Početna > Izdanja > Broj 3 > Tri menadžera

Znanje i osmeh

Piše: Darko Milosavljević

Često se u Srbiji može čuti da je važnije koga znaš, nego šta znaš. Odličan povod da se ispriča priča o menadžerima, koji su isključivo zahvaljujući svom znanju i veštinama, uspeli u poslu kojim se bave

Jednom sam razgovarao sa menadžerom koji je i vlasnik uspešne kompanije. Kada sam ga pitao na šta najviše obraća pažnju kada bira svoje saradnike, odgovorio mi je: „Kada ispred sebe imam troje ljudi, koji imaju isto obrazovanje, veštine i pritom su uspešno rešili sve zadatke koje sam pred njih postavio, a mogu da zaposlim samo jednog od njih, ja biram onog ko se lepše smeje." Jedan drugi, takođe uspešan menadžer, koji je bio gost u prvom broju Profit magazina, na slično pitanje je odgovorio da bira ljude koji više znaju od njega. Kada ih izabere, prepušta im deo inicijative, dozvoljava da preuzmu rizik, jer samo tada mogu da daju svoj maksimum i budu najbolji u svom poslu, a samim tim, i da aktivno doprinesu uspehu kompanije.

Dejanova (Dejan Nikolić, gl. i odgovorni urednik Profit magazina) ideja je bila da za 3. broj našeg časopisa napišemo tekst o tri uspešna menadžera u Srbiji. Ali, tri menadžera koji su se probili na svoje sadašnje pozicije stalnim radom na sebi i svom usavršavanju. Treći broj, tri menadžera, urednik i zamenik i prazan dokument u word-u...Sve je u znaku „trojke". Ni malo lak zadatak (mislim, napisati takav tekst i biti Dejanov zamenik). Dejan je od nekoliko kandidata koji ispunjavaju uslove (jedan od uslova bio je, recimo, da nisu došli do pozicija porodičnim vezama) predložio tri menadžera za koje smatra da su najbolji u svom poslu. I po onoj narodnoj: „Idemo da se vozimo po gradu - moja ideja, a tvoja kola i benzin" krenuo sam u ovu malu avanturu – u zemlji Srbiji predstaviti „samo" troje ljudi kao uspešne, a pritom ne naljutiti sve one koji su se sa pravom mogli naći u ovom tekstu.

Kao što sam napisao na početku, ako se dvoumite, izaberite pametnije od sebe i one koji se lepše smeju. Nećete pogrešiti. S obzirom da je Dejan birao, ja na svoj zadatak i neću da se žalim. Zadovoljstvo mi je bilo da sam upoznao ljude koje bi mnogi poželeli u svom timu. Žao mi je samo što ih nisam upoznao ranije – sigurno bih bio pametniji i lepše bih se smejao.

Šta je zajedničko Ivani Kokalović, Nikoli Mirčiću i Miloju Sekuliću osim što su jedni od najuspešnijih ljudi u Srbiji u poslu kojim se bave? Zajedničko im je to, što svoj posao, na istim pozicijama, mogu da rade u gotovo svim zemljama EU, SAD, Rusiji, Australiji... Da pojasnim: zamislite neki svetski turnir u bilo čemu – tenisu, odbojci, vaterpolu, košarci… Nije bitno gde se održava, bitno je ko je pobedio. E, pa turnir o kome pišem, održava se u Srbiji. Pišem o pobednicima. I ako se sledeće godine turnir bude održavao negde drugde, ljudi o kojima pišem će opet biti favoriti, odnosno nosioci tog turnira. Pišem o znanju, sposobnosti, veštinama, upornosti, istrajnosti, uspehu koji se jednako vrednuje u svakoj uspešnoj kompaniji, na kojem god kraju sveta se nalazila. I ako se neko pita šta rade tako uspešni ljudi u Srbiji? Odgovor je jednostavan (ponavljam) – učestvuju na svetskom turniru ili ako sam vam već dosadio sa metaforama, da budem konkretan, rade u uspešnim kompanijama, kojih, gle čuda, ima i u našoj zemlji. Ima i drugih disciplina i drugih turnira, ali o njima ćemo neki drugi put…

I da, umalo da zaboravim. Ivana je na snimanje za naslovnu stranu Profit magazina u studio stigla tačno u 18h, kako smo se i dogovorili (bio je petak – neradno vreme za 99,99% građana Srbije). Nikola je bez ičije pomoći našao studio u nedođiji na Vidikovcu u kome smo ih fotografisali, a Miloje je 10 minuta zakasnio na večeru koju mu je spremala majka kada je čula da će posle mesec i po dana imati vremena da dođe u rodni kraj, jer mi je pravio društvo dok sam čekao taxi nakon što smo završili fotografisanje.

Moja sestra od strica, koja je osvojila jedan od „turnira" u Los Anđelesu je upoznala „pop ikonu" Madonu. Slučajno. Babica koja je porađala Madonu, porađala je i moju sestru. Sestra mi je rekla da je Madona privatno, što bi neko rekao „skroz normalna, opuštena, prirodna i sa njom možeš o svemu da razgovaraš...". Meni su ovo troje o kojima sam pisao „skroz normalni, opušteni..." Itekakav je izazov biti bolji od njih.

Nikola Mirčić

Direktor prodaje
sektor malih i srednjih preduzeća, Microsoft

Nikola Mirčić već 15 godina radi u IT industriji. Počeo je tako što sklapao računare, ali zbog toga nije prestao da studira. Zaronjenost u tehničku stranu IT tržišta nije ga sprečila da prepozna kolko mu je izazovno polje prodaje. Iz današnje perspektive, to izgleda kao čaroban razvojni put, ali, kako i sam kaže, početak rada u IT sektoru nije izgledao obećavajuće u Srbiji devedesetih.

Kada su se 1998. godine u okviru edukativnog centra “CET” pojavili prvi Majkrosoft sertifikati držao je obuke i predavanja i pronašao sebe – povezao je praksu i teoriju – i to je bio prelomni momenat kada je odlučio da će njegov dalji posao biti isključivo vezan za IT.

Obaveza previše, a dan traje samo 24 sata. Držao je dva seta predavanja dnevno. Između predavanja, a često i po povratku kući, trebalo je sticati nova znanja, pratiti nove tehnologije i primenjivati ih na kursevima. „To je u stvari bila najveća investicija, jer sam paralelno sa svim stvarima prepoznao da je nova tehnologija, Windows server 2000, ona koja će prelomiti priču. Proveo sam dobrih godinu dana da bih sebe unapredio na Windows server platformi. Kada se konačno Windows server pojavio na tržištu 2000. godine, čim smo dobili pravo da polažemo ispite, odmah sam se prijavio i položio. I to je bila ulaznica za Microsoft – poznavanje tehnologija i dobra priča o efektima tih tehnologija“ – objašnjava Mirčić.

Od februara 2001. godine aktivno je počeo da radi za Microsoft. Ali, pre toga je morao da donese odluku koja je uticala na ostatak njegovog života. Da li da prihvati velikodušnu ponudu, siguran posao i preseljenje iz Srbije, ili da ostane i veže svoj poslovni put za Microsoft u tadašnjoj, i dalje nestabilnoj, Jugoslaviji.

„Kada sam prvi put došao u slovenačku kancelariju Microsoft-a, sreo sam se sa Franjom Ridzijem, koji je tada bio zadužen za marketing u Adriatic regiji, a kasnije je postao GM Microsoft-a. Njegov saradnik me je predstavio kao novog kolegu iz Beograda. Sećam se da mi je Ridzi tada rekao: „Aha, ti si iz Beograda, baš smo čuli da će se naša kancelarija otvoriti u Beogradu za jedno 15 godina.“ To mi je bila dobrodošlica. I tada sam znao šta mi je činiti. Kancelarija u Beogradu otvorena je za manje od godinu dana, i ja sam bio u njoj. Jedan od prvih poslova bio je organizovati prvu Sinergiju, događaj koji će izrasti u najveći IT event u regionu. Za to smo imali na raspolaganju svega nekoliko nedelja i uspeli smo. Tada se videlo da sam neko na koga se može osloniti u “tesnim” situacijama.

Tokom intervjua koji sam imao sa ljudima iz Microsoft-a pomenuo sam u jednom delu da me interesuje i prodaja (čime sam se i bavio u jednom trenutku početkom devedesetih), i posle mesec i po dana sam dobio ponudu da to i radim. Moj komentar je bio da me prodaja interesuje, ali možda tek za tri,četiri godine. Franja Ridzi je rekao: „Ne, ne, ne. Mi verujemo u tebe, ti to možeš uspešno da radiš.“ Prihvatio sam ponudu u avgustu 2002. godine, u veoma riskantnom trenutku.

Naime, nama je kampanja legalizacije, koja je bila prva velika prodaja nakon potpisivanja ugovora sa Vladom Srbije, startovala 1. septembra i imali smo veliki cilj da je realizujemo do kraja decembra. Ja praktično nisam znao šta me čeka. Da sam znao, sa ovim znanjem i iskustvom koje imam sada, verovatno bih bio malo oprezniji i možda čak ne bih prihvatio ponudu. I da tada nisu bili dobri rezultati, odgovoran bi bio onaj ko je bio zadužen za prodaju, to jest ja. Srećom, to se nije desilo. Ispostavilo se da sam dobro radio posao.

Posao u Microsoft-u zahteva dosta putovanja i odsustvovanja od kuće. I to je jedan veliki plus kada radite u tako velikoj međunardnoj korporaciji. Upoznavanje novih ljudi, kultura i načina poslovanja je veliki deo onog što me čini radosnim što sam ovde. To me obogaćuje i na ličnom i na poslovnom nivou.

Kao i u svim drugim veoma zahtevnim poslovima, teško je napraviti precizan balans onoga što želimo i onoga što je neophodno. Posao u velikoj meri sam definišem, mada ciljeve definišemo svi zajedno. To nije posao koji je ukalupljen u klasičan šablon od devet ujutro do pet popodne. Posla ima dovoljno, ako oslobodite više vremena tako što ste efikasniji, imaćete više prilika da uradite još nešto.

Postoji velika količina slobode u ovom poslu, ali to nije luksuz, jer ona funkcioniše samo ako prigrlite i odgovornosti i obaveze koje sa tim dolaze.

Veliki i uvežbani sistem vam daje šansu da budete najbolja i najmoćnija verzija sebe, i to je ono što ga čini tako efikasnim. I interesantnim.

Ivana Kokalović

General Manager
BS Procesor d.o.o.

Ivana Kokalović je na čelu BS Procesora, jednog od najvećih i najuspešnijih distributera na IT sceni. Njen prepoznatljivi stil u kreiranju timova i rešavanju problema učinio je od nje vidljivu i impozantnu menadžerku. Ima aktivnu ulogu u neprestanom i dramatičnom rastu BS Grupe kojoj BS Procesor pripada.

Kada sam diplomirala na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu 1995. godine, Srbija je bila pod sankcijama. Želela sam da se bavim naukom i kao većina kolega koji su tih godina završavali fakultet, upisala sam postdiplomske studije u SAD. Iz porodičnih razloga nisam otišla, i ostala sam u Beogradu do danas.

Pošto sam izabrala da ne odem na postdiplomske studije u SAD, ispred mene je bila zanimljiva dilema: da li se zaposliti u nekom naučnom institutu ili odustati od nauke i zaposliti se u nekoj od IT firmi. Odluka da započnem karijeru u IT firmi bila je rezultat toga što sredinom devedesetih i nije bilo nekih značajnih projekata u naučnim institutima, a ja sam želela izazov. Nakon što sam dobila svoj prvi posao u BS Procesoru, kao Product Manager, moram priznati da dilema tih dimenzija više nije bilo. U suštini sam od samog početka samo radila posao onako kako sam mislila da treba i najbolje što umem. Učila sam i učim sve vreme: iz knjiga, situacija, trudila se da čujem kada neko ima nešto da mi kaže. Da li mi prija da pažljivo slušam ako me neko kritikuje? Ne, ništa više nego ikom drugom. Ali, da li mogu dobro da iskoristim pametnu i principijelnu kritiku? Da, veoma dobro. Uvek investiram u sistem vrednosti. Bitno je da imate svoj sistem vrednosti koji odgovara vašem mentalitetu. Biram samo pravac u kome ću angažovati sve svoje kvalitete. Sve ostalo je logičan sled.

Već 3 godine sam direktor BS Procesora. I dalje učim, ili bolje rečeno, tek sada učim. Od konkretnih MBA studija, preko saradnje sa najvećim svetskim kompanijama do ličnog konsultanta. Verujem da bih bila uspešna i u SAD, ali i ovaj posao koji trenutno obavljam je ekvivalent tome. Odabrala sam onu stazu koja me vodi istim rezultatima. Pitanje odlaska u SAD ili ostanka u Srbiji nije za mene nikada bilo ključno – za mene je najvažnije bilo samo gde ću se profesionalno angažovati u potpunosti. Kada ste direktor morate biti angažovani više i bolje i ozbiljnije nego ikad ranije. Krajnje je naivna i jednostavna predrasuda da poziciju direktora najbolje odslikava reč „moć“. Ja verujem da reč „odgovornost“ najpreciznije i najmoćnije definiše ključni kvalitet direktora. Odgovorni ste kao i svaki zaposleni, za svoj posao, ali vaš posao je i uspeh i profesionalna sreća svih zaposlenih pa i same kompanije kao još jednog stepena vašeg angažovanja. Da li je to breme lako? Nije. Da li je to moćan izazov? Svakako. Već sam rekla da sam želela izazove. I nisam se razočarala. Još uvek sam u istoj industriji, u istoj kompaniji, istina na sasvim različitom novou angažovanja, i podjednako mi je uzbudljivo i zanimljivo.

Mogla bih da izdvojim tri principa u koja verujem i za koje verujem da su osovine mog napredovanja:

  • nema izgovora: u svakom rezultatu, bio on dobar ili loš, gledam šta je moglo da se uradi bolje. Ne prebacujem odgovornost na druge, trudim se da vidim šta je trebalo ja da uradim drugačije.
  • nema panike: problema će uvek biti, a njihovo rešavanje je deo svakodnevnog posla. Važno je samo sagledati kako doći do rešenja i preduzeti odgovarajuće poteze.
  • iskrenost: prema sebi i prema drugima, bez toga nema dugoročnih angažovanja i uspeha.

Ja sam u svom poslu angažovana uvek na duge staze, do uspeha. Ne bavim se svojim poslom zbog unapred zacrtane karijere, već je to život koji živim. Zato i ne mogu reći da li podnosim neke žrtve. Žrtva bi bila toliko angažovanje bez vidljivih rezultata. Nikada nisam osećala da nešto trpim ili gubim zbog svog posla. Naprotiv, posao me je doveo u kontakt sa izuzetnim ljudima, sa neverovatnim šansama za lični razvoj i prilikom da budem iskrena, vredna i srećna.

Postoji jedna slatka i moćna strast koja se manifestuje kada vidite oko sebe skladnu i uspešu kompaniju poput BS Procesora, koja funkcioniše kao sjajan i moćno uigran tim, i kad osetite da je vaša investicija i posvećenost imala smisla. Ja sam duboko ponosna svakim uspehom firme na čijem sam čelu i svakim pojedinačnim rastom i napretkom svih svojih saradnika.

Privatni i poslovni život su zaista pomešani i tu gotovo da nema linije koja ih razdvaja. Ne mogu da se setim ni jedne stvari koju bih nazvala „žrtvom“, mada ne sumnjam da neki od mojih izbora izvan profesionalnog konteksta u kojem obitavam možda mogu izgledati tako.

Puno sam spremna da uložim u stvari u koje verujem i smatram da je to jedini način da se bude ostvaren i srećan. U šta god da sam uložila svoj trud, bilo je jako pozitivno, jer uvek znam šta je za mene kraj priče. Uspeh.

Miloje Sekulić

E-PR Director
Agencija za odnose sa javnošću McCann Erickson Public Relations

Ljudi koji poznaju Miloja Sekulića opisuju ga kao komunikatora. On jednako dobro vlada javnim nastupom, neformalnom komunikacijom u bašti kafića, druženjem na Facebooku ili poslovnim pregovaranjem. Ovi kvaliteti omogućili su mu da uspešno radi poslove kojih se proteklih nekoliko godina prihvatio: od poslovnog magazina, preko izrade veb sajtova, do korišćenja Inteneta u oblasti odnosa sa javnošću.

Ukoliko čoveka koji se u komunikacionoj agenciji bavi menadžerskim poslom pitate kako se tu uklapa njegovo bazično obrazovanje građevinskog inženjera dobićete neočekivan ali vrlo racionalan odgovor: „Tehnički fakulteti daju odličnu osnovu za bavljenje menadžerskim poslom. Uče vas da problem razložite pa onda sintezom dođete do odgovora koji je najbolji put za njegovo rešenje. Sem toga jačaju vam volju i razvijaju radne navike”.

Završivši fakultet kao najbolji student na svom smeru postaje stipendista i zapošljava se u Saobraćajnom institutu CIP. Umesto usavršavanja u struci i bavljenja naukom, sa čim je počeo još na fakultetu, dočekuje ga nerazumevanje okoline i administrativni poslovi. To za posledicu ima okretanje Internetu kao mogućnosti za profesionalno ostvarivanje i kreativno izražavanje.

Ulazak u novinarstvo, kojim se bavio kao srednjoškolac, usledilo je iz potrebe da se popularizuje primena Interneta i tako posredno podstakne svoj rad u ovoj oblasti. Vremenom je pisanje o Internetu za nekoliko IT i poslovnih magazina i organizacija skupova na kojima je on popularizovan preraslo u stalni posao i dovelo ga do napuštanja CIP-a i prelaska na mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika e magazina. Tokom vođenja časopisa paraleleno razvija agenciju koja dve godine za redom dobija nagradu za najbolje dizajnirani domaći veb sajt.

Predlog da svoja znanja i iskustvo iz Interneta, medija i odnosa sa javnošću objedni bavljenjem online PR-om koji je došao iz agencije za odnose sa javnošću McCann Erickson Public Relations ima za posledicu napuštanje magazina i osnivanje prvog E-PR sektora u domaćoj PR agenciji koji posle godinu dana rada dobija PRiznaje Društva Srbije za odnose sa javnošću u kategoriji Inovativno korišćenje novih tehnologija.

Svestan da fakultetska diploma nije dovoljna za opstanak na tržištu radne snage stalno ulaže u dalje obrazovanje. U našu redakciju je došao sa seminara o strateškom upravljanju projektima dr. Majkla Polija sa Stivens univerziteta i ushićeno nam pričao da je ovaj kao osnovu uspešnog projektnog menadžmenta istakao upravo dobru komunikaciju.

„Iako je od tada prošlo tačno pet godina i danas me poneko upita da li je vredelo napuštati struku i umesto bavljenja građevinarstvom razvijati poslovni edukativni magazin. To je odluka da sledim svoje instinkte. Ja nisam od ljudi koji strateške odluke vezane za karijeru donose glavom nego srcem. Poslušam svoj unutrašnji glas koji mi kaže u koju oblast treba da se uputim, jer mi je zanimljiva i predstavlja mi izazov, i ako tako postupim ne pogrešim. Naravno da operativne poslovne odluke, pogotovo one koje se tiču sredstava i planiranja posla, donosim racionalno. To je dobar spoj.

Mislim da zaista kvalitetan menadžer mora da ima preduzetnički talenat i da ga trenira. Menadžeri činovnici mogu da budu veoma uspešni i korisni za kompanije ali mislim da samo menadžeri koji se prema poslu koji vode ponašaju kao preduzetnici kompanijama daju pravu konkurentsku prednost.

Posle druge godine studija, uz postignute odlične rezultate, odlučio sam da napravim pauzu i okušam se u poslu. Moji roditelj su to podržali jer su imali puno poverenje u mene i nisam ih izneverio. Fakultet sam završio, istina nešto kasnije, a iskustvo koje sam stekao uspešno se baveći trgovinom i uslugama mi je danas dragoceno.

Naravno da žrtava ima pogotovo u tržišnim uslovima i u poslovnom okruženju kakvo je naše. One se prvenstveno ogledaju u nedostatku vremena koje bih provodio sa porodicom i bliskim prijateljima ali zato nam je slađe da zajedno proslavimo uspehe koje postignem. Takvi trenuci nam sve nadoknade. Malo više rekreacije ne bi mi škodilo a velika mi je želja roditeljstvo čiju radost iako sam u četrdesetim godinama nisam osetio. To je novi projekat u koji ulazim a iz iskustva znam da budem uspešan u svemu što prepoznam srcem”- objašnjava Sekulić.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista