Početna > Izdanja > Broj 093 > Edukacija - Margita Bastinac

Najbolja godina

Pre dosta godina, mlada, pametna i tvrdoglava, zapažala sam samo loše stvari i događaje, ne bih li se, pameću, ogradama i planiranjima zaštitila od njih. Tako sam, malo po malo, svoju pažnju, svoje vreme i svu svoju kreativnost ugrađivala u zaštitu od spoljnog sveta i spoljašnjih uticaja, ne shvatajući da sam na taj način hranila svog unutrašnjeg, najvećeg neprijatelja. I danas volim da kažem da smo sebi najveće zlo učinili unošenjem televizora u spavaće sobe, i na taj način u svoj svet i u svoje snove uneli smo sve nedaće, nesreće i kriminal čitavog sveta.

Naš mozak ne pravi razliku između misli, tj. slika koje držimo u svojim glavama – da li se one odnose na nas ili na nekog drugog. Kada tome pridodamo emocije – strah, zabrinutost, zapanjenost, očaj i one prateće rečenice „Ne mogu da verujem” i „Zamisli šta se desilo!”, naš biokompjuter proizvodi biohemijske reakcije kao da se to upravo nama dogodilo ili događa. I ukoliko ne možemo da verujemo, on počinje da stvara okolnosti u kojima ćemo poverovati. Privlači u naš život, poput magneta, nove i nove informacije, često drastičnijeg sadržaja. Mi nastavljamo da ne verujemo. On nastavlja da kreira novo. I tako dok konačno ne prestanemo i naučimo da ga ispravno koristimo.

Tako sam, iz godine u godinu, ne verovala kako je meni baksuzan novembar. Jedne godine prehlada, naredne ozbiljnija, sledeće ozbiljan grip i nekakve upale, i onda, konačno, četvrte godine se nađem, hitno, na operacionom stolu, u poslednjem trenutku pred sepsu. Sve lekarske priče i objašnjenja šta se desilo, zašto i šta su morali da urade otišle su u drugi plan, jer mi je u ušima bubnjalo „živa sam, živa sam„. Ubrzo potom, saznala sam kako naš mozak i um funkcionišu i kako sam mnogo vremena i napora utrošila da bih naudila samoj sebi. Ni u to nisam mogla da verujem, te su usledili novi dokazi i u nekom trenutku morala sam da krenem da učim novo razmišljanje i novo ponašanje. Jedna od važnijih stvari mi je bila da novembar proglasim svojim najboljim i najuspešnijim mesecom u godini. Mozak je spremno prihvatio novi zadatak, stvarajući okolnosti, privlačeći ih i pomažući mi da slučajno, eto tako, baš u novembru oposlim najvažniju stvar za tu godinu. Da bude najviše slavlja i rođendana. Da se baš tada dese najlepši susreti. Priznanja, prihodi, mnogo posla. Pričam, evo već osamnaest godina o tome, a vidim da ljudi i dalje misle da je sve to pitanje puke sreće. Da su nemoćni da sami sebi odrede bilo šta i da će, sama po sebi, nova godina, u koju oni ulažu ogromnu nadu, doneti boljitak, razrešenje, nagradu, uspeh, prosperitet. I slušam danima kako proklinju ovu odlazeću. I samo da što pre ode, i nova dođe. Ne ide to tako. Kao u onoj priči u kojoj čovek dolazeći iz jednog mesta u drugo, pita staricu: „Je li, kakvi su ljudi u ovom mestu u koje sad idem?”, a ona ga pita: „A kakvi su oni iz kog dolaziš?” „Nikakvi, grozni, zli, pokvareni…” „Iste takve ćeš naći i na ovom mestu…” Nailazi drugi, pita staricu isto, ona uzvrati istim pitanjem i on odgovori da su ljudi iz mesta iz kog dolazi divni, požrtvovani, vredni, predusretljiviDa, odgovori mu: „Iste takve ćeš naći i na ovom mestu.” Tako vam je i sa novim godinama. Ako iz ove bežimo, ni nova se neće pokazati drugačijom. A kako da doskočimo samima sebi i napravimo stvarni iskorak? Jednostavno je, možda ne i lako, ali ima načina.

Prvi korak je da ovu, odlazeću, ne psujemo, već da sagledamo šta smo u njoj dobro uradili, naučili, spoznali, koga smo upoznali, ko nas je trajno oplemenio, šta smo postigli na raznim poljima. Ako smo kroz neku krizu prošli, da pohvalimo sebe da smo sad bogatiji za novo iskustvo i osmislimo kako da taj nauk korisno upotrebimo – nekada i pomažući drugima da kroz sličnu situaciju prođu lakše i sa manje oštećenja. Drugi korak bi bio da izmaštamo svoje želje i ciljeve, i svakako da ih zabeležimo. Da oživimo sve osećaje u svojoj mašti – kao da smo sve već ostvarili. Neki ciljevi i neke želje znaju da zaplaše toliko da u trenu od njih odustanemo i tu se krije najvrednija lekcija za nas. Udahnite duboko i zapitajte se: Okej, ovo me plaši, ali šta bi moglo i šta bi trebalo da se uradi i raščisti, pa da ipak dođem do ovog cilja? Šta sve treba da završim, oposlim, od čega da odustanem, šta da izbacim iz svog prostora, života, sa čim da konačno završim i na šta da stavim tačku? Koji su to zadaci, odnosi, ljudi, nezavršeni poslovi..? To bi bio treći korak, stvaranje prostora, mentalnog i fizičkog, za ono novo što želimo u svom životu. Čišćenja i raščišćavanja predstavljaju ozbiljnu nameru i početak materijalizacije i ostvarenja ciljeva. To je stvarno pomeranje ka boljem i željenom. Čak i ako odustanete od velikih želja, posao koji ćete obaviti će vam doneti radost, snagu i zadovoljstvo, pa ćete u drugom naletu prići još bliže cilju i naučiti da kroz korake i poboljšanja sve na kraju može biti savladano i ostvareno. Sledeći korak je, svakako, akcija. Opet papir i olovka, pa utvrditi gde želite, sa kim, kako, koliko to želite, koliko ste vremena i napora spremni da uložite u svoj cilj, i ponovo, korak po korak do realizacije. Oročite po fazama i usput kontrolišite sebe. I ne zaboravite, ne morate ništa. Ili gotovo ništa. Ali, ako nešto želite, ako to isto hoćete, onda ste sami sebi dužni da to i uradite. Onda to postaje vaše intimno moranje. A onda nam ništa nije teško. Prepreke postaju izazovi, neuspesi bivaju samo mala skretanja s puta, ometanja sa strane postaju izvor snage, podrška vrednija. A ciljevi sve bliži. Moja 2016. je bila izvrsna. Takva, i još bolja 2017. stiže. Želim vam najbolju, najsrećniju, najzdraviju, najuspešniju Novu godinu! Margita Baštinac

Berza

investicioni fondovi

kursna lista