Puno napora ulažemo da nešto osvojimo, a onda da to ne izgubimo. Stvari ili odnosi za koje se vežemo imaju moć nad nama. Desi se po koji bljesak užitka kad nešto osvojimo, što u suštini nije sreća, jer odmah iza toga kreće strah da stečenu vezu ili objekat možemo izgubiti. Vezanost je stanje izazvano uverenjem kako bez određene osobe ili stvari ne možemo biti srećni. Kada nas obuzme ljubomora, to je emocionalno stanje koje prati misaoni obrazac da bi neko mogao da odnese ono za šta smo vezani. Kada pomislimo da bi mogli da izgubimo ono za šta smo vezani, javlja se strah da tu patnju nećemo moći da preživimo. Međutim, to uopšte nije bolno. Bole misli koje smo projektovali na tu situaciju. Kada se zakačimo za biće koje volimo, ono što tada nudimo nije ljubav već lanac kojim se vezujemo. Ljubav postoji samo u slobodi. Ljubav je drugo ime za slobodu. Onaj ko stvarno voli, taj radi najbolje za onoga koga voli odbacujući princip „ja tebi – ti meni“.

Kada postanete svesni svojih vezanosti i strahova, tada će se osloboditi ljubav. Tamo gde su najveći strahovi, tu su i najveći potencijali. Kažu da je ljubav slepa. Da li je to baš tako? Vezanost je slepa, jer je to stanje u kom živimo sa svim našim ubeđenjima, fantazijama, slikama koje smo isprojektovali, strahovima od mogućeg gubitka, formulama kojima su nas drugi učili, koje se uglavnom prenose sa generacije na generaciju. Ako se u pogledu neke osobe fiksiramo za određenu sliku ili neku ideju, tada ne volimo tu osobu već samo sliku koju smo o njoj stvorili. Na taj način odbijamo da tu osobu vidimo baš onakvu kakva je.

Svako iskakanje iz okvira unapred osmišljene slike biva zastrašujuće i frustrirajuće. Tada se isključujemo ili se borimo, a borba je unapred izgubljena. Svakodnevno imamo mogućnost da biramo između toga da li ćemo biti srećni ili biti vezani. Jaka potreba okovana navikama i mnogo opravdanja koja prate vezanost su nešto što nije došlo rođenjem, već nam je nametnuto od strane društva u kom smo odrastali. Predugo su nam ponavljali bez čega sve ne možemo biti srećni. U očima deteta prvo primećujemo njegovu nevinost, nemogućnost da se pretvara da je nešto što nije. Kada dete kažnjavamo što je reklo istinu ili pokazalo šta oseća, ono uči da se pretvara, uči da igra igru i gubi svoju nevinost, polako se stapajući s milionima ljudi koji kad odrastu ne znaju ko su, jer život žive po pravilima drugih nametnutim sa svih strana. A kad zavisite od drugih, onda postajete njihov rob, čak i kada ste njihov šef ili direktor.

Biti svestan ovoga nije dovoljno, već treba i razviti neku aktivnost koja vam zaista prija bez obzira šta drugi misle o njoj. Baviti se njome isključivo zbog nje, ne obazirući se na uspeh ili korist. To je put ka samoostvarenju i to je put koji sami moramo proći. Ima mnogo onih koji nam mogu dati podatke iz raznih oblasti, ali ono što je stvarno važno – život, ljubav – e te lekcije sami učimo.

Šta znači voleti? Voleti znači biti u skladu sa sobom i svime što nas okružuje, ne isključujući bilo šta i bilo koga .Ljubav je u nama, naše je da uklonimo barikade koje smo postavili i ona će izaći na površinu. Možemo voleti nekog samo onda kada tu osobu vidimo onakvu kakva zaista jeste. To zahteva utišavanje predrasuda, uspomena iz prošlosti, sopstvenih projekcija i, što je najvažnije, moramo videti sebe. To je ujedno najvažniji i verovatno najbolniji korak, no kada se jednom iskusi delić onoga što nazivamo ljubavlju, shvatamo da nema cene koja je preskupa da bi život bio vredan življenja. To je put samoostvarenja. Na tom putu treba biti strpljiv i nežan prema sebi. Mi nismo ono što drugi misle o nama; mi nismo ni ono što sami o sebi mislimo; mi smo prosto ono što jesmo.

Katarina Turčinović Life coach