homepage_name! > Izdanja > Broj 18 > Marija Montesori

Giganti menadžmenta

Maria Montessori

Obrazovanje za Novi Svet „Zamislite da vam kažem da postoji planeta bez škola i učitelja, gde se ne zna za učenje, a ipak stanovnici – iako ništa ne rade već uživaju i šetaju se – spoznaju stvari a u njihovim umovima se odvija proces učenja; zar ne biste pomislili da fantaziram? Upravo ovo, što izgleda toliko nestvarno da bi bilo išta više od ploda bujne mašte, je stvarnost. To je način dečijeg učenja. To je staza koju ono sledi. Ono uči sve, a da nije svesno da to radi, i na taj način malo po malo prelazi iz nesvesnog u svesno, sledeći uvek stazu radosti i ljubavi.“

Italijanski nastavnik i lekar, Dr Maria Montessori, je bila prva Italijanka koja je dobila lekarsku diplomu. Začetnik je Montessori metode obrazovanja dece.

 

Maria Montessori je rođena u gradu Chiaravalle, u Italiji, 31.08.1870. godine. Njen otac je bio Alessandro Montessori, “stari kavaljer konzervativnih nazora i vojničkih navika”. U mladosti je bio vojnik, a kasnije državni činovnik. Njena majka, Renilde Stoppani, je bila osam godina mlađa od svog supruga. Za to vreme je bila veoma dobrog obrazovanja i volela je da čita.

 

To je bilo zaista neverovatno, jer u gradu u kome je živela, bilo je pitanje časti znati potpisati se. Ova žena je bila veliki patriota, posvećena svojim idealima slobode i ujedinjenja Italije. Alessadnro i Renilde su se venčali proleća 1866. godine, a Maria je rođena samo godinu dana kasnije.

 

Maria je smatrana samouverenom, optimistom i veoma zainteresovanom za promene. Roditelju su često imali problema suočavajući se sa onim što bi bilo najbolje za njihovu „talentovanu, tvrdoglavu ćerku“.

 

Kao dete, Maria je imala dnevnu normu pletiva koju je morala da ispuni. Uživala je da u šetnju vodi svoju komšinicu, devojčicu sa grbom.  Nije bilo neuobičajeno da se prepire sa roditeljima.

 U tom periodu, osnovno obrazovanje je bilo lokalno pitanje, a škole su bile obično prljave i prenatrpane. Međutim, Maria je veoma brzo i lako učila i bila izuzetno dobra na ispitima.

 

U igri je često bila vođa drugoj deci i nikada nije imala problema da ima svoj stav pred odraslima. Kada je u pitanju odnos sa roditeljima, bila je veoma bliska sa ocem, ali nikada nije krila činjenicu da je njena majka bila ta koja je podržavala sve njene snove i ambicije.

 

Po pitanju ličnih veza koje je Maria imala,  pominje se da je imala sina, Maria, sa kolegom po imenu Dr. Montesano. Potpuno je nejasno zbog čega se nisu venčali. Očigledno su njegova porodica, a i sama Maria, bili protiv tog braka.

 

Priča se da je Mario poslat u prihvatilište odmah po rođenju. Veruje se da je planirano da se rođenje drži u tajnosti. Mario je odgajan od strane porodice u predgrađu Rima, a majka ga je povremeno posećivala.

 

Maria i Dr. Montesano su se dogovorili da se nikada ne venčaju, ali Dr. Montesano se, ipak, na kraju oženio drugom.

 

Mario se oženio i imao četvoro dece: Marilena, Mario mlađi, Renilde i Rolando.

 

Karijera

 

Marija je diplomirala u tehničkoj školi 1886. godine. Uspela je da dobije visoke ocene iz svih predmeta sa krajnjim rezultatom 137 bodova (od mogućih 150). Zatim je pohađala Regio Instituto Tecnico Leonardo da Vinci od 1886. do 1890. Tamo je studirala moderne jezike i prirodne nauke. Matematika joj je bila omiljeni predmet. Do vremena kada je trebalo  da diplomira, odlučila je da želi da proučava biološke nauke.

 

Njena porodica, uglavnom otac, su bili šokirani i bili su protiv toga. Smatralo se nemogućim da žena bude prihvaćena u medicinskoj školi. Otac joj je umalo zabranio da studira medicinu.

 

Otišla je prvo na Univerzitet u Rimu i razgovarala sa Guido Baccelli. Nije bila iznenađena što nisu primali žene na program za medicinu.

 

 Umesto toga, odlučila je da studira fiziku, matematiku i prirodne nauke. Dok su druge studentkinje čitale romane, sanjarile o romansama i muževima, ona je učila što je više mogla.

 

 Godine 1892, položila je ispite sa osmicom (desetka je bila najveća ocena), i dobila Diploma di licenza što joj je omogućavalo da studira medicinu.

Naravno, problem je bio što je žena. Nema mnogo podataka o tome kako je uspela, ali je bila uporna sve dok je nisu primili. Papa Lav XIII joj je pomagao.

 

Bilo je neverovatno šokantno da žena bude primljena u školu u to vreme. Takođe se smatralo čudnim da žena radi rame uz rame sa muškarcem i da se brine o pacijentima ili proučava ljudsko telo.

 

 Tokom vremena provedenog u školi, živela je kod kuće i imala malo iskustva u životu u studentskom kampu, ali, drugi studenti su polako počeli da je prihvataju.

 

Sa ocem nije puno razgovarala, jer je i dalje bio ljut zbog njenih studija medicine. Majka je nastavila da je podržava i povremeno joj pomaže u učenju.

 

Ne dugo zatim, izabrana je da predstavlja Italiju na dve različite ženske konferencije .Prva je bila u Berlinu 1896. godine, a druga 1900. godine u Londonu. Novembra meseca 1896. godine, zamolili su je da zameni asistenta na hirurgiji na mestu gde je prethodne godine asistirala, Santo Spirito.

 

Tamo je vodila brigu o pacijentima više nego što su očekivali. Nastavila je istraživanja na Univerzitetu u Rimu.

 

Marija je, takođe, nalazila vremena za druge stvari koje su je zanimale, kao što je kuvanje i pletenje.

 

Jedna od njenih dužnosti je ono što ju je dovelo do omiljenog zanimanja. Bila je u poseti azilima za umno obolele. Tu se susrela sa mentalno zaostalom decom, koja nisu u stanju da funkcionišu u školi ili porodici.

 

 Videla je da su željni iskustava i počela da razmišlja o tome kako bi mogla da im pomogne. Tako se 1901. godine vratila na Univerzitet sa željom da proučava um umesto tela.

 

Posao profesora antropologije joj je ponuđen 1904. godine na Univerzitetu u Rimu. Prihvatila je, ali je 1906. godine napustila posao da bi radila sa šezdesetoro male dece iz radničkih porodica. Tako je razvila sve svoje edukativne metode koje su postale toliko uspešne, da su čak i deca sa posebnim potrebama počela da polažu ispite predviđene za decu bez smetnji u razvoju. Sa ovih šezdesetoro dece je započela „Dečiju kuću“ u San Lorenzo Rimu. Ova dečija kuća je bila okruženje koje je deci pružalo mogućnost da razvijaju svoje aktivnosti. Naravno, veoma je zavisila od novčanih sredstava i mogućnosti okruženja. Počela je da primećuje kako deca usvajaju znanja skoro bez napora uloženog od strane okruženja. Osećala je kao da deca podučavaju sama sebe, što je inspirisalo njenu trajnu potragu za reformom obrazovanja.

Godine 1913, prvi put je posetila SAD. Te godine su Alexander Graham Bell i njegova supruga, Mabel, osnovali Montessori obrazovno udruženje u Vašingtonu.

Pomoć su pružali i Thomas Edison i Helen Keller. Godine 1929, osnovala je Association Montessori International u Amsterdamu, Holandija.

Godine 1938, otvorila je Montessori Training Center u Larenu, Holandija, a 1947. u Londonu . Za Nobelovu nagradu je bila nominovana godine 1949, 1950 i 1951.

Montessori metod

Maria Montessori je bila pobožni katolik i mnoge njene teorije imaju korena u veri. Smatra se da je otkrivala i pronalazila kvalitete dece koji su drugačiji i veći od onih koji im se obično pripisuju.

U vreme kada je počela da radi, očekivalo se da velike grupe dece urade istu stvar, u isto vreme i na isti način. Znala je da postoji bolji način podučavanja dece. Većina njenih principa podučavanja je zasnovana na istinama o ljudskoj prirodi.

Mortimer Standing, njen bivši saradnik je napisao „Niko tako potpuno ne razume dušu deteta, svu njenu dubinu i veličinu, sve neslućene potencijale kao i misteriozne zakone njenog razvoja“.

O’Brien je napisao da Montessori smatra da je dete često uskraćeno jer odrasli ne razumeju da deca poseduju znanje i volju da uče, koje su veće od njihovih mogućnosti izražavanja; zato on naglašava značaj pokušaja da se dete razume.

Od ruku do uma je izraz koji se često koristi na Montessori obukama.

“Materijali koje čula koriste su vrata uma.”

Dajući deci slobodu u posebno pripremljenom okruženju koje je bogato aktivnostima, deca od 4-6 godina su naučila samostalno da čitaju, radije birala rad nego igru, volela red i tišinu i razvijala pravi društveni život u kome bi sarađivala pre nego se nadmetala sa drugima.

U „Dr. Montessori Own Handbook“, opisuje se tipična prostorija Montessori školskog sistema .

Obično postoji centralna soba za intelektualni rad sa nekoliko manjih bočnih prostorija. Dosta prostora napolju i izbor rada tamo. Nameštaj u prostoriji je lagan tako da ga deca mogu pomerati kako im odgovara.

U kabinetima su stvari postavljene nisko, da bi deca mogla da ih dohvate. U vreme obroka, treba da pomognu da se njihovo mesto za stolom pripremi, da operu ruke, i isto to posle jela.

U knjizi se takođe nalazi mnoštvo malih vežbi za decu koje će im pomoći u tri glavna cilja ove metode, koja obuhvata motornu, senzornu i jezičku edukaciju.

Montessori je osećala da je neophodno da učitelj vodi dete, a da dete ne oseća isuviše njeno prisustvo. Učitelj nikada ne treba da bude smetnja između deteta i iskustva.

Godine 1912, tiraž od 5,000 primeraka prvog izdanje knjige „Dr. Montessori Own Handbook“ je prodat za četiri dana.

Osnove Montessori koncepta su do sada prilično dobro poznate:

1. učitelj mora obraćati pažnju na dete, a ne dete na učitelja;

2. dete radi sopstvenom brzinom u okruženju koje je kontrolisano, tako da pruža sredstva za učenje;

3. maštoviti materijali za učenje su srž procesa;

4. svako sam sebe ispravlja, tako se detetu omogućava da radi sopstvenom brzinom i da samo uvidi svoje greške;

Ako pogledate u Montessori učionicu, stičete utisak „kontrolisanog haosa“ ,jer svako dete radi za svoj račun bilo šta što samo odabere. Montessori često podseća učitelje na svom kursu:

„Kada ste rešili problem kontrolisanja pažnje deteta, rešili ste celokupni problem obrazovanja.“

Marijine teorije osetljivih perioda u razvoju deteta su u to vreme bile ljudima nove, ali, sada se čini da one odgovaraju onome što smatramo da su „potrebe“ deteta na različitim nivoima razvoja.

U svojoj knjizi „Montessori Metod“, ona opisuje svoj sistem .Učitelji na terenu uspostavljaju okruženje koje odgovara potrebama učenika u tri grupe: dve i po godine, dve i po do šest godina i šest i po do dvanaest godina.

Učenici uče kroz aktivnosti koje uključuju istraživanje, manipulaciju, red, ponavljanje, apstraktnost i komunikaciju.

Učitelj treba da ohrabruje decu u prve dve starosne grupe da koriste svoja čula za istraživanje i obradu materijala iz njihovog neposrednog okruženja.

Deca iz poslednje starosne grupe se bave apstraktnim konceptima zasnovanim na njihovim novootkrivenim moćima rezonovanja, maštanja i kreativnosti.

Maria stiže u Ameriku

Godine 1913, kada je Marija stigla u Ameriku, smatralo se da je na vrhuncu slave. Brooklyn Daily Eagle ju je opisao kao „ženu koja je izvršila revoluciju u svetskom obrazovnom sistemu… ženu koja je naučila mentalno zaostale i one sa psihičkim problemima da čitaju i pišu – čiji je uspeh tako fantastičan da se Montessori metod proširio svetom sve do Koreje na istoku, Honolulua na zapadu i Argentine na jugu.“

Međutim, ove stvari koje su smatrane novim u obrazovnom sistemu se danas smatraju gotovo „datim“. Naši školski sistemi većinu ovih stvari podrazumevaju.

Uzimajući u obzir period u kome je Marija odgajana i u kome je živela, njen uspeh je neverovatan.

Žene 80- ih godina IX veka nisu mogle same da šetaju ulicom, da same potpisuju svoje čekove, niti da rade bilo šta bitno bez svojih muževa.

Maria je postigla uspeh u školi, išla na koledž i postala prva žena u Italiji koja je diplomirala medicinu.

Maria je, 1952. godine, kada je umrla u mestu Noordwijk u Holandiji, imala skoro osamdeset dve godine.

Danas

Od njene smrti, interesovanje za metode Dr. Montessori ne jenjava u svetu. Njena poruka onima koji je slede je da pažnju uvek poklanjaju detetu, da „prate dete“. Zbog ovog osnovnog pravila i uputstava koje je ostavila, ideje Dr. Montessori nikada ne zastarevaju.

Do godine 1925, bilo je više od 1,000 Montessori škola u SAD-u i više desetina hiljada širom sveta.

Na početku XXI veka, postoji gotovo šest hiljada Montessori škola u SAD-u, a njihov broj nastavlja da raste u svim zemljama širom sveta.

Montessori škole i više od pedeset univerziteta i nezavisnih Montessori učitelja sponzorišu obrazovni centri širom SAD-a.

Mnogi ljudi, čuvši za visoke akademske nivoe koje su postigli učenici iz ovog obrazovnog sistema, propuštaju poentu . Najjednostavnije je dobiti materijale i pohađati kratke kurseve za njihovu upotrebu, ali za pravu vrednost je potrebno mnogo vremena i temeljne obuke odraslih.

Potencijal deteta nije samo mentalni već se otkriva samo kada se „Montessori metod“ u potpunosti razume i prati.

Detetovi izbori, praktični rad, briga drugih i okruženje, a pre svega visoki nivoi koncentracije postignuti kada se poštuje rad i kada se ne prekida, otkrivaju ljudsko biće koje nije samo superiorno u akademskom smislu već i emotivno i duhovno, dete koje duboko vodi računa o drugim ljudima i svetu i koje radi na otkrivanju jedinstvenog i individualnog načina doprinošenja.

To je suštinska vrednost „Montessori“ rada danas.

Maria se više ne smatra da ima najveći uticaj u obrazovanju, već predstavlja istorijsku relikviju.


berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!