Priča počinje kasnih osamdesetih godina dvadesetog veka, kada je sadašnji direktor Koncerna „Farmakom MB“, Miroslav Bogićević, napustio državnu službu i otvorio dve privatne apoteke. On se odlučio na ovaj potez osećajući želju i snagu da se suoči sa izazovima privatnog biznisa.

Gospodine Bogićeviću, gde ste rođeni, gde ste se školovali? Kako je tekao put Vaše karijere?

Rođen sam u Šapcu, osnovnu i srednju školu sam završio u Šapcu, a višu Sarajevu.

Počeo sam da radim u Zavodu za socijalno osiguranje. U to vreme, 80ih godina, zakon je dozvoljavao da neko ko radi u državnoj službi može otvoriti i privatnu firmu. Naravno, ja sam to iskoristio i tako sam pokušao da nađem sebe u privatnom biznisu.

Kada je taj zakon ukinut, kada više nisam mogao da budem na oba mesta, odlučio sam da ostanem u privatnom biznisu. U početku sam se bavio apotekama humanih lekova.

Kada ste osnovali preduzeće Farmakom i kako su izgledali njegovi počeci?

Farmakom je osnovan 1989. godine. Počeo sam sa apotekom. Ja sam po prirodi borac i shvatio sam da ukoliko želim da uspem kao privatnik, ne mogu da ostanem na jednoj apoteci, da moram da razvijam posao. Onda sam otvorio drugu, pa treću, u Mitrovici, pa u Rumi... Tada sam shvatio kako to treba da funkcioniše da bi se posao razvijao.

Bez lažne skromnosti, imao sam dobru viziju tada, kao što je i sada imam. Naravno, sada je sve mnogo lakše, jer imam mnogo saradnika, a tada sam sam morao da organizujem, pravim planove, „guram“ posao itd... Sada imam 3 000 zaposlenih, a od tog broja, pedesetak ljudi vodi firme, planiraju, organizuju i sada je sve mnogo lakše.

Kako se razvijao Farmakom od osnivanja do danas? Koja je bila osnovna delatnost, do trenutka kada ste uspeli da postanete vlasnik 9 velikih preduzeća?

Kao sto sam i pomenuo, osnovna delatnost Farmakoma bila je trgovina humanim lekovima. Kako se posao razvijao dobro, odlučio sam da investiram u nabavku, odnosno uvoz repro materijala i sirovina, za tadašnju „Zorku“, koja je u to vreme loše poslovala. Takođe smo radili doradu cinka i zaštite bilja, što je uslovilo sklapanje ugovora sa Zorkom-Mineralna đubriva krajem 2003. Saradnja odnosno zakup je po ugovoru trajao 4 godine i sve je funkcionisalo dobro.

Koja preduzeća sada čine Farmakom MB i koje privredne oblasti pokrivaju?

Sada imamo 9 firmi. To su PIK 7. juli Debrc, Mlekara Šabac, Zorka stan i Zorka Fabrika ekstrudirane ambalaže koje su pripojene matičnoj firmi - Farmakomu, zatim Fabrika akumulatora iz Sombora, Rudnik i topionica Zajača, livnica Guča, livnica Požega i na kraju sam kupio rudnik Lece u Medveđi i rudnik Suva ruda u Raškoj. Sve kupovine su izvršene u periodu od 2003. do 2008.

Neke firme sam kupio na berzi, a neke od države. Sve te firme, osim fabrike akumulatora Sombor, su radile sa gubitkom. U toj grupi „gubitaša“ je bila i Mlekara Šabac.

Koliko trenutno radnika zapošljava Farmakom MB? Na koji način i koliko ulažete u edukaciju zaposlenih i eventualno u stipendiranje studenata, koji su potencijalni zaposleni u nekoj od Vaših kompanija?

Farmakom ima 3000 stalno zaposlenih, a postoji i određeni broj radnika zaposlenih na određeno vreme. Mi dajemo stipendije u iznosu od 150-200 eura za svu decu naših zaposlenih, kao potencijalnom stručnom kadru koji će u budućnosti raditi u nekoj od naših firmi. Trenutno imamo preko 250 stipendista. Što se tiče edukacije zaposlenih, svaka firma ima svoje planove za njihovu edukaciju. Imamo posebnu grupu ljudi koji se bave tim stvarima. To je veoma važno, jer čovek mora da uči ceo život. Ne postoji osoba koja može da kaže da je sve naučila i da joj dalje obrazovanje i usavršavanje nije potrebno.

Mi veliku pažnju posvećujemo edukaciji: imamo agencije, spoljne saradnike koji nam pomažu u tome. Edukacija se vrši na razne načine i u raznim oblastima, od oblasti proizvodnje, pa do menadžerskih usavršavanja.

Razlog više za edukaciju je i taj što konstantno investiramo u nove tehnologije i modernu opremu. Da bismo održali korak sa svetom, zaposleni se stalno usavršavaju i uče. Imamo dobru ekipu, od radnika do inženjera. Inženjer mora da zna tehnološki proces svih pogona u fabrici.
Koliko imate najbližih saradnika i na koji način upravljate i kontrolišete ceo sistem?

Kao što sam pomenuo, pedesetak njih „vuče“ ceo sistem napred i to su najbliži saradnici sa kojima ja komuniciram i radim svakog dana. Imamo odličnu komunikaciju. Tako smo se i razvijali. U firmama smo napravili jednu drugarsku, porodičnu atmosferu. Ne funkcionišemo po principu sile i smatram da to daje jedan novi kvalitet Koncernu i ja sam izuzetno zadovoljan time. Mi smo, u principu, porodična firma.

Dobitnik ste mnogih nagrada i priznanja. Koje od njih možete da izdvojite kao one koje su najveće priznanje Vašem dosadašnjem radu?

Naravno, najveće priznanje je Poslovni čovek decenije. Ono ima posebnu težinu, jer su me novinari 14 redakcija izabrali i to mi mnogo znači, a vidim i da su i moji zaposleni izuzetno zadovoljni.

Nešto što me posebno obradovalo je što sam ove godine za Novu godinu i Božić dobio preko 1000 čestitki od svojih radnika.

Broj mog mobilnog telefona je isti već godinama, od samog početka, i svaki radnik može da me pozove i da dođe kod mene, da popričamo, rešavamo probleme, pa čak i one lične prirode.

Uprkos činjenici da imate veliko radno iskustvo, ipak se retko pojavljujete u medijima. Zašto je to tako?

Vrlo jednostavno... Ja nemam sklonosti ka nekoj medijskoj promociji, a nemam ni vremena. Mi stalno radimo, jedino ne radimo 1. januara. Kad kažem mi, mislim na sebe i svoje saradnike. Dakle, nemam vremena, a i mnogo sam bolje živeo kad se manje znalo za mene.
Da li su tačne informacije da ste zainteresovani za kupovinu nedeljnika NIN? Da li mislite da je u ovom trenutku isplativo investirati u medije?

Ja sam optimista po prirodi i mislim da sve može da radi, a sve zavisi od ljudi i njihove koncepcije funkcionisanja nekog posla.

Jesam bio zainteresovan da kupim NIN, a imponovalo mi je to što su me zvali, pitali da li sam zainteresovan da uđem u tu „priču“ sa njima.

Rekao sam da jesam, ali samo pod uslovom da se sa tim slaže više od 50 posto zaposlenih u redakciji.

Održali smo jedan sastanak i kažu da se nikada nije desilo da svi zaposleni budu prisutni na sastanku. Video sam da je mišljenje bilo nepodeljeno i da su svi bili podjednako zainteresovani.

Krenuli smo u tu „priču“, ali nije došlo do realizacije iz nekih drugih razloga, a jedan od razloga je bio što postoji zakon koji kaže da nisam mogao da se bavim tom delatnošću bez radnog iskustva od pet, šest godina u toj oblasti.

Tako sam propisima bio onemogućen da realizujem taj posao.
Šta za Vas znači svetska ekonomska kriza? Kada je počela i da li će se završiti? Šta je, po Vašem mišljenju, uzrokovalo svetsku ekonomsku krizu?

Što se tiče uzroka, postoje razna mišljenja. Po mom mišljenju, banke su se preforsirale, uložile novac u posao, koji nije mogao da im se vrati. To je onda postala lančana reakcija…

Smatram da su finansijske institucije doprinele da mi na taj način saznamo za svetsku ekonomsku krizu, a ja mislim da do toga nije ni trebalo da dođe, jer smo mi već funkcionisali po sistemu krize, tako da nas nije trebalo dodatno opterećivati efektima svetske ekonomske krize.

Kakav je uticaj ekonomska kriza imala na poslovanje Vašeg koncerna?

Naravno, imala je uticaj. Sve se usporilo. Mi smo 2004. godine napravili jedan plan razvoja i do 2008. godine smo normalno funkcionisali, a onda smo morali da pravimo neke druge planove i da se prilagođavamo našem tržištu.

Naravno, tada smo znali da moramo da promenimo nekoliko stvari. Jedna je bila da štedimo na svemu i mnogo više da vodimo računa o troškovima. Takođe smo shvatili da moramo i dalje da investiramo, jer ako stanemo sa investiranjem, mi smo propali.

Koncern Farmakom MB posluje i na međunarodnom tržištu. Čime najviše trgujete na tom nivou?

Koncern je veliki izvoznik. Izvozimo akumulatore, mleko, proizvode livnice Guča i Požega. Ove godine smo počeli da izvozimo i koncentrat iz rudnika Lece. Izvozimo ga dok se ne reše neka pitanja opreme u Zajači, kako bismo mogli taj koncentrat da prerađujemo kad nas. On ima dosta zlata i srebra, a mi trenutno nemamo tehničkih mogućnosti za njegovu obradu. Kada se budu stvorili uslovi i to ćemo prerađivati i izvozićemo kao metal.

U godinama nakon privatizacije, sve Vaše kompanije su uspele da ostvare pozitivne rezultate. Kako ste to ostvarili?

Kao što sam već napomenuo, sve smo postigli napornim radom. Moja ekipa radi non-stop, i ne postoji niko od tih pedesetak ljudi ko ne radi po 20 sati. Jednostavno, ako hoćete dobro da poslujete, čak iako imate samo trafiku, morate da radite veoma mnogo da biste postigli uspeh.

Pored rada, tu su, naravno, i dobre ideje, organizacija, planiranje, mnogo stvari koje utiču na normalno funkcionisanje posla. Ali, na kraju se sve svodi na danonoćni rad.

Kako ocenjujete trenutnu ekonomsku situaciju u Srbiji? Šta bi, eventualno, trebalo promeniti?

Ono što važi za koncern, može se primeniti i na celu državu, a to je „rudarski“ rad, koji bi sa dobrim strategijama mnogo doneo Srbiji. Ljudi bi se više zapošljavali i bolje živeli.

Siguran sam da se dobrim planiranjem može mnogo toga dobro i brzo uraditi.

A šta treba uraditi? Treba finansirati projekte, kojih ima mnogo u Srbiji i veoma su dobri. Treba finansirati izvoz, jer bez izvoza nema ničega. Kod nas važi pravilo „izvesti, ili umreti“.

Možete li da date svoje viđenje situacije nestašice mleka u Srbiji 2010. godine? Šta se tu dogodilo?

Mi svake godine imamo hiperprodukciju i hipoprodukciju mleka i to se i ovoga puta desilo. Naravno, situaciju je pogoršalo to što su proizvođači mleka počeli da kolju krave, dakle uništavali su stočni fond, što je i logično, jer nisu mogli da žive od te proizvodnje mleka.

U svetu sve države daju beneficije proizvođačima mleka. Cena koju smo mi njima davali, bez pomoći još nekoga, ne može da funkcioniše. Da smo podigli otkupnu cenu mleka, morali bismo da podignemo cenu gotovog proizvoda, pa bismo se opet zbog toga našli u teškoj situaciji.

Sad je ponovo došlo do hiperprodukcije mleka, sad nema nestašice, pa smo počeli da izvozimo. Mi nismo podizali cene proizvoda, a povećali smo otkupnu cenu mleka, jer smo shvatili da moramo da finansiramo proizvođače.

Mi smo odgovorna firma i shvatili smo da ne možemo da budemo uspešni ako ne vodimo računa o sredini i partnerima. U toj situaciji smo vodili računa da ne podižemo cene mleka, jer bi to bilo pogubno i loše uticalo na imidž mlekare.

Naravno, nije nam bilo lako, ali smo rekli sebi da to moramo izdržati i izdržali smo.
Farmakom MB je lider „zelene ekonomije“ u regionu. Koliko i na koji način ulažete u zaštitu životne sredine? Kakvi su Vam planovi i ciljevi u tom pravcu?

Fabrike koje smo mi preuzeli su bile u katastrofalnom stanju, što se tiče ekologije i uslova rada. Naše prve investicije bile su u ekologiju. To je izuzetno značajno i za radnike koji rade u tim fabrikama.

Najsavremenija oprema za separaciju akumulatora u Zajači, koja ispunjava stroge evropske ekološke standarde, koštala je 5-6 miliona evra. Tako se ulaže u sve fabrike. Vrlo sam zadovoljan što smo krenuli tim putem, jer da nismo, verovatno ne bismo mogli više ni da radimo. Postoje zakoni koji se moraju poštovati, a naša namera, strategija i želja su bile iskrene. Savetovali su me da prvo ulažem u proizvodnju, pa onda u ekologiju. Međutim, ja sam uradio baš suprotno i to odlično funkcioniše.

Na koji način vodite računa o energetskoj efikasnosti u kompanijama koje su članice Vašeg koncerna?

Imamo ekipu koja se bavi pitanjima energetske efikasnosti. Ja sam izuzetno zadovoljan kako moji stručnjaci rešavaju ta pitanja.

Na koji način brinete o lokalnoj zajednici?

Nama je vrlo bitno da lokalna zajednica bude zadovoljna nama. Mi vodimo računa, firma smo koja stalno zapošljava, a ne otpušta radnike. Ko god je došao u Farmakom, tu je i ostao, a posebno me raduje da niko od mojih saradnika, niti mnogih drugih zaposlenih nije otišao iz Farmakoma. U vreme krize smo štedeli na svemu, osim na radnicima.

Jedna ste od retkih kompanija na srpskom tržištu koja se bavi isključivo proizvodnjom. Na koji način konstantno povećavate proizvodnju u svom koncernu?

Koncern je za poslednje 4 godine investirao preko 150 miliona evra u proizvodnju, kvalitet, uslove rada i to daje rezultate. Uspeli smo u vreme krize da investicije privedemo kraju i sad je koncern jedna sasvim druga priča. Svake godine raste duplo u odnosu na prethodnu.

Imamo dobru strategiju, dobru viziju, mnogo izvozimo i prilagođavamo se tržištu.

Na koji način postižete sirovinsku nezavisnost i kako kontrolišete kvalitet proizvoda?

Pri kupovini firmi opredelili smo se za one koje imaju sirovine na domaćem tržištu.

To važi za livnice, topionicu u Zajači, to važi za mlekaru. Mi nismo uvozili sirovine do pred kraj prošle godine, ali s obzirom da smo povećali proizvodnju, naročito u fabrici akumulatora, počeli smo i da ih uvozimo.

Znamo zašto je proizvodnja u Srbiji stradala ranijih godina – zato što nije imala dovoljno sirovina. Zato koristimo saznanja i iskustva iz ranijih perioda i prilagođavamo se situaciji. Tako smo počeli da uvozimo sirovine iz Konga, Egipta, Malija, iz svih okolnih zemalja, i uz postojeće, domaće sirovine postigli sirovinsku nezavisnost.

I ne samo to, mi sada viškove proizvodnje, koje ne koristimo u fabrici akumulatora, izvozimo kroz neke druge proizvode, kao što je olovna sačma za sportski lov.

Imamo izvanrednu ekipu koja radi na kontroli kvaliteta proizvoda.

U svakoj firmi su najjače one ekipe koje rade na investicijama i kontroli proizvoda. Sada imamo skoro sve međunarodno priznate sertifikate kvaliteta, svi moraju u našim firmama da imaju sve sertifikate, koji su nam potrebni da bismo mogli normalno da funkcionišemo.

U kojoj oblasti ste najviše ulagali u savremene tehnologije i koje savremene tehnologije koristite u proizvodnji?

Ulagali smo najviše u mlekaru.

Zanimljivo je da je Mlekara Šabac jedina mlekara koja može da proizvede najviše feta sira na svetu u jednom pogonu, kada je reč o pakovanjima od 250 i 450 grama.

Procenili smo da je to proizvod pred kojim je budućnost, a da bismo bili izvoznici, moramo da imamo opremu. Shodno tome, kupljena je najmodernija oprema za proizvodnju sireva, a proizvođač tvrdi da je to i najveća napravljena linija do sada u svetu.

Dakle, ulagali smo u više faze prerade, kao i u širenje proizvodnog asortimana. Fabrika akumulatora je od privatizacije do danas proširila svoj portfolio i obogatila ga sa mnogo novih, savremenih vrsta akumulatora.

Stalno smo pod presijom da proizvod mora da ima i kvalitet i kvantitet. Vodimo računa o tome, ekipa se usavršava, prisustvujemo svim sajmovima, stručnim savetovanjima, posećujemo fabrike širom sveta.

Na koji način se oslobađate svakodnevnog stresa?

Moji saradnici i ja skoro svako veče provodimo vreme u restoranu Farmakoma, tako da o poslu ne moramo uvek da pričamo u kancelarijama.

Promena ambijenta prija. Tu večeramo, družimo se, ali u 90 posto slučajeva pričamo o poslu.

Ponekad pogledamo i neku utakmicu, ali i prodiskutujemo o raznim drugim temama. To me odmara.

Kako provodite svoje slobodno vreme?

Ja, nažalost, nemam slobodno vreme i često razmišljam o tome kako bih voleo da mi bar jedan dan bude dosadno.

Prednosti života uspešnog poslovnog čoveka u Srbiji su očigledne, a koji su nedostaci? Šta Vama otežava život?

Jedino to što nemam privatan život. Jedina prava stvar u životu su deca, sve ostalo je nebitno. Ostao sam željan i dece i unuka. Kad dođem, oni spavaju, kad odlazim, oni spavaju, i to je ono što mi veoma teško pada.

Kada biste bili u situaciji da promenite nešto u dosadašnjoj karijeri, šta bi to bilo?

Ne bih menjao ništa, i to ne zato što mislim da sam mnogo pametan i da sam sve uradio kako treba, nego zato što postignuti rezultati, ostvareni uspesi, kao i zadovoljstvo zaposlenih govore da sam ipak na pravom putu.