Dok sad pišem, na vestima slušam o eskalaciji ratova, novim isporukama naoružanja, o stotinama raketa i hiljadama granata koje se dnevno ispaljuju, a drugarica mi šalje poruku: „Hajd' da se pozdravimo dok nisu svet uništili nuklearkama.“

Deo mentalne higijene je da ne mislimo i ne govorimo ono što ne želimo, i da takve informacije i misli odmah poništavamo, i ako je moguće, zamenimo onim željenim. Tako ja sve njih „poništim“ i vratim se na ono što jeste moj delokrug i moja odgovornost, pa bile to vesti, priče, šale ili pak informacije iz prve ruke. Sve što ne želim. Sve. Nečije dijagnoze, strahove, brige, a pogotovo ono kada mi kažu: „Dobro, videćeš, ja ti rekoh...“ Ne, neću videti . Poništi, poništi.

Sećam se kada mi je tata operisan pa me usred operacije lekar informisao o komplikacijama koje su nastupile – pa pošto nije video uobičajenu zabrinutost i paniku na mome licu (a ja sam u sebi poništavala i projektovala željeno rešenje!), on je, zbunjen, priču ponovio još jednom, od reči do reči, samo sporije i dramatičnije. Verovatno je posumnjao u moju intelektualnu sposobnost da razumem. Operacija je završena onako kako sam ja želela, a meni je to saopšteno uz tekst koji sam već „čula“ u svojoj mašti.

Uz veliko iskustvo, sopstveno, ali i ljudi sa kojima sam se razmenjivala kroz ovih tridesetak godina, došla sam do tvrdnje da ću i nuklearni rat preživeti, samo mi je važno – s kim. Kako je govorio Arsen Dedić: „Ja neću imati s kim ostati mlad, ako svi ostarite, i ta će mi mladost teško pasti.“ Tako je i meni bitno, da taj stav imaju i meni važni ljudi, da zajedno nastavimo život.

Podsećam vas, po ko zna koji put, na tri glavna uzročnika stresa – strah, briga i osećaj krivice ili okrivljavanje. Kažu znalci, a ja nisam proveravala, da je u najčitanijoj i najcitiranijoj knjizi na svetu – Bibliji – „ne bojte se“, ponovljeno 365 puta. Paradoksalno, delovi knjige, priče iz nje, pa i ono što ona predstavlja, previše puta je zloupotrebljeno upravo za izazivanje straha.

Rađamo se samo s dva straha – strahom od gubitka tla pod nogama i od iznenadnog jakog zvuka. Oba imaju zadatak da nas sačuvaju. Ako obratite pažnju, uvidećete ih i kod vaših kućnih ljubimaca. Samo su ova dva straha prirodna, tj. urođena. Sve ostale, pa i ove o kojima ovih dana slušamo, su stečeni, i kao takve, možemo ih eliminisati. Za početak – nemojmo ih hraniti. Kao i sve čemu posvetimo pažnju, a time energiju, plus vreme – to mora da raste. Da li hranimo ono što želimo ili ono što ne želimo, to je pitanje za svakog pojedinačno. I odluka je na pojedincu.

Možda vam se ovo čini naivnim, pa možda i neodgovornim. Sećam se kad mi se jedna devojka na blogu obratila kao maloletnoj klinki koja niti ima životnog iskustva, niti neophodnih znanja o životu, iako sam u tom trenutku više nego duplo bila starija od nje. Čvrsto verujem u ovo što pišem, jer iskustveno znam. Ako biste i vi to iskustveno proverili – znali biste i vi. Onda bismo zajedno, udruženo, lakše sprovodili i za zajednicu i za Planetu sve ono što je dobro, pozitivno, zdravo i prosperitetno.

Uvek se iznenadim kada neki entuzijasti i borci za nešto dobro i plemenito, uskoro postanu toliko ogorčeni i ostrašćeni, da svoju borbu za nešto – za pse, mačke, životinje uopšte, decu, bolje uslove za život, štagod – pretvore u borbu protiv onih koji ne saučestvuju ili se bore za nešto drugo. Kao i kada nečiju plemenitost i dobru nameru tumače kao naivnost i dužnost da se o nekome trajno brinu.

Kad sam kod brige – najvažnije je da uradimo sve što znamo, a onda pustimo da vidimo šta će se dešavati. Mnogi veruju da kada ozbiljno brinu – da nešto stvarno i rade. Šta radiš? – Brinem. Ne, to nije rad, to nije akcija, iako pojede vreme i nerve, donese umor, a nama donese lažnu sliku da smo se naradili.

Kako god, svaka priča i svaka tema nas odvedu do odgovornosti. Naše lične. Svakako smo odgovorni za naše misli, osećanja, reči i činjenja ili nečinjenja, tj. za sebe, svoj posao, pa zatim za decu, naše stare i kućne ljubimce. Ne, nismo odgovorni za partnere, rođake, prijatelje. Da ne promakne – u činjenja spadaju i naši izbori. Šta biram? Predlažem vam učenje, znanje, investiranje u sebe, ali još važnije, primenu tih znanja u praksi.

Na primer, možemo olakšati sebi ukoliko znamo da je kod nas žena, hormon oksitocin, najvažniji za eliminaciju stresa. On se proizvodi i oslobađa kada pružimo sebi negu, dodir, masažu, odlazak kod frizera, zagrljaje i sl. – i to pod uslovom da nije u žurbi.

Za žene je najvažniji faktor VREME i stoga je nužno da sebi uvek sugerišemo da je vreme naš prijatelj, da dobro planiramo i ostavljamo dovoljno vremena za određene aktivnosti i obaveze i da svakako izbegavamo termin deadline . Zamenimo ga drugim, a možda je najbolji naziv Life line.

Za muškarce je, pak, za eliminaciju stresa važan testosteron i on se troši kad je muškarac pod stresom, a oslobađa se i obnavlja kada se odmara – a njima je za odmor potreban PROSTOR – shvatite ga šire: i kao neaktivnost, i kao tišinu, i kao fizički prostor. Zato muškarci drže novine ispred sebe dok ih čitaju i na taj način osvajaju prostor.

Deluje kao sitnica, a može nam omogućiti mir i razumevanje, a i skladnije odnose. A za velike i bombastične stvari, pobrinućemo se onda kada mi sami budemo proverili kako brinemo o sopstvenom okruženju, kakve odnose s drugima negujemo i kako upravljamo sopstvenim životima. Veliki posao, ali vredi svake stope i svake sekunde.