Noć je. Skočila sam iz kreveta, iz sna, i otvorila novi dokument u Wordu, da zapišem važnu stvar, važan san. Probudila me je jedna rečenica iz sna. Glasi: „Tvoja super moć je to što si Margita. „ Toliko je ona bila snažna, tako jaka, da me je razbudila, naterala da smućkam kafu i sednem da je zapišem. I ne samo nju, nego čitav koloplet misli koje su se uzburkale oko nje, kao pčelice oko cveta.

Tog dana mi je bio rođendan. Obično bih veče pre, sačekala ponoć i počela da primam čestitke, no, ovaj put me san oborio dvadesetak minuta pre ponoći. Potom je, verovatno uslovljeno gostovanjem u emisiji o snovima, usledio san sa ovako snažnom porukom. Tokom dana sam slušala Milana Damjanca, izvanrednog psihoterapeuta i njegovo tumačenje o današnjoj ideji o autentičnosti, te se, verovatno moj um pokrenuo, svesno i nesvesno, da obrađuje tu temu.

Takođe sam, tokom večeri, razmenila priče – kuckajući i preko telefona – sa dve drugarice – jedna je tih dana nizala uspehe, a druga neuspehe i obe su imale mnoštvo reči i intelektualnih objašnjenja na temu „Zašto ja to tako i zašto je baš meni tako?“

Poželela sam odmah da razmenim s nekim ovu priču o snu i čime je bio podstaknut, i bez obzira na doba noći, videla da su dve drugarice budne, mogla bih im se javiti. Odlučim, ipak, da zapišem i da pokušam da ceo doživljaj iskoristim najbolje – za sebe i za vas. Šta me je sprečilo da se usred noći raspričam s njima i usput primim čestitke, uživam u razmeni ljubavnih reči, što bih ranije svakako uradila? Shvatih jasno i u trenutku – njihova super moć je što su to Nataša i Marina. Obe su veoma specifične i autentične osobe, jedinstvene i teško ih je opisati. Ili, makar, teško ih je opisati s malo reči. Pa da, jednako je sa Oljom i Anom, drugaricama s kojima sam se razmenjivala prethodno veče. Imam ja više Nataša, više Ana, više Olja... i svaka je iz kategorije neopisivih, nijedna ne liči na drugu, a opet, osim što ih volim i što su moje, nimalo ne sliče.

Moj um nije prestajao da kategoriše i traga za tim šta im je zajedničko, zašto su moje, zašto ih volim, šta ih povezuje i zašto su mi bitne, kao da će time nešto mnogo važno i revolucionarno zaključiti. I kakve to veze ima sa snom. I svim ostalim? Mozak traži formulu, pojednostavljenje – ili novi rukavac u kome će se zabaviti, izmišljajući etikete, svrstavajući ih u zajedničke fascikle, ne bi li mu bilo lakše, i – da me pusti da spavam, noć je. Ali mu nisam dala. Već mi je bilo jasno i već sam znala šta je tu zajedničko i kako za njih ne postoji takav folder. Zajedničko im je to što su autentične i posebne, s posebnim super moćima.

Za razliku od mnoštva ljudi o kojima Milan Damjanac često govori, koji neprestano pričaju o autentičnosti, a zapravo svi isto rade, isto izgledaju, iste stvari kupuju, na istim mestima se selfiraju, iste filtere koriste, iste priče pričaju, moje neopisive su toliko jedinstvene i stoga svaka ima svoj folder.

Ma koliko naši mozgići želeli da stave etikete, grupišu i na taj način pojednostave razne pojave, pa i prijateljstva, i ma koliko se nama činilo da je to dobro i pametno, da nam olakšava život, u ovoj noći sam otkrila još nešto. Možda nisam otkrila, ali sam svakako razumela bolje. A to je, da onog trena kad neku osobu svrstamo negde, u neku grupu, na neku policu ili stavimo bilo kakvu etiketu, sebi smo uskratili mogućnost da ih istinski volimo i upoznajemo, a njima kao da uskratimo pravo da budu svoji i slobodni. Odmah pred njih stavljamo ograničenja i očekivanja, i čim štrče iz tog našeg zamišljenog pakovanja, eto prilike za distanciranje. Ništa ne moramo izgovoriti, jasno vam je, sve se to može dešavati i neverbalno, i nesvesno, ali se dešava. Ukoliko pokušamo da verbalizujemo i objasnimo, udaljavamo se još više.

Naravno, nesporno je naše pravo i da se udaljimo, i da se posvađamo, da prihvatamo ili ne prihvatamo ljude i njihova ponašanja – znam samo jedno, a to je da čim krenemo da ih svrstavamo, analiziramo, kritikujemo (za njihovo dobro, zna se!), imamo sve manje vremena da ih volimo. Na to se naduvezuje i ono vreme koje sami sebi oduzmemo da bismo opravdali ta naša definisanja, objašnjavanja, pametovanja i opravdavanja.

Izgleda da je doktor Maršal Goldsmit bio potpuno u pravu kada je ustvrdio, naučno, dakako – da 65% svog vremena, svog dragocenog života, trošimo na dokazivanje koliko su drugi glupi i koliko smo mi pametni. Svaki put kada bih to na seminarima spomenula, ljudi bi odmahivali glavama i tvrdili da oni to ne rade. Mislim da svi to radimo – ali pošto računamo samo pričanje i razgovore, tj. vreme u komunikaciji s drugima, poverujemo da to nije istina. Ako u razmatranje uzmemo i svoje misli i unutrašnje razgovore, verovatno ćemo, na koncu, i mi morati da se saglasimo s njim. Iznenadićemo se, verovatno je procenat veći. Možda ne juče ili danas, konkretno, ali prosek je razočaravajući.

I kako to da izbegnemo, pitate se, i kako da mudrije koristimo životno vreme? Hmm. Kao i sve vredne stvari i važne lekcije, i ova je jednostavna, ali nije laka. Kontrolišimo svoje misli i umesto intelektualnih postavki zašto nekog volim, zastanite i osetite tu ljubav – iz grudi, ne iz glave. Posebno, kontrolišite gubljenje vremena i energije kada opravdavate svoje „Zašto ih ne volim?“. I već smo na boljem putu, i već smo i mi bolje.

Pre nekoliko meseci sam dobila jedan domaći zadatak. Trebalo je da više puta dnevno, mentalno ponovim rečenicu, kao afirmaciju: „Ja svakoga dana pričam gluposti i lažem sebe.“ Zapanjujuće je koliko sam puta uhvatila sebe u pričanju, i gluposti i laži. Jer laž je kad kažem da ne mogu, a zapravo neću. Ili da me mrzi, a ustvari ne želim, ili me je zbog nečeg strah. I da ne nastavljam, mnogo je toga. Previše. No, sve manje. Tako i dođoh do sna i svoje super moći. I vaše, verujem.