Pokušavam da se setim prvih brendova koje pamtim. Rekla bih da su to bili Čkalja i Tito. Prvi je predstavljao sve što je smešno i raduje moje roditelje, a drugi je predstavljao sve što je veliko, važno i značajno. Onda su se tu umešali sportisti i sportski klubovi, pa pevači, pa polako i robne marke. Prvo Cockta, pa tek onda Coca-Cola. Pre farmerica marke Levi’s imali smo Wrangler, Kluz, Beko, pa Lee Cooper. Danas je Beko nešto sasvim drugo, a onog prethodnog se retko ko seća. U svetu visoke mode carevali su Dior i Yves Saint Laurent. A onda, kada su brane popuštale jer su naši ljudi putovali i donosili stvari i časopise iz inostranstva, imena brendova postajala su sve poznatija i čežnja za istima sve više rasla. Nije nam bilo teško da se vozimo po dvanaest sati do Trsta, da rizikujemo visoke carine i oduzimanje robe, samo da bismo komad nečeg firmiranog imali i mi. Čuveni komisioni, puni robe oduzete švercerima, bili su skupe, ali veoma prometne radnje u kojima smo zadovoljavali delić svojih snova. Nekad samo priljubljenih noseva uz izlog.

Kao što se nekada putovalo da bi se do nečeg došlo, danas sedimo i čekamo dostavljače kod svojih kuća da za nedelju, dve ili tri, stigne ono što smo poručili s nekog kraja sveta. Sve se promenilo, i ništa se nije promenilo. Ljudska težnja ka lepim, vrednim, modernim, korisnim i svakako, kvalitetnim stvarima, postoji oduvek. Da li nam je sve to uvek potrebno? Svakako da nije. Ali mi ćemo uvek naći način da svoju iracionalnu želju objasnimo sebi nekakvim razumnim i racionalnim razlozima. Da izbrojimo pluseve i minuse, i ukoliko nam se učini da je trgovina povoljna, kupićemo. Ako nije – nećemo. Možda nešto ostane trajno naša tiha patnja, i tu ćemo objasniti sebi zašto je tako. Gotovo da ne znam nikog ko nije vezan za makar neku robnu marku. Oni koji ne padaju na modu i trendove jednako će nas strastveno uveravati da smo glupavi ili u zabludi, jer ono čemu su oni verni – makar to bila i ona čuvena Pavlovićeva mast – daleko je bolje i kvalitetnije. I govoriće da oni ne robuju brendovima, iako je i taj proizvod odavno znani brend.

Zapravo, sve je nekakav brend. Danas je to i nešto što zovemo kineska roba, za koju sve češće čujem da ljudi kažu „Hej, popravili su se, sve su bolji i kvalitetniji u odnosu na ranije, ovladali su tehnologijama u svim oblastima.“’ Ranije se smatralo da su test vremena i kvaliteta, kao i broj zadovoljnih kupaca i potrošača, davali potvrdu da nešto zaista vredi. Danas imamo specijalizovane agencije koje izdaju sertifikate o kvalitetu ne samo robe, već i odnosa prema potrošačima, te se vreme, kao nekadašnji glavni tester, veoma skratilo. Da bi se u što kraćem periodu nešto promovisalo, uključeni su kreativci čiji je zadatak da osmisle pravi i prepoznatljivi vizuelni identitet proizvoda ili usluge koristeći se svesnim i nesvesnim uticajem na ljude. Potrebno je stvoriti povezanost sa tim novim brendom i želju da postanemo njegovi potrošači.

I taman kad pomislimo da smo sve videli, probali, iskusili, kupili i nabavili, i da nam nije neophodno ništa novo u narednom periodu, na tržištu se pojave nove stvari za koje odmah pomislimo da ih moramo imati. To je dokaz da je kreativnost neiscrpna, kao i ljudska potreba za novotarijama.

I svi smo makar jednom rekli kako su radnje pretrpane i kako ima svega, a onda kad pođemo u potragu za nečim – e, baš toga nema. Ili još gore (neko bi rekao da je to bolje), ponuda je tolika da ne znamo za koji proizvod ili proizvođača da se opredelimo.

Meni je ipak najzanimljivije brendiranje ljudi – ne mislim na žigosanja koja su se nekada praktikovala; to jest, moje glavno pitanje je da li svako od nas čini sve da bude sopstveni brend – prepoznatljiv, ispravan, jedinstven? Da li smo autentični, humani, živi, pokretljivi, spremni na izazove, na uspone i padove, usmereni na boljitak i sebe i drugih? Da li se lako povezujemo sa drugima? Da li poznajemo sebe, da li se trudimo da upoznamo druge, da li smo ličnost? Da li smo dostojni svog vlastitog brenda – i da li je on dostojan nas?

Jer, ciklično, uglavnom u periodima kriza, više od same marke proizvoda postaje važno ko je ličnost koja stoji na čelu neke firme ili proizvodnje. Sama osoba, svojim imenom i autoritetom, iskustvom i dostignućima, predstavlja garanciju kvaliteta i vrednosti. Nekad nije dovoljno da se slavne ličnosti koriste u marketinškim kampanjama, već najbitnija postaje osoba koja drži konce u rukama.

Prirodno bi bilo da se zajedno sa brendom razvijamo i mi, ljudi.