Iako tehnologija munjevito napreduje, naučna otkrića u svim oblastima se sustižu, nekad i poništavaju prethodna, broj informacija se duplira na dnevnom nivou, bez interneta ne možemo zamisliti ni poslovni ni privatni život, roboti zamenjuju radnike – na desetine hiljada svakoga dana, ljudski vek se produžava, veliki procenat čovečanstva je u stanju anksioznosti i mrzovolje, dosada i banalna zabava ispunjava živote mnogih, naterani smo na svakodnevna podešavanja i učenja novih stvari, novotarija i zanimacija, ali i neophodnih veština – ostaje nam pitanje: Da li ja mogu bilo šta da učinim, ako ne za ceo svet, a onda makar za sebe i neko svoje mikrookruženje, da dodam malo smisla življenju?

Na kraju svakoga dana, ostajemo sami i veoma je važno šta tada, za dan koji je prošao, sebi kažemo. Da li sam bio/bila rob ili gospodar moga dana? Važno pitanje koje možemo postaviti sebi jeste – šta sam danas novo naučio/la?

Da, znanje jeste moć, ali samo ako umemo da ga iskoristimo u pravom trenutku i na pravi način. Retko srećem ljude koji su u stanju da znanje iz jedne oblasti, s lakoćom primene u nekoj drugoj. Kao da se uspaniče, blokiraju, i sve što su do maločas na svom poslu koristili i čime su suvereno vladali, u nekoj privatnoj situaciji – zaborave. Kada bi bili u stanju da samo na tren zastanu, sagledaju situaciju s perspektivom, kao da se dešava nekom drugom, na primer, uočili bi najbolje rešenje.

Kad već pominjem perspektivu, nekada je sjajan ugao posmatranja nekog problema – iz budućnosti. Da zamislimo sebe za neko vreme i šta bismo iz te zamišljene budućnosti sada rekli sebi. Neko pametan reče da kada bi o problemima razmišljali na način „Da li će kroz 24 sata - ili kroz godinu dana – ovo biti važno?“, uštedeli bismo sebi mnogo nerviranja.

Često ponavljam da je za mene jedno od najvrednijih znanja ono da se sve može naučiti, samo je potrebno da odvojimo vreme, uložimo energiju i posvetimo svoju pažnju. Možemo naučiti da se opustimo u bilo kojoj situaciji i time obezbedimo donošenje najmudrije odluke u tom trenutku, možemo naučiti da rešavamo probleme lakoćom eksperta, naučiti da sačuvamo mir u najburnijim danima, ali pre svega toga – moramo odlučiti da ćemo to učiniti, a onda se tome i posvetiti. Deset minuta dnevno, sat vremena – koliko će to biti zavisi samo od nas, ali od uloženog vremena i energije, zavisiće i rezultati.

Jedan od vodećih trenera današnjice, vrhunski stručnjak u oblasti upravljanja vremenom, Brajan Trejsi, kaže da naš uspeh u životu i u poslu zavisi od našeg korišćenja vremena, a ono pak zavisi od četiri stvari koje ćemo preduzeti, a to su: šta ćemo više raditi, šta ćemo manje raditi, šta ćemo prestati da radimo i šta ćemo početi da radimo. Zvuči veoma jednostavno – i jeste – potrebno je sesti, razmisliti, zapisati i, najvažnije, primeniti.

Do juče su nas stručnjaci iz oblasti biznisa uveravali da treba da poboljšavamo svoje upravljačke, menadžerske i ostale poslovne veštine, a danas nas sve češće upućuju da proširujemo znanje i učimo i razne druge veštine, bilo šta što nas interesuje, raduje, opušta, doprinosi našoj kreativnosti i sposobnosti dubljeg razmišljanja.

Nekada nam samo posmatranje sveta oko sebe može značiti mnogo i biti izvor kreativnih ideja. Jedan briljantan autor, Norman Vinsent Pil, je svoj primer kako da se lakše izborimo sa brigama, osmislio posmatrajući kako iz njegovog vrta uklanjaju jedno krivo drvo koje je pretilo da padne. Nazvao je to „stablo brige“ i slikovito objasnio da se najpre seku grane, pa krošnja i tek onda deblo, a koren samo ako može i ako mora.

Međutim, u životu, pa i u svakoj video igrici, postoje prepreke i zamke. Često je najveća prepreka napretku to što znamo i što samo znanje tretiramo kao veliku vrednost, prednost nad drugima i zadovoljni smo time što znamo. A onda nas neka neznalica zapanji svojim uspesima, brilijantnim rezultatima, napredovanjem u poslu i/ili životu uopšte. I ponovo smo skloni da odmahnemo rukom i kažemo „Ma, znam ja sve to“ ili čak „Ma, ja sam mu to rekao“ ili „Ja sam ga uputio“ i ne shvatajući da je ta osoba to i primenila, za razliku od nas koji smo samo znali.

Velika zamka je što težeći ka novom, često odbacujemo staro, iako je vredno, trajno, funkcionalno. Kao da se uplašimo da nova znanja neće imati gde da se smeste, ako se starih držimo. Aktivan mozak, onaj koji je podvrgnut permanentnom učenju, sposoban je da gotovo neograničeno uči. Zato su najmudriji, najuspešniji – oni koji uspešno i mudro koriste staro i usvajaju novo.

Nedavno sam bila pozvana da održim predavanje grupi veoma uspešnih devojaka, srednjoškolki. Prvo što sam ugledala ušavši u salu, bili su mobilni telefoni na stolovima a one ukrućene, kao da im je telefon sidro koje ih drži na mestu, daje sigurnost i značaj. Zatražila sam od njih da ih sklone i one su to žustro učinile, i ne davši im vremena da razmišljaju, upitala kakav to hitan poziv očekuju i u istom dahu nastavila da pričam kako ja danas merim odnos drugih prema meni i našem zajedničkom vremenu, tako što posmatram da li, kada mi dođu u goste ili kada se nađemo u kafiću, osoba vadi telefon i stavlja na sto – ili ne. Ako telefon ostane u džepu – dobro je. Ako je na stolu – ništa mi se to ne sviđa. Postoje izuzeci kada očekuju hitan poziv, ali čekiranje, čatovanje, skrolovanje – u mom slučaju, ubrzaće naše viđenje i staviti veliki upitnik na naredno.

Potom sam pročitala sjajan primer iz sveta velikog biznisa, kada je čovek došao na veoma važan poslovni sastanak kod klijenta kog je hteo da opčini dosadašnjim poslovnim uspesima i sat vremena, koliko je sastanak trajao, pričao je i pričao, misleći da će zadiviti potencijalnog klijenta. Sutradan je dobio rukom pisanu poruku u kojoj se gospodin ljubazno zahvaljuje na sastanku i odvojenom vremenu, ali da će svoj novac investirati na drugoj strani.

Rukom pisano pismo, pažnja prema sagovorniku, strpljenje, usredsređenost, ljubaznost, sve su to kvaliteti na koje polako zaboravljamo, i trčeći za brzom nagradom, lakom zaradom i površnom zabavom, ispostavlja se, potkradamo sebe i ostajemo nezadovoljni. A možemo mi mnogo, mnogo bolje, samo ako zastanemo i promislimo.