Američke zlatne rezerve, koje su najveće na svetu, kao deo američkih deviznih rezervi služe za očuvanje vrednosti, stabilnost ekonomije i osiguravanje dugoročne likvidnosti u međunarodnim plaćanjima. Zlato se koristi kao sigurna imovina koja se može koristiti u izuzetnim situacijama, a nekada je služilo i kao pokriće papirnatog novca. Imaju ulogu u međunarodnim ekonomskim odnosima i doprinose stabilnosti globalnog finansijskog sistema. Ukratko, američke zlatne rezerve su strateška imovina koja se koristi za jačanje nacionalne ekonomije, održavanje stabilnosti i očuvanje vrednosti u različitim okolnostima.

Ukupno zlatne rezerve koje drže centralne banke širom sveta povećalo se na 32.000 tona u 2024. godini. Prema podacima Svetskog saveta za zlato, najveće pojedinačne rezerve zlata imale su tada SAD: 8.133,5 metričkih tona. Druga je Nemačka sa 3.351 tona, a slede Italija s 2.452, Francuska sa 2.437, Rusija sa 2.333 i Kina sa 2.192 tone. Svetski savet za zlato beleži samo one podatke koje zemlje stavljaju dobrovoljno na raspolaganje, a stvarne zalihe bi mogle da budu veće ili manje.

Do 1971. godine vrednost američkog dolara bila je direktno povezana sa zlatom po zvaničnoj ceni od 35 dolara za jednu troj uncu (troy ounce – engleska mera za težinu od 31,1034768 grama – ime je dobila po francuskom gradu Trua). Ova veza je omogućila američkom dolaru da postane međunarodna rezervna valuta. To znači da se dolar širom sveta prima u međunarodnim transakcijama, ali i da može da se razmeni za bilo koju drugu postojeću valutu.

Tvrdi se da se od ukupno 261,5 miliona unci američkog zlata, nešto više od polovine američkih rezervi zlata u Fort Noksu (Fort Knox) – 57 odsto (147, 34 miliona unci), a preostali deo čuva se u Vest Pointu 21 odsto, Denveru 17 odsto i FED – Njujorku 5 odsto. Fort Noks, simbol američke ekonomske moći i mesto na kome se, kako tvrdi zvanična statistika, čuva 4.580 tona zlata u polugama, poslednji put je proveravan – makar zvanično – pre više decenija. To je najveća koncentracija zlata na svetu. Ako to zlato ne bude tamo, to će izazvati ogromne promene u ponudi i potražnji zlata.

Zlatne rezerve SAD postale su predmet intenzivnih spekulacija i analiza u poslednjih nekoliko godina, posebno zbog promena u globalnoj ekonomskoj ravnoteži i rastućih tenzija između Zapada i grupacije BRIKS. Rusija i Kina ubrzano su povećavale svoje zlatne rezerve, dok se na Zapadu primećuje suprotan trend. BRIKS sada poseduju više od 20 odsto svetskih rezervi zlata.

Cela priča o zlatnim rezervama u SAD je tajna. Nikada nije postojala neka nezavisna revizija njihovih zlatnih rezervi, a čuvari tog zlata, kao što su Federalne rezerve, nikada neće dozvoliti nekome da uđe u trezor i prebroji ga, ako ga uopšte ima. Mnogi zagovornici teorija zavere kažu da u Fort Noksu nema pravog zlata. Prema njihovim rečima, vlada ne vrši popis zlata u ovom trezoru zato što tu ni nema žutog metala. Međutim, uprkos mnogobrojnim optužbama protiv američkog trezora da ima mnogo manje zlata nego što tvrdi, postoji još jedan razlog za toliku misteriju, a to je što postoje tvrdnje da je američko zlato lošeg kvaliteta. Čak i male količine koje su se sporadično pojavljivale pokazuju da većina zlatnih poluga nije toliko „čista” i da nije odgovarajuće težine. Sve glasnije kruže sumnje da zalihe nisu u potpunosti prisutne, ili da su čak zamenjene lažnim ingotima.

Kao primer navodi se kada je Kina 2009. godine kupila 70 tona zlata na Londonskoj berzi, sve je izgledalo regularno – pečati američkih Federalnih rezervi, serijski brojevi, uredan transport. Ali kada su Kinezi odlučili da provere uzorke, otkrili su da je u unutrašnjosti poluga zapravo bio volfram, metal gotovo iste mase kao zlato, ali bez njegove vrednosti.

Činjenica je da nijedna ozbiljna nezavisna inspekcija nije sprovedena više od 50 godina, a da je broj onih koji pozivaju na transparentnost sve veći – i to ne samo među teoretičarima zavere, već i u redovima konzervativnih političara i ekonomista. Zvanična revizija zlata u Fort Noksu obavljena je davne 1953. godine, za vreme predsednika SAD Dvajta Ajzenhauera, a čak ni tada nije izvršena detaljna provera. Ova odbijanja samo su dodatno podgrejala sumnje u stvarno stanje američkih zlatnih rezervi.

Nedavno su američki predsednik Donald Tramp i Ilon Mask (dosadašni šef odeljenja za vladinu efikasnost) rekli da bi želeli da posete Fort Noks, kako bi sami proverili pravo stanje zlata: „To zlato je u vlasništvu američke javnosti. Želimo da znamo da li je još uvek tamo." Obnovljeni skepticizam u vezi sa stvarnom količinom zlata uskladištenog u njihovim trezorima, naterao je Trampa da traži poseti Fort Noksu i čak da potencijalno prenose događaj uživo. Uprkos uveravanjima sekretara za finansije Skota Besenta o prisustvu zlata i godišnjim revizijama, sumnja ostaje, što dovodi do kontinuiranih spekulacija o stanju blaga u Fort Noksu.

Tramp zna da se bez poverenja u dolar i zlatne rezerve, ni njegova agenda, gde je ekonomija ključ njegove političke snage, ne može održati. Ako uspe da dokaže prevare sa zlatom, ne samo da će oslabiti demokrate i njihove sponzore, već bi mogao da pokrene tektonske promene u svetskom finansijskom sistemu. Tramp, poznat po tome da ne preza od obračuna s „dubokom državom“, odlučio je da ispuni jedno od svojih najkontroverznijih predizbornih obećanja, traži pokretanje revizije sadržaja čuvenog trezora Fort Noks, ali je malo verovatno da će u tome uspeti.

Šta je Fort Noks?

Skladište zlatnih poluga u SAD, koje se često naziva Fort Noks, je ultra – bezbedni trezor u vojnom objektu iz perioda Prvog svetskog rata i nalazi se 56 kilometara južno od najvećeg grada u Kentakiju, Luisvila. Nazvan po Henriju Noksu, prvom američkom vojnom sekretaru, ranijem komandantu artiljerije u američkom ratu za nezavisnost. Kamp Noks je osnovan 1918. godine pre nego što je postao stalna vojna baza. Preimenovan je u Fort Noks 1930-ih godina. Skladište je izgrađeno 1936. godine za vladine zlatne rezerve koje su podržavale američku valutu. Američki trezor za zlato izgrađen je tridesetih godina prošlog veka, kada se pojavila potreba za centralizovanom i bezbednom lokacijom za većinu državnih zlatnih rezervi. Kentaki je odabran kao lokacija zbog zabrinutosti da su postojeće rezerve duž istočne obale SAD podložnije stranom napadu, s obzirom na tadašnju napetu situaciju u Еvropi, koja je bila na ivici rata.

Fort Noks je nacionalni depozit zlata. U njemu se čuva i zlato mnogih drugih država, centralnih banaka i zvaničnih međunarodnih organizacija. Ali Fort Noks nije čuvao samo zlato. Tokom Drugog svetskog rata, tu su pohranjeni dokumenti SAD – Deklaracija o nezavisnosti, Ustav i Povelja o pravima – kao i vredni predmeti drugih vlada, poput kopije Magna karte, engleske povelje o slobodama iz 13. veka.

Ovde se čuva više od polovine ukupnih američkih rezervi zlata. Standardna zlatna poluga koja se čuva u Fort Noksu je teška oko 12,4 kilograma, odnosno one koje ispunjavaju standard „dobra isporuka“ London Bullion Market Association. Osim njih jedan mali procenat čine zlatnici. Knjigovodstvena vrednost zlata utvrđena je 1973. godine na 42,22 dolara po unci, dve godine posle sloma bretonvudskog monetarnog sistema, dok tržišna cena zlata stalno raste i u junu 2025. godine iznosila je oko 3.400 dolara po unci. Američke vlasti vrednuju ovo zlato na samo 6,2 milijarde dolara, koristeći ovu knjigovodstvenu vrednost, dok je njegova tržišna vrednost danas oko 490 milijardi dolara.

Legendarno obezbeđenje Fort Noksa inspirisalo je frazu „bezbedno kao Fort Noks“. Tokom istorije Fort Noksa zaštita je nadograđivana i Reader’s Digest ga naziva „najbolje čuvanim mestom na planeti“. Sagrađena od 453 kubna metra granita, 3.200 kubnih metara betona, 750 tona armaturnog čelika i 670 tona građevinskog čelika, zgrada skladišta je velika tvrđava. Unutra, postoji dvospratni svod koji ima čelične zidove debljine 53 centimetra, ojačane betonom. Vrata trezora – otporna na eksplozije, bušenje i paljenje – teška su više od 20 tona i potrebno im je 14 okreta da se otvore, i to može samo nekoliko ljudi zajedno. Nijedna osoba ne zna proceduru za otvaranje trezora. Zapravo sistem otvaranja vrata je složen, jer su „ključevi” kod nekoliko ljudi i svako zna samo svoj deo šifre koja se menja u nepoznatim intervalima. Inače, glavna vrata se retko otvaraju, u periodu od najmanje 100 sati. Za poslovnu komunikaciju koristi se drugi ulaz. Čuva ga policija Kovnice novca SAD i veliki broj vojnika u Fort Noksu, a objekat je skoro neprobojan. Ograda i minska polja predstavljaju dodatne slojeve zaštite.

Kovnica novca SAD naziva skladište „poverljivim objektom“, sa strogom politikom „bez posetilaca, bez izuzetaka“. Čak je i bivšim predsednicima zabranjena poseta. Ali 1974. godine napravljen je izuzetak, pa su trezori otvoreni za grupu novinara i članova Kongresa. Istorijska poseta, snimljena kamerom i kasnije emitovana na televiziji, nastala je kao odgovor na glasine da su velike količine zlata misteriozno nestale. Četiri decenije kasnije bivši ministar finansija Stiv Mnučin predvodio je delegaciju političara iz Kentakija da pogleda trezore 2017. godine. „Drago mi je da je zlato na sigurnom!", rekao je Mnučin ali bez davanja podataka navodno iz bezbednosnih razloga. Pre ovih retkih poseta predsednik SAD Frenklin D. Ruzvelt bio je jedini čovek spolja koji je ušao u trezore 1943. godine. Sada raste pritisak za novu javnu reviziju i otvaranje vrata trezora za javnost moglo bi da okonča kontroverzu.

Kako je svojevremeno objasnio Džimi Rikards poznati američki ekonomski stručnjak u članku o zlatu u Fort Noksu u The Daily Reckoning, neki ljudi, poput Erika Sprota, milijardera i trgovca plemenitim metalima, tvrde da je zlato u principu smešteno u Fort Noksu, ali da je iznajmljeno komercijalnim bankama. Ali te transakcije vrše se na papiru i ne znači da je zlato realno izašlo iz baze. Ukoliko JP Morgan, na primer, zatraži pozajmicu u zlatu od ministarstva finansija, to ne znači da će poslati kamion u Fort Noks, da bi otuda preuzeli zlato. Transakcija se vrši preko ugovora. Samo zlato ostaje na nekoj polici u sefu, dok je istovremeno isto iznajmljeno i samim tim više nije na popisu.

Pošto JP Morgan poseduje zlato, oni ga prodaju, na primer, stotini investitora koji veruju da su kupili pravo zlato. Ali ono što su zaista kupili jeste tzv. nealocirano zlato, koje se još naziva nedistribuirano zlato. Nedistribuirano zlato je eufemizam za nepostojeće zlato. On zaključuje da nema dokaza da je zlato napustilo Fort Noks. Velike količine mogle bi da budu izdate, što dovodi do zabune po pitanju toga da li je to zlato zapravo tamo ili nije.

***

Jedan od ključnih razloga za rastuće sumnje u stvarnu količinu američkih zlatnih rezervi jeste činjenica da Vašington već decenijama odbija da dozvoli nezavisnim revizorima da provere stanje u trezorima. Kina i Rusija su među državama koje najglasnije izražavaju sumnje u stvarnu količinu zlata u američkim trezorima, a postavlja se pitanje zašto Vašington odbija da otkrije istinu. Prema mišljenju kineskih analitičara, otkrivanje da SAD nemaju toliko zlata koliko tvrde moglo bi ozbiljno uzdrmati poverenje u američki dolar i finansijski sistem, budući da je dolar već decenijama baziran na poverenju, a ne na zlatnoj podlozi. U vreme kada Rusija i druge zemlje BRIKS-a ubrzano povećavaju svoje zlatne rezerve, SAD su suočene s rastućim sumnjama u stvarne količine njihovog zlata. Dok se svet pita da li će ikada biti primorane da otkriju istinu o svom zlatu, dalji razvoj situacije mogao bi imati ozbiljne posledice po globalne ekonomske odnose i dominaciju dolara.

Percepcija da se u Fort Noksu nalazi jedna od najvećih zlatnih rezervi na svetu pomaže da se ojača poverenje u američki finansijski sistem. Ako bi potpuna revizija otkrila da su rezerve niže nego što je prijavljeno, to bi moglo izazvati šokove na globalnim tržištima. Iako američki dolar više nije podržan zlatom, prisustvo značajnih zlatnih rezervi pruža implicitnu garanciju stabilnosti. Ako se utvrdi da Fort Noks sadrži manje zlata nego što se očekivalo, poverenje u već oslabljeni dolar bi moglo erodirati, što bi dovelo do depresijacije. Ovaj pad bi učinio uvoz iz SAD skupljim, što bi doprinelo inflaciji, dok bi izvoz učinio konkurentnijim.

Sumnje u američke rezerve mogle bi da podstaknu povećanu potražnju investitora i centralnih banaka, što bi potencijalno dovelo do novog porasta cena zlata. Više cene zlata mogle bi koristiti postojećim vlasnicima zlata, ali bi, takođe, mogle učiniti plemeniti metal manje dostupnim za one koji žele da se zaštite od ekonomske neizvesnosti. Još jedan efekat pronalaženja manje zlata od očekivanog, bio bi slabljenje globalnog položaja i pregovaračke moći SAD. Zemlje kao što su Kina i Rusija, koje su aktivno povećavale svoje zlatne rezerve, mogle bi iskoristiti situaciju kako bi promovisale alternativne finansijske sisteme, koji se manje oslanjaju na uticaj SAD.

Da zaključimo: Ako su trezori u Fort Noksu prazni (ili u njima ima znatno manje od zvaničnih tvrdnji), posledice bi bile dramatične, iako bi specifičnosti zavisile od percepcije javnosti, dinamike tržišta i odgovora američke vlade. Prazni trezori bi značili da je američka vlada ili lagala decenijama ili je previdela jednu od najvećih pljački u istoriji. Svaka od mogućnosti nanosi značajan udarac kredibilitetu zemlje, dovodeći u pitanje njenu pouzdanost u svim finansijskim pitanjima. Ova povreda poverenja bi verovatno naterala investitore da obezbede fizičke poluge zlata i zlatnike. Čak i ako bi se utvrdilo da nedostaje mali deo zlata Fort Noksa, to bi odmah izbrisalo značajan deo svetskih procenjenih zaliha zlata. Ova iznenadna kontrakcija ponude mogla bi da izazove oštar skok cena, vođen osnovnom dinamikom ponude i potražnje. Ako se ove zavere pokažu kao istinite, potražnja za zlatom bi mogla dramatično da poraste.

Prema tome, potpuna, nezavisna revizija – potencijalno čak i verifikacija uživo – odagnala bi sumnje i ojačala poverenje u američke finansijske institucije. Sve dok se u Fort Noksu ne izvrše temeljne provere količina i kvaliteta položenog zlata, u glavama teoretičara zavere odzvanjaće: „Najveća američka prevara – zvana Fort Noks”.

dr Dejan Jovović, naučni savetnik i redovni člana NDES-a