Upravo se navršilo trinaest godina od mog prvog teksta u PROFITU. Pisala sam o onome što radim, o metodu Silva koji predajem, koga je autor pre šest decenija nazvao „Nauka budućnosti – danas“. Tu nauku je nazvao Psihoorijentologija – usmeravanje i kontrola sopstvenih misli, sopstvenog uma. Danas, kada smo saznali za institute i njihove mašine koji rade na kontroli tuđih umova, još je značajnije naučiti kako kontrolisati sopstveni. Jer, ako to ne radimo mi sami, već će se naći onaj koji će to rado, i na žalost, uspešno raditi. I već radi. Mi smo, prirodno, programabilna bića. Stvoreni smo da brzo učimo tako što neku radnju ponovimo nekoliko puta, a potom nam to polako prelazi u automatiku. Više joj ne moramo svesno posvećivati pažnju, radićemo automatski i ona će funkcionisati kao kompjuterski program – program vezivanja pertli, kuvanja kafe, nameštanja kreveta, preticanja u saobraćaju… To je dobra vest, jer nam onda naša svesna pažnja može biti usmerena na nešto drugo, neko novo učenje.

No, isto tako, može biti i loša vest, jer nam se, onako usput, provlače neki drugi sadržaji, i polako se možemo programirati potpuno neželjenim sadržajima. Tako, možete iznenaditi sebe kada pevušite neku kompletnu glupost, narodnjak, reklamu ili nešto s tragičnim ili bedastim tekstom. O programiranjima strahom, brigama, katastrofama i kataklizmama – da ne govorim. O podizanju tenzije protiv ovih i onih, o vašoj ličnoj odgovornosti za budućnost planete – i bolje da stanem ovde. I da se zadržim.

Najbolje je rekao jedan Indios iz Amazonije, na pitanje da li se brine za očuvanje prirode, on je rekao „Naravno da se brinem, jer ja sam priroda.“ Ti, takozvani primitivni narodi i plemena, imaju duboku povezanost sa zemljom, vodom, vazduhom, sa svim i svima što ih okružuju. Za njih su i pesak i kamen, oblaci i zvezde, i sve što postoji – živi i za poštovanje. Ne mora niko da ih podseća da poštuju živi I takozvani neživi svet, da osluškuju ritmove Sunca i Meseca, smene godišnjih doba.

Savremen čovek – osim što prigovara kad je vrelo i kada je hladno ako ga mediji ne obaveste o temperaturi, ravnodnevnici, koliko je sati – često ne primeti ništa od toga. Umislio je da je ljudski posao da ovlada prirodom. I veruje da zemlja može da apsorbuje svo đubre koje on baci na nju. Može, ali za nešto treba 50, a za nešto 5000 godina, a za to vreme, neka misli o tome neko drugi.

Imala sam komšinicu koja je svo organsko đubre bacala kokoškama – ali usred centra grada, kroz prozor, s prvog sprata, na betonsku stazu, a kokošaka nigde. Zgrozićete se, proglasiti je prostom, nevaspitanom, necivilizovanom, no, ako razmislimo, najveći broj nas je sličniji njoj nego onom Indiosu.

Prepuni smo programa, tekstova, parola, znanja, informacija – baš nam je teško da se zaista zamislimo ili razmislimo – i to će neko drugi.

Kada pričamo, često izgovaramo da je neka slika, pesma, ideja, ideologija – đubre, no malo imamo svesti koliko misaonog, mentalnog i emotivnog đubreta nosimo i proizvodimo mi sami. A tek šta izgovaramo! Tešimo se što nikog nismo udarili, daleko bilo, fizički povredili, a što lako udaramo i ubijamo rečima ili u svojim mislima – to nam je u redu.

Zadnji je čas da se uzmemo u pamet i veoma obratimo pažnju na svoje misli, reči i osećanja – i kakve misli i osećanja proizvodimo kod drugih ljudi. Pritom, ne mislim na slatkaste fraze, lažljive osmehe i na težnju da nas svi vole jer smo tako dobri i pozitivni, već da mi u sebi pronađemo ljubav i poštovanje za druge, koji su, gle čuda, drugačiji od nas, misle drugačije i imaju drugačije želje. I ne, ne moram da volim postupke, ponašanja, njihove izbore (za mnogo toga postoje zakonske sankcije), ali da poštujem biće i razumem njihove, nekad i najprizemnije porive. Možda bih ja, na njihovom mestu, uz njihova programiranja, njihove uslove života, bila ista, a možda i gora.

U vreme pisanja onog prvog teksta, možda bih bila u stanju da napišem nešto slično ovom, al’ znam, nisam živela ovo napisano. Silva metod nas uči kako da bolje čujemo sebe, kako da bolje razumemo svoje uslovljenosti, kako da postižući svoje ciljeve, rešavajući probleme i ostvarujući svoje želje, radeći za druge i podržavajući druge, postanemo bolji u svakom smislu. Da naučimo da se najlakše ostvaruju oni projekti od kojih dobrobit ima veći broj ljudi, da najpre rešavamo ono što jesu naše potrebe, potom želje, a luksuzne stvari ostavimo za kraj. Pritom, da ne zaboravimo, da ono što je za nekog luksuz, za nekog drugog jeste potreba. I to je sasvim u redu. Bez zavisti, ljubomore, kritike ili osude.

Drugačiji smo, s drugim zadacima smo ovde, a naš posao je da ispunimo svoj zadatak. I budemo od koristi drugima da ispune svoj, ne namećući se i ne nanoseći pomoć.

I na koncu, da citiram svoju pokojnu prijateljicu, dečjeg psihijatra: „Nepotrebno je i nesuvislo da mislite šta bi drugome bilo bolje, jer tada upadate u zamku. Više je nego odlično ukoliko u svakom trenutku znate šta je najbolje za vas.“