Na samom uvodu knjige sam napomenuo da svet po mom mišljenju ide sve brže u pogrešnom pravcu jer su osnovni pokretački motivi strah, pohlepa i sujeta. Ako zanemarimo prvi motiv, pohlepa i sujeta su ono što uništava kolektivni interes i svest o javnom dobru. Drugim rečima, preterana zaokupljenost sobom, hranjenje ega, potreba da sebe izdignemo, a druge unizimo i konstantna fokusiranost isključivo na sopstveni interes nastaju kao posledica delovanja pohlepe i sujete.

Određeni delovi društva smatraju da se edukacijom (da ne kažemo vaspitanjem) ova pojava može iskoreniti, odnosno, da je ljude potrebno prevaspitati putem raznih kampanja u koje su uključene estradne i političke ličnosti. Međutim, moram priznati da je to previše optimistično razmišljanje, i da nas to više čini naivnim nego civilizovanim. A iz kojih razloga?

Odgovor na ovo pitanje možemo potražiti posmatrajući evoluciju čovečanstva koja nas nije u prvi mah pripremila za opšti kolektivni interes. U knjizi „Veština jasnog mišljenja“ autor Rolf Dobeli kaže da za to postoje dva razloga.

1. Skoro tokom čitave istorije čovečanstva nama su na raspolaganju bili neograničeni resursi. Svega je bilo više nego što se moglo potrošiti, a uvek se vremenom mogla otkriti nova šuma, novi predeo, novo prostranstvo, novi kontinent... Jednostavno, to je uticalo da ljudi nemaju osećaj za ograničenost.

2. Do pre otprilike 10.000 godina ljudi su živeli u malim grupama – plemenskim zajednicama koje su brojale do pedesetak ljudi. U takvim, manjim grupama svako svakog poznaje, što je uticalo na to da kada u pomenutim uslovima neki pojedinac razmišlja o ličnoj koristi i iskorišćava zajednicu, brzo bude primećen, sankcionisan, osramoćen i samim tim izlazi na loš glas. Zanimljivo je primetiti da u malim grupama osećaj stida još uvek deluje kao sankcija, međutim kada malu grupu zamenite velikom, taj osećaj često nestaje. U velikom društvu sačinjenom od mase anonimnih pojedinaca, stid kao sankcija praktično i ne postoji, a većina ljudi postaje gramziva i razmišlja samo o sebi.

Apsurd zanemarivanja kolektivnog interesa prisutan je na svakom koraku. Ljudi žive u zgradama gde su svoj stan platili puno novca, a često neće da odvoje minimum za održavanje zajedničkih prostorija. Svedoci smo da kada god padne sneg većina ljudi očekuje da će ulaz zgrade očistiti neko drugi. Fabrike ispuštaju otpadne vode u reku, industrija i tehnologija narušavaju ozonski omotač i ekosistem, šume se masovno seku, ne vodi se računa o državnoj imovini... To što „novi sistem vrednosti“ indirektno favorizuje ličnu korist, i u fokus stavlja pojedinca, doprinosi da sve manje ljudi imaju osećaj zajedničkog interesa, opšteg interesa i da se bore za kolektiv. Sve je više solo igrača koji su podstaknuti svojom sujetom i na temelju ličnog egoizma sve manje su spremni da igraju u timu, jer u timskom radu ne postoji JA!

Kent Blenčard je rekao: „Niko od nas nije pametan toliko koliko smo pametni svi zajedno“. Međutim, lepa strana timskog rada je upravo to što nikada nismo sami, i u svojim aktivnostima, preprekama i problemima imamo druge ljude na svojoj strani. Značajno je ponovo istaći da je dobar tim okupljen oko zajedničkih vrednosti moćna poluga pomoću koje se svaka aktivnost i svaki izazov može rešiti brže, bolje i sa manje napora.

Kada tim prevaziđe individualne razlike, homogenizuje individualne sposobnosti i veštine, razvije međusobno poštovanje i poverenje, onda sve postaje dostupno, a savršenstvo u rezultatima postaje logičan i realan rezultat.

Imajmo u vidu staru mudrost koja kaže: „Snaga vodopada nije ništa drugo nego mnoštvo kapljica koje rade zajedno“, ili drugu: „Pojedinačno smo kap, zajedno smo okean“. Zapravo izuzetno je važno da život živimo kroz međusobnu radost a ne kroz međusobnu patnju uokvirenu ličnim interesom. Nema potrebe da ignorišemo, zlostavljamo, mrzimo i preziremo jedni druge, jer u ovom univerzumu ima mesta za sve nas. Imajmo u vidu da je moguće da se svi okupimo oko zajedničkih interesa.

Pa ipak, kao da većina ljudi nije u stanju da posmatra širu sliku, da ugrožavanjem kolektivnog interesa ugrožavaju dugoročno i svoj lični interes kao i interes svoje dece i unuka.

Sa druge strane ovakvo stanje je skoro očekivano jer „novi sistem vrednosti“ stalno promoviše ličnu korist i satisfakciju na svakom koraku kao ispravan pristup. To sve više stimuliše našu pohlepu za koju mogu da kažem da je glavni uzrok ekonomske krize koja već duže vreme dominira. Kriza je nastala upravo na temelju velike pohlepe malog broja ljudi sa Vol Strita i drugih finansijskih centara moći koji bi želeli da 1% ljudi upravlja sa 99% svetskog kapitala. Kao što vidite, ljudska pohlepa koja je nekontrolisana zaista nema granice i ima moć da nanese ogromno zlo čovečanstvu.

A šta je rešenje? ?

Kao suštinski odgovor na pitanje KAKO nameće se buđenje dobrote! Dokle god je briga za nas same mnogo veća od brige za drugim ljudima, nas će naša pohlepa sistematski uništavati. Međutim, kada probudimo dobrotu u sebi, onda nestaje sebičnost i mi smo ispunjeniji potrebom da pomognemo drugima, da zajedno sa njima izgradimo bolju i svetliju budućnost. Imajmo uvek u vidu da niko ne mora da izgubi da bismo mi pobedili.

KLJUČNA PREPORUKA

U nedostatku osećanja za kolektivnu odgovornost, potrebno je izgraditi sistem sa preciznim pravilima kako ćemo upravljati svim javnim dobrima (lokalnim i globalnim) koji će podrazumevati određene sankcije za one koji pomenuti sistem ne poštuju. Ne volim da citiram poznatu izreku koja kaže „Batina je iz raja izašla“, jer ona ima i nastavak: „Pa ako je bila tako dobra zašto je izašla iz raja, zašto nije tamo ostala?“ Bilo kako bilo, saglasiću se da je u nekim situacijama sankcija dobra korektivna mera za neodgovorno i nedolično ponašanje!