Kompanija Victoria Group sastavljena je od devet članica.
Grupa ima ozbiljne namere u smislu osavremenjavanja procesa proizvodnje uvođenjem novih tehnologija. Liderska pozicija u agrokompleksu Srbije, strateški pristup poljoprivredi koja podrazumeva objedinjavanje finansiranja poljoprivredne proizvodnje, snabdevanje repro materijalima, otkup poljoprivrednih proizvoda a u kombinaciji sa silosima i skladišnim prostorima, finalizaciju poljoprivrednih proizvoda, sve do krajnjih korisnika, garant je uspeha.

O integraciji koja je ostvarena uspostavljanjem jasno definisanog menadžmenta, stalnom koordinacijom, kao i povezivanjem članica primenom savremenih IT rešenja, razgovaramo sa gospodinom Nikolom Vujačićem, generalnim direktorom Victoria Group.


Kakav je bio razvojni put Vaše karijere? Gde ste rođeni, koju ste školu završili, gde ste radili pre nego što ste došli u Victoria Group?

Rođen sam 1970. godine u Vrbasu, gde i danas živim ili, slobodno mogu reći, samo spavam. Završio sam Mašinski fakultet u Novom Sadu, a gimnaziju u Vrbasu, na šta sam vrlo ponosan, jer je to jedna od najstarijih u regionu.

Posle završenog fakulteta, odslušao sam i položio sve ispite na postdiplomskim studijama menadžmenta, međutim, magistarski do danas nisam odbranio.

Pre bilo kakvog zaposlenja imao sam mali, privatni biznis u Vrbasu, devedesetih godina, i smatram da je to bila izuzetno dobra škola. U Vitalu u Vrbasu sam počeo kao inženjer. Otišao sam nešto malo pre privatizacije, sa mesta direktora sektora za razvoj i došao sam u Victoria Group 2005. godine.

Potom sam bio projekt menadžer na izgradnji i rekonstrukciji fabrike za proizvodnju biodizela u Victoria oil u Šidu , zatim generalni direktor Victoria Oil-a oko dve godine, a na poziciju generalnog direktora Victoria grupe, gde sam i danas od novembra 2008. godine.

Da li još uvek smatrate da je poljoprivredna proizvodnja najjača privredna šansa u Srbiji? Možete li to da objasnite?

Iskreno mislim da moraju da postoje prirodni preduslovi da bi bilo koji biznis bio uspešan. Ovim ne želim da umanjim značaj bilo kog sektora, niti njegov razvojni potencijal. Ali, činjenica je da je kroz protekle godine poljoprivreda preživljavala i opstajala, i na kraju, dobrim delom finansirala celo društvo.

Danas se od ekonomista često može čuti da je merilo razvijenosti nekog društva, u ekonomskom smislu, što manji procenat ljudi koji se bave poljoprivredom. Smatram da to uopšte nije dobar parametar.

Da li mislite da je poljoprivreda u Srbiji dovoljno razvijena?

Ne, mislim da nije, i upravo zato i smatram da je to njena razvojna šansa. Srpska poljoprivreda ima mogućnost da bude apsolutno konkurentna u tom sektoru u okruženju, jer ima kvalitetne proizvode, koji mogu da imaju plasman na regionalnim tržištima.
Za srpsku poljoprivredu je karakteristično da ima dobru zemlju, naročito Vojvodina, odlične ljudske resurse i tržište u okruženju, što spada u glavne preduslove za dobru razvijenost poljoprivrede jedne zemlje.

Srpska poljoprivreda nema subvencije iz fondova EU, koje imaju ostale zemlje u okruženju, ali i pored toga uspeva da opstane, da se razvija i bude značajan segment privrednog života Srbije.

Moje očekivanje je da će i u srpsku poljoprivredu početi da se „slivaju“ subvencije onog trenutka kada Srbija postane članica EU i da će taj sektor postati izuzetno atraktivan.

Postaviće se i referentni prinosi, neki standardi u obradi zemlje, optimalna upotreba mineralnih đubriva. Sve to će generisati značajno veću proizvodnju, koja će donositi veći profit, pa ćemo umesto prosečnog prinosa pšenice od 3 ili 4 tone, imati 7 ili 8tona po hektaru.

Samo subvencija nije dovoljna za to?

Da, ali mehanizam subvencije jeste dovoljan. Dobar primer je Slavonija koja je vrlo slična Vojvodini. Zahvaljujući subvencijama sada imaju preko 50 procenata veće prinose nego što ima Vojvodina, a uzmimo u obzir da je nivo prinosa poljoprivredne proizvodnje Srbije i Hrvatske pre 20 godina bio veoma sličan.

Mi smo danas u Srbiji, nažalost, na veoma niskom tehnološkom nivou, a činjenica je da imamo dobru zemlju, stručne ljude, a i u mehanizaciji je proteklih godina napravljen značajan pomak.

Ključno je da Srbija krene ka EU, da država značajnije pomogne poljoprivredu na način na koji se to radi u EU.

Predstavite članice Victoria Group, njihovu pojedinačnu ulogu, kao i upravni odbor…

Razvoj Victoria grupe potekao je iz Sojaproteina iz Bečeja. Mislim da je ta privatizacija jedna od najuspešnijih priča o privatizaciji u Srbiji.

Sojaprotein je posle privatizacije kupio Luku Bačku Palanku, potom je izgrađena fabrika mineralnih đubriva Fertil u Bačkoj Palanci. Paralelno sa tim je kupljena fabrika ulja ,,Mladost” u Šidu, odvojena je SP laboratorija koja je bila u sastavu Sojaproteina, stečen je većinski udeo u Veterinarskom Zavodu u Subotici. Formirana su neka preduzeća koja su tek na početku svog životnog ciklusa, poput veoma značajne Victoria Logistic i Victoria Phosphate. Pre par meseci smo kupili imovinu nekadašnje Zorke đubriva u Šapcu, koja će se zvati ,, Victoria –Zorka mineralna đubriva” Šabac.

Za sve navedeno treba reći da nije u pitanju puko udruživanje, već da je to posledica pametnog investiranja same grupe u vlasništvo pojedinih preduzeća.

Veoma smo ponosni na to što je svako preduzeće, u koje je Victoria Group investirala i sa kojim je imala neke strateške saradnje, imalo veoma brz razvoj, a poslovanje je znatno unapređeno, a dobar primer toga je fabrika Victoria oil u Šidu, čiji su proizvodi ubedljivo najkvalitetniji na našem tržištu.

Koje vrste ulja proizvodite?

To su biljna ulja, pre svega suncokretovo, koje se ambalažira i prodaje pod robnom markom „Iskon”. Takođe se proizvode repičino i sojino ulje. U strukturi prodaje učestvuju i sirova ulja, delimično rafinisana i potpuno rafinisana.

Kakva je vlasnička struktura u Victoria Group?

Što se vlasničke strukture tiče, u Victoria grupi postoje 3 fizička lica. To su Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović, i postoji Evropska banka za obnovu i razvoj, koja je sa dokapitalizacijom ušla sa 24 posto vlasništva. To je bilo u proleće ove godine.

Na koji način je definisana integracija menadžmenta u okviru Victoria Group? Svaka od tih kompanija ima neku strukturu koja je upravnička? Kako Vi njih sve objedinjujete?

Victoria Group je jedan savremeni holding, koji je ostavio kompanije da potpuno samostalno posluju, neke kompanije su određene funkcije prenele na holding, opet u interesu tih preduzeća.
Univerzalno pravilo ne postoji i nikada nismo ni pokušali da nametnemo neka univerzalna rešenja, već smo u toku razvoja pokušali da se oblikujemo na tržištu i da nam tržište uvek bude ono što nameće standarde u poslovanju. Nismo imali želju za centralizacijom nekih poslova, niti smo želeli da prelivamo profite sa firme na firmu.

Niste imali želju da napravite monopol u poljoprivrednoj proizvodnji u Srbiji?

Kada je reč o otkupu sojinog zrna zbog čega mnogi smatraju da smo monopolisti, moram reći da je u sastavu Victoria Group fabrika Sojaprotein. To je jedina fabrika u ovom delu Evrope, kojoj je jedini biznis prerada sojinog zrna. I ne možete očekivati da je ne otkupi, jer onda Sojaprotein neće raditi. Fabrici treba negde oko 260 hiljada tona sojinog zrna godišnje.

Takođe hoću da istaknem da u Srbiji postoje kapaciteti koji mogu preraditi još oko 500.000 t sojinog zrna godišnje. Pre svega mislim na ostale uljare. Međutim, niko od njih to ne čini iz prostog razloga što ne može pronaći računicu. Naš položaj je izgrađen izuzetno konkurentnom preradom i smanjivanjem troškova u celom lancu prerade soje.

Ne vidim da je Victoria Group na neki način svoj položaj zloupotrebila, ili napravila bilo kakav „faul“ konkurenciji. Victoria Group je donela srpskoj poljoprivredi mogućnost izbora. Victoria Group je unela, kao standard u poslovanju, plaćanje robe na vreme, po tržišnoj ceni. Mi smo jedina kompanija koja je ozbiljni izvoznik srpske poljoprivrede i proizvoda. Imamo ogromni udeo, ali nismo taj udeo dobili tako što je neko političkim dekretom nekog naterao da radi sa nama. Jedina naša snaga je bilo to što smo drugačiji od konkurencije.

Kakva vam je konkurencija? Osim Ukrajine i Rusije.

Postoji više parametara po kojima možete da posmatrate nečije udele, a ključno je šta ćete uzeti kao parametar, na osnovu koga ćete odrediti tržišno učešće. Kada je reč o otkupu uljarskih kultura, pre svega, soje, uljane repice, suncokreta, mislim da smo tu ubedljivo najjači. Činjenica je da uljanu repicu niko nije ni pokušavao da razvije u Srbiji, a mi smo proizvodnju pokrenuli sa nekoliko hiljada hektara na današnjih preko dvadesethiljada hektara pod ovom uljaricom. Mi proizvodimo biogorivo za Srbiju.

Gde plasirate biogorivo koje proizvedete?

Nažalost, Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema zakonsku regulativu vezanu za obaveznu upotrebu biogoriva. Ove godine smo plasirali oko 7 miliona litara biogoriva, na domaćem tržištu, a korišten je kao gorivo za kamione ili poljoprivrednu mehanizaciju.

Najvažniji je ekološki aspekt, odnosno emisija ugljen-dioksida, koja se drastično smanjuje upotrebom obnovljivih izvora, a u Srbiji je ta potrošnja veoma mala.

Da li je skupa tehnologija za proizvodnju biogoriva?

Mi smo morali da prodajemo naš bio dizel jeftinije od mineralnog bio dizela i nalazili smo računicu, bez velike zarade, ali smo poslovali. Prodavali smo ga na komercijalnom tržištu. Poslednja cena je bila 82 dinara sa PDV-om, po kojoj smo mi fakturisali.

Koliko imate zaposlenih? Koje savremene metode poslovanja kao i IT sisteme koristite u koordinaciji rada svih članica grupe?

Imamo oko 1600-1700 zaposlenih u svim preduzećima . Pre par meseci smo angažovali međunarodnu revizorsku kuću Price Water house Coopers kao konsultantsku kuću, sa željom da unapredimo poslovanje, u smislu uvođenja savremenih procedura i standarda poslovanja, kao i razvoja jednog centralnog informacionog sistema.

Kako izgleda Vaš uobičajeni radni dan?

Moj radni dan počinje u Vrbasu, negde oko 6 sati ujutru. Vodim decu u školu i to je jedini deo dana kada sam sa njima. Najčešće popijem jutarnju kafu sa majkom i od 8:30 sam u kancelariji u Novom Sadu.

Svako jutro pregledam tipske izveštaje, zatim sa ključnim ljudima kompanije razgovaram o tekućim stvarima, savetujemo se i donosimo odluke.

U 10 sati imamo mali kolegijum, a onda počinju sastanci koji se ne završavaju pre 18, 19 h. Mnogo putovanja, mnogo sastanaka, mnogo teških odluka.

Kako je kriza uticala na Victoria Group, i gledano sa ove distance, da li je donela i nešto dobro? Čemu je Vas naučila ova kriza?

Victoria Group je izvršila neku racionalizaciju, ali to nije od suštinskog značaja za poslovanje. Moj utisak, posle svetske ekonomske krize, je da nema nedodirljivih, nema kompanije koja ne može imati problema sa likvidnošću.

Inače živimo u vremenu brzih promena i naučili smo da vrednosti mogu da padnu i da se izgube skoro preko noći.

Kada ste vi osetili svetsku krizu?

Kada je cena tone ulja sa 1200, 1300 evra spala na 500. Bio sam siguran da će doći do pada, da ćemo imati problem, ali me je šokirala njegova veličina.

U junu prošle godine smo krenuli u jako velike terminske prodaje, odnosno, prodavali smo robu na fjučersima, jer smo bili sigurni da će doći do pada cena na tržištu.

Kako ste Vi u avgustu prošle godine zaključili da će biti kriza?

Prvo smo imali na bazi ogromnih cena ogromne produkcije, na globalnom nivou.

Kao glavne kupce imali smo fondove koji su samo gomilali robu na lageru, a to je negde moralo da „eksplodira“.

Jeste li mogli tada da procenite kakav će biti ishod ove krize?

Nisam mogao da pretpostavim da će pad biti tako veliki. Mnogo puta sam, tokom svog obrazovanja, čitao i učio o krizi iz 30-ih godina, i sve mi je to izgledalo nemoguće. Onda se desila 2009. godina.

Znači li to da dobar menadžment može kompaniju da održi kakva god da je situacija?

Naravno! Pre kraha bankarskog sektora u Evropi smo refinansirali dugoročni kredit, dok drugi nisu ni razmišljali u tom pravcu. Razgovor sa Evropskom bankom smo vodili 18 meseci.

Ona je sad naš strateški partner, sa uloženih 40 miliona. Mi smo doneli odluku da je bolje da imamo tih 40 miliona i Evropsku banku za partnera, nego da budemo kao barka na moru, pa kako vetar dune.

A šta je Evropska banka prepoznala u Victoria Group?

Definitivno sigurnost, kao i to da će Victoria Group izaći još jača iz krize, sa većim udelima, sa većim razvojnim sistemima.

Danas imamo situaciju da je, sa stanovišta investitora, veoma teško naći kompaniju koja je izuzetno sigurna, da ima vlastiti, održivi biznis.

S obzirom da Vi u tako kriznoj situaciji donesete važne odluke, vlasnici Vas podržavaju… svakako, najveća odgovornost je na Vama?

Lično mislim da je odgovornost prepoznati stvari i ukazati na posledice. Reč je o odlučnosti i poznavanju biznisa. Želim da istaknem da u kompanijama upravni odbor utiče na odluke, da se sve odluke donose manje - više jednoglasno, da menadžment ima punu podršku od strane vlasnika, da vlasnici imaju razumevanja za probleme koji su objektivni, tako da je sa tog aspekta Victoria Group jedan fantastičan tim.

Da li je način procene situacije na tržištu i shodno tome donošenje ispravne odluke o daljem poslovanju kompanije samo stvar nečega što može da se nauči, ili prosto stvar karaktera rukovodioca?

I jedno I drugo. Mora postojati i karakterna osobina, ali i znanje i iskustvo.

Jeste li doneli neku pogrešnu odluku?

Jesam…mnogo. Nijednu krupnu za sada, i srećan sam zbog toga, ali ko radi taj i greši, a samo sujetni ljudi misle da su uvek u pravu.
Na koji način birate svoje najbliže saradnike? Šta oni moraju da poseduju, osim znanja, koje se podrazumeva?

Slažem se da je znanje i sposobnost nešto što se podrazumeva, ali isto tako veliku težinu ima i neka dobra namera, iskrenost. Vi svom saradniku morate verovati, jer ako nemate poverenja u njega, ne možete da radite zajedno.

U kolikoj meri se oslanjate na njihove odluke?

U svim tim odlukama insistiram da se poštuju neki opšti principi poslovanja. Nemam stav da uvek moram biti u pravu i da moja reč mora biti konačna. Insistiram na nekim principima rada, za koje mislim da su dobri za kompaniju, koji rađaju poverenje među ljudima. Isto tako se mora poštovati i njihov integritet, dostojanstvo i vreme.

Govoreći o odlukama, tu je uvek i društveno-korporativna odgovornost. Sponzori ste mnogih dobrotvornih akcija, bavite se zajednicom, bavite se okolinom, ljudima…šta još radite u okviru društveno-korporativne odgovornosti?

Razočaran sam u mnoge kompanije u Srbiji, po tom pitanju. Čvrsto verujem da, ukoliko kompanija ne uspostavi dobre odnose, barem sa lokalnom samoupravom, tu nema uspeha. Mislim da u Srbiji ne postoji svest o postupcima usmerenih ka društvenoj zajednici.

Retke su kompanije, poput Victoria Group, koje se trude da barem deo nečega što ,,uzimaju” od društva, što ostvaruju za poslovanje, vrate tom društvu.

Trenutno učestvujete u akciji protiv gladi zajedno sa B 92. Koje još konkretne akcije imate?

Pomogli smo mnoge humanitarne akcije, ali nijedna nije bila u cilju našeg promovisanja, pa ih ne bih navodio.

Od toga nikakve benefite nismo imali, osim što smo se dobro osećali.

Kako Vi lično vidite napredak svoje karijere kroz Victoria Group?

Zaista mi je čast da mi je ukazano poverenje da upravljam ovakvom kompanijom. Sudbinu ove kompanije sam poistovetio sa svojom. Moja budućnost je ovde, bilo na ovoj poziciji ili na nekoj drugoj.

Slobodno vreme i kako ga provodite?

Nemam mnogo slobodnog vremena. Najčešće i subotom radim, i to mi je jedan od dana kada mogu da završavam poslove koje sam odlagao tokom nedelje. Uživam u vožnji i volim da vozim, tada o svemu mogu da razmišljam na miru, mnoge stvari mi padnu na pamet. To mi je izuzetno produktivno vreme. Volim da se sretnem sa prijateljima, da radim neke obične stvari, da odem kod prijatelja da pomognem nešto, da se pravi roštilj…

Šta Vas opušta pred naporan dan? Šta učinite za sebe, recimo, pola sata dnevno?

Nedostaje mi sna i želja mi je da se naspavam dobro jedno 10 dana. Moj otac je u Crnoj Gori napravio jednu malu kuću, daleko od civilizacije. Tu volim da odem, da provedem dva dana sam sa sobom.

Mislim da je budućnost poslovanja u Victoria Group poslovanje u regionu. Jedina smo kompanija koja ima kapacitete da se širi.

Kad je reč o kapacitetima, mislim da smo bez premca, ulažemo u najnovije tehnologije. Kad govorimo o ljudskim resursima, mislim da, kao i kod svih srpskih kompanija, ima prostora za unapređenje, da hronično patimo od nedostatka pravih kadrova, a to je posledica lošeg sistema obrazovanja.