U knjizi autora Stevena Gaffneya „Samo budite iskreni“ su autentične strategije komunikacije koje daju rezultate, a traju doživotno“, čitaoci otkrivaju da iskrenost nije samo najbolja politika, već je i najjednostavniji i najefikasniji način da komunicirate. Takođe ćete naučiti i kako da budete iskreni prema drugima i kako da postignete da oni budu iskreni prema vama.
Ova knjiga otkriva i kako da koristite iskrenost kao alat da dobijete momentalne i dramatične rezultate sa svima, bez obzira na njihove biografije, potrebe, ličnost ili lične stavove.
Steven Gaffney takođe navodi kako možete da eliminišete padove u komunikaciji i konflikte ličnosti, da sprečite probleme pre nego što se pojave i da dobijete osnovne rezultate koje želite – brzo i bezbolno. Otkrićete i zašto dve najčešće korišćene „strategije komunikacije“ nikada ne funkcionišu i šta bi trebalo da koristite umesto njih.
„Samo budite iskreni“ obiluje dubokoumnim strategijama koje su, ipak jednostavne za implementaciju, ali i stručnim uvidom koji vam garantovano pomaže da odmah otpočnete efikasniju komunikaciju.
Bez obzira na to koliko malo vremena, nedostatak osoblja ili manjak resursa, možete imati vi ili ljudi oko vas, strategije koje se otkrivaju u ovoj knjizi će vam omogućiti da pozitivno utičete na svaku dimenziju svog ličnog i profesionalnog života.


Bilo je 9 sati ujutru, 13. Aprila 2009. godine. Bio sam zdrav. Ili sam tako mislio. Do ručka već nisam bio zdrav. Vrteška života se pripremala da napravi nekoliko velikih zaokreta…

Moja dijagnoza je bila rak testisa. Doktor mi je dao zanimljivu perspektivu kada je rekao: „Ako već moraš da imaš rak, na testisima je ga je dobro imati. Stvarno je 100% izlečiv.“

S jedne strane, osećao sam se izuzetno srećno i oslobođen prognoza. Ali, s druge strane, bio sam šokiran. Imao sam Onu bolest. Nekoliko misli mi je proletelo kroz glavu:
„O, Bože! Nemoguće da mi se ovo dešava.“
„Ja nikada nisam bolestan.“
„Niko u mojoj porodici ga nije imao.“
„Zašto ja?“
A onda sam se osetio krivim zbog samosažaljevanja. Pokušao sam „motivacioni govor“ kako ću ga pobediti i izaći na kraj sa njim.

Hajde samo brzo da premotamo na kraj ove priče. Imao sam sreće. Moji lekari su ga rano otkrili. Bio sam na operaciji. Prošao sam devet nedelja hemoterapije. I do danas- baš kao što je moj doktor i predvideo- imam čist zdravstveni karton. Pored toga što je Ono nestalo, ja sam naučio lekcije neprocenjive vrednosti koje će mi zauvek ostati.

Istinu govoreći- pre 13. Aprila 2009. – živeo sam kao Teflonman. Čuo sam za mnoge teške situacije – zdravstvene izazove, ljude koji su preminuli, teške raskide, finansijske brige i još mnogo toga- i uvek bih pomislio: „Jao. Ta situacije je tako užasna; tako izazovna. Baš mi je žao te osobe.“ Ali, nakon nekog vremena, ne bih mislio mnogo o toj situaciji i nastavio bih sa svojim životom.

Ali, 13. Aprila 2009, Teflonman se oštetio. A to je bio udarac koji je promenio moj život. Izneo sam lekcije koje sam iz svog iskustva naučio. Istinski se nadam da će vam ove lekcije pomoći kada se budete susreli sa izazovima u životu.

Najveće laži koje ste ikada izgovorili, uputili ste sebi.

Podučavao sam strategijama kako treba koristiti iskrenost u rešavanju problema i sukoba. U pogledu mog iskustva, bio mi je potreban samo taj jedan dan u aprilu da zagrebe teflon i da zaista budem iskren prema sebi.

Da- ja sam predsednik svoje kompanije, autor tri knjige i petnaest godina profesionalni govornik koji ljude podučava kako da budu iskreni u komunikaicji. Pa, ipak, ma kako je sramota to što ću priznati, nisam bio iskren prema sebi.

Gubio sam vreme – godine- razmišljajući da moram da platim ono što dugujem pre nego što budem u mogućnosti da se zavalim i uživam u životu. Mislio sam da mogu da kompenzujem vreme koga sam se odricao. Drugim rečima, mislio sam da će se jednog dana sve isplatiti. Oduvek sam razmišljao:
„Jednog dana, provodiću više vremena sa voljenim osobama.“
„Jednog dana, osnovaću porodicu.“
„Jednog dana, putovaću po svetu.“
Bilo je kao da je neko vodio knjigu ulaznih računa mog života. Ako dovoljno uložim, mogao bih to kasnije unovčiti i pokupiti nagradu- druge aspekte svog života koje sam propuštao.

Iako mi je doktor rekao da je prognoza izlečivosti zaista 100 procenata, nisam mogao da ne mislim:
„Šta ako nikada ne dođe dan za naplatu?“
„Šta ako je suviše kasno za moj mentalitet „Uradiću to kasnije“?“
„Šta ako ti dani za uživanje nikada ne dodju?“
Iskreno, živeo sam kao da imam beskrajnu količinu vremena na raspolaganju, iako sam bio svestan nestalnosti zdravlja i života. Shvatio sam da ipak nisam kapirao.

Pre moje dijagnoze, živeo sam kao da će drugi biti tu oko mene kada budem spreman da uživam sa njima… znate, kada ispunim ciljeve na kojima sam radio.

Bio sam blesav i sebičan zbog ovakvog razmišljanja. Ipak, ako sam ja imao Ono, drugi bi mogli proći mnogo gore. A tužna istina je bila, bar u nekim aspektima, da je bilo uistinu suviše kasno. Nekih ljudi više nije bilo. Bilo je suviše kasno da se uživa sa njima. Propustio sam priliku. Neki prijatelji su se odselili i otišli. Moji baba i deda i još neki rođaci su preminuli. Nestali. Nije ih više bilo.

Preuzmite odgovornost za ono što kažete.

Voleo bih da mogu da kažem da je bilo pozitivno sve što je iz mojih usta izašlo tokom tok perioda. Ali, avaj, to nije istina. Napravio sam mnogo grešaka u raznim situacijama. Na primer, kada sam shvatio koliko puta ću morati da odem kod doktora i sa kakvim sve problemima ću morati da se borim, dok sam sa prijateljem razgovarao telefon, pukao mi je film i izletelo mi je:
„Možda ću jednostavno pustiti da me udari autobus. Tada neću morati da se bavim ni sa čim od ovih stvari.“

Samo što sam spustio slušalicu čuo sam svoju devojku – sada verenicu- koja je bila u susednoj sobi kako plače i kaže: „Ne želim da ti nešto dogodi“ Uh! Zapamtite: Nemojte biti sebični. Preuzmite odgovornost za ono što kažete.

U nedostatku podataka, ljudi izmišljaju.

Znao sam da bi moji prijatelji i rođaci, ako bih im uskratio informacije o mom raku, mogli da izmisle stvari i verovatno budu još zabrinutiji. Odlučio sam da budem koliko god je moguće otvoren kako bi oni što manje dodavali. Ovaj princip sam koristio na sebi. Shvatio sam da,na primer,internet može biti sjajan izvor informacija. Takođe sam shvatio da može biti i izvor pogrešnih informacija i pogrešnih tumačenja. Kada nešto ne bih znao, prestao bih sa spekulacijama, nagađanjima i pretpostavkama. Umesto toga, potražio bih nekog „u materiji“ ko bi mogao da odgovori na moja pitanja.

Kada su ljudi uplašeni, kažu i rade šašave stvari.

Sve su prilike, kada se dogode loše stvari, da ljudi ne znaju šta da kažu. Dakle, često, jednostavno ne kažu ništa. Isprva sam bio povređen dok nisam shvatio da je bilo perioda u mom životu kada sam istu stvar uradio drugim ljudima.

Drugi su rekli ponešto, ali to što su rekli se nije uvek ispostavilo tačnim. Na primer, neki ljudi su raspredali kako nisam vodio računa o sebi ili kako sam radio suviše naporno. U suštini, govorili su – ne tim rečima- da sam nekako sam to navukao na sebe. Nisam bio uznemiren zbog toga. Shvatao sam da pokušavaju da racionalizuju kako bi sprečili da se to isto njima dogodi. Jednostavno ih je bilo strah.

Neki su na moju situaciju reagovali izražavajući sopstvene birge. Ili bih slušao horor priče o raku koje su i oni čuli. Drugi bi prelazi u režim rada „popravi to“ i počeli bi da mi drže predavanja o toma šta bi trebalo da uradim i kako da jedem bolje. Umesto da želim da situacija bude drugačija, preuzimao sam kontrolu nad ovim razgovorima i jednostavno odgovarao sa „Razumem.“ A zatim bih usmerio razgovor u drugom pravcu. Promenio bih temu koristeći pitanja i/ili bih se okrenuo nečemu pozitivnijem. Na taj način bih dobio vrednost njihovog doprinosa, bez razmatranja situacije.

Shvatio sam da postoji mnogo ljudi koji su sami i nemaju nikog u svojim životima. Ja sam bio veoma srećan što sam imao ljude u svom životu koji su marili za mene.

Zapitajte se šta želite. Ljudi ne mogu da čitaju vaše misli.

Bilo je neizbežno da me ljudi pitaju: „Mogu li bilo šta da učinim?“ Većina ljudi nije iskrena u svom odgovoru i kažu „Ništa“. Ja biram drugačiji put. Kada mi ljudi postave to pitanje, ja sam spreman i iskren u svojim odgovorima. Na primer, tražio bih od ljudi da pozovu i uteše moje roditelje. Želeo sam da pomognem da se umanji njihov stres i briga. Kako ljudi mogu da znaju šta ja želim, ako nisam iskren sa njima? Ljudi ne čitaju misli. Budite iskreni i jasno recite šta tražite ili želite.

Pored „zvaničnog“ pacijenta, postoje drugi na koje utiče ova bolest, a koji se ne leče.

Kao pacijent, bio sam u centru paznje. Ali, bilo je tu i drugih pacijenata- voljene osobe. Voljene osobe su takođe pacijenti. Kako sam naučio, porodica i prijatelji se često osećaju bespomoćnim. U većini slučajeva, sve što mogu da učine je da posmatraju, mole se i nadaju da će sve biti dobro na kraju. Često kriju svoje emocije u pokušaju da ostanu jaki i tako samo pogoršavaju stvari. I tu leži ironija: postoji velika briga za pacijenta, ali nedovoljno brige i za nezvanične pacijente- voljene osobe.

Vaša perspektiva diktira vaš stav.

Većina mojih lekara i sestara je imala sjajan stav uprkos tome koliko su neki pacijenti bili bolesni i blizu smrti. Kako je to moguće? Pitao sam za to i saznao da je to zbog toga što žele nesto da promene . Lekari i sestre su se nalazili u okruženju koje je bilo tmurno. Ali, oni su odabrali da na to gledaju kao na priliku da pruže svoj doprinos.
Dok sam bio na hemoterapiji, sretao sam pacijente kojima će biti dobro, koji nisu bili sigurni i one čiji kraj je bio neizbežan.

Znao sam da je moj tretman kratak i da se ishod ne dovodi u pitanje. To mi je pomoglo da zadržim perspektivu i da cenim to koliko sam imao sreće.
Moj deda je bio u pravu kada je govorio: „I od zlog ima gore“. Primio sam tešku dozu leka, ali srećom onu koja menja život – zadržite pravu perspektivu i budite zahvalni na životu.

Ne možete uvek da kontrolišete ono što vam se događa. Ali, imate 100%kontrolu nad svojom reakcijom.

Shvatio sam da nisam imao kontrolu nad situacijom. Tako je kako je. Bio sam 100% odgovoran za prikupljanje vrednosti iz svog iskustva. Bio sam brutalno iskren prema sebi. Postao sam mnogo bliži sa ljudima sa kojima je sve vreme trebalo da budem bliži.

Postao sam produhovljeniji. Cenim svoj život, ljude oko sebe i posao koji radim na više načina i dimenzija nego ranije. Moj teflonski oklop je nestao.

Pola u šali pola u zbilji sam rekao prijatelju: „OK! Ako je neko pokušavao da privuče moju pažnju, uspeo je!“