Rezervacije hotela i avionskih karata već godinama obavljam putem interneta. U početku sam bila napeta dok nisam savladala sve korake, a danas mi to predstavlja veliko zadovoljstvo. Sednem, u miru, i završim sve za svojim radnim stolom, ne odlazeći nikud, bez plaćanja usluge.

Bez sumnje, savremeni način života zahteva i savremene načine komunikacije, poslovanja i znatno više vremena provedenog u takozvanom virtuelnom svetu. Po onoj staroj kineskoj mudrosti koja kaže „Ne možeš biti ako nisi, i ne možeš ne biti, ako jesi“, uverena sam da u sve nove vidove poslovanja unosimo sebe i prenosimo upravo ono što smo mi – kao kupci ili prodavci, korisnici ili pružaoci usluga i roba, ponuđači određenih sadržaja i konzumenti istih ili nekih drugačijih. Prenosimo i preslikavamo svoje vrednosne sisteme, kvalitete, način opštenja. Svakako, postoje izazovi. Oni su, kao i uvek, u spremnosti da učimo i da se menjamo, u otvorenosti ka novom, u prilagodljivosti. Drugi paket izazova je u znanju kako to novo funkcioniše, primeni tih znanja ili angažovanju onih koji to znanje imaju. Za mene možda najvažnije – u proceni korisnosti i bezbednosti za nas same.

Nisam znalac, ali sam zaljubljenik u internet i zanima me sve što je novo. Vremenom sam razvila i dobre mehanizme kočenja – od toga da ne postanem ovisna od telefona, računara, pa i sopstvene radoznalosti, da bih sačuvala nepotrebno trošenje vremena, energije i novca, a bila što efikasnija u realizaciji svojih privatnih i poslovnih ciljeva.

Bez komunikacije putem interneta danas ne bih mogla da zamislim obavljanje posla, ali ni privatnu vezu sa svim dragim ljudima koji su rasuti širom sveta.

Ipak, jedna pojava postaje sve vidljivija. Zahvaljujući velikom tehnološkom napretku, sve više se izdvajaju oni koji funkcionišu isključivo u tom virtuelnom svetu, komuniciraju isključivo preko interneta – od obrazovanja i informisanja, preko kupovine i/ili prodaje, do svih socijalnih odnosa. Oni već danas nisu u stanju da na jednostavan način, bez skraćenica, stranih reči i sprava u rukama, saopšte svoju misao ili izraze osećanje. Sa druge strane, tu su oni koji tvrdoglavo odbijaju da se zainteresuju za to novo i ne žele da imaju išta s tim. Raskorak između ta dva sveta postaje sve veći i njihova komunikacija skoro sasvim onemogućena. U sredini smo mi, najveći deo populacije, koji, čini mi se, lako odustajemo i od jednih i od drugih, smatrajući prve čudacima, a druge zastarelima. Ima tu mnogo nijansi u ovom našem, većinskom svetu – od ljudi koji su profesionalno usmereni ka korišćenju tehnoloških sredstva, pa se opiru da to čine privatno, do onih koji bi po svaku cenu da budu moderni i u trendu, i da se približe čudacima.

Socijalna psihologija je postala najzanimljivija grana psihologije, upravo zbog toga što se spoljašnji uticaji velikom brzinom menjaju i dolazi do većeg raslojavanja i različitosti među ljudima nego što je to bilo u dosadašnjoj istoriji civilizacije. Parna mašina, automobil, avion, telefon i televizor, ma koliko dočekivani s iznenađenjem ili zbunjenošću, imali su mnoge decenije, neke čak i vek, da se približe ljudima. Od personalnih računara, mobilnih telefona, laptopova, čipova, pa sve do nanotehnologije, jedva da su prošle dve decenije. To od nas zahteva dobru prilagodljivost i svakodnevno usvajanje novih veština i znanja.

Ljudi se često pitaju odakle toliko seminara, učenja, trenera, instruktora i raznih programa za obuku ljudi u najrazličitijim oblastima. Oni su neophodni ne bi li podučili ljude u tehnološkom i inovativnom smislu, ali i napravili spojeve između onih koji su daleko ispred, i onih koji, nekada i svojevoljno i/ili tvrdoglavo, ne žele da krenu napred.

Neki su zaboravili na onu običnu, ljudsku komunikaciju, pa ih treba podučiti da kažu „dobar dan, hvala, izvolite, doviđenja“ – za šta oni drugi tvrde da je nedostatak kućnog vaspitanja. Ove druge treba naučiti da uvaže ograničeno vreme koje imamo tokom dana i da ga ne možemo trošiti na način kako se to radilo pedeset ili čak dvadeset godina ranije, i da ono što ne razumeju ne treba odmah da osuđuju.

Često se zapanjim kad shvatim koliko malo o sebi, drugima, životu i svetu znamo, a koliko smo laki na rečima, kritici i osudi. Postoji priča o četiri slepa čoveka i o slonu – onaj koji ga je uhvatio za uvo, tvrdio je da je slon kao list; onaj koji ga je uhvatio za nogu, rekao je da je kao drvo; onaj koji ga je držao za rep, tvrdio je da je zmija; onaj koji je uhvatio slona za kljovu tvrdio je da je slon kao sablja. Danas je, više no ikad, vidljiva ograničenost naših pojedinačnih znanja, koja tako ograničavaju i naše stavove i uverenja.

Dobra vest je da u savremenoj ljudskoj bašti ima za svakoga ono što mu je potrebno – i znanja, i ljudi, i zabave, i posla. Samo je važno da svako sagleda sebe, svoje prioritete, potrebe i želje i pronađe svoje mesto na kom će biti najkorisniji, kako sebi, tako i svetu. U oba naša sveta u kojima živimo – vidljivom i nevidljivom.