Početna > Izdanja > Broj 091-092 > Giganti - Henri Ford

Henri Ford

Henri Ford (30. jul 1863 — Dirborn (Dearborn), 7. april 1947) bio je američki preduzetnik koji je osnovao Ford Motor Company i pripisan mu je doprinos stvaranju srednjeg sloja američkog društva. Među prvima je uveo masovnu proizvodnju automobila na pokretnoj traci, čime su automobili postali dostupni velikom broju ljudi. To ostvarenje nije značilo samo revoluciju u industrijskoj proizvodnji, već je imalo i veliki uticaj na modernu kulturu, tako da mnogi društveni teoretičari to razdoblje ekonomske i društvene istorije nazivaju „fordizam“.

Ford je rođen na uspešnoj porodičnoj farmi u Springvels Taunšipu (Springwells Township) koji danas pripada gradu Dirbornu u Mičigenu, gde se trenutno nalazi sedište firme koju je osnovao. Njegovi roditelji, Vilijam i Meri Ford, bili su imigranti iz okoline grada Korka (Cork) u južnoj Irskoj, a Henri je bio najstariji od šestoro dece.

Već kao dete bio je strastveni mehaničar. Uvek je umesto poslova na farmi radio na mašinama u očevoj radionici. Kada je imao trinaest godina, prvi put je video parnu mašinu sa sopstvenim pogonom. 1879. godine otišao je od kuće u okolinu Detroita kako bi učio za mehaničara. U Dirborn se vraća 1882. godine kako bi radio na porodičnoj farmi i postaje stručnjak u rukovanju Vestinghausovim kompaktnim parnim mašinama. To ga je na kraju dovelo do posla servisera istih mašina u firmi Westinghouse Electric Company. 1891. godine postaje inženjer u Edison Illuminating Company i nakon unapređenja 1893. godine postaje glavni inženjer, što znači da je imao dovoljno novca da posveti pažnju sopstvenim eksperimentima na motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ti eksperimenti su 1896. godine kulminirali završetkom rada na prvom automobilu nazvanom kvadricikl, kojeg je prvi put isprobao 4. juna iste godine.

Nakon tog uspeha napušta Edison Illuminating Company i zajedno s ostalim inovatorima osniva Detroit Automobile Company koja je ubrzo bankrotirala jer je Ford usavršavao dizajn automobila umesto da ih prodaje. Kako bi pokazao superiornost svojih vozila, Ford se trkao sa vozilima drugih proizvođača. S obzirom na to da se zainteresovao za trkačke automobile, osnovao je drugu firmu pod nazivom Henry Ford Company. 1902. Ford je isteran iz firme zajedno s ostalim inovatorima, a ona je reorganizovana u firmu pod nazivom Cadillac Automobile Company. 1903. godine osniva svoju sopstvenu firmu pod nazivom Ford Motor Company. Imovina firme sastojala se od alata, instrumenata, mašina, planova, specifikacija, nacrta, patenata, nekoliko modela i 28.000 dolara u gotovini koju su uložila dvanaestorica investitora. Zajedno s Henrijem Fordom, prvi akcionari ove mlade korporacije bili su trgovac ugljem, njegov knjigovođa i bankar, dvojica braće koja su imala radionicu i izrađivala motore, stolar, dva advokata, službenik, vlasnik galanterijske radnje i čovek koji je gradio vetrenjače i pravio vazdušne pištolje. Prvi automobil koji je bio ponuđen na prodaju opisan je kao automobil sa najsavršenijim motorom na tržištu i tako jednostavan da bi i petnaestogodišnjak mogao da upravlja njime. Prvi automobil prodat je dr E. Fenigu, zubaru iz Čikaga. On je automobil kupio mesec dana nakon osnivanja preduzeća, na ogromno zadovoljstvo zabrinutih akcionara koji su nervozno zagledali saldo koji se smanjio na samo 223 dolara. Sledećih pet godina mladi Henri Ford je, prvo kao glavni inženjer, a kasnije kao predsednik, usmeravao sve razvojne i proizvodne programe koji su 1905. godine bili premešteni iz iznajmljenih prostorija u Mak Aveniji (Mack Avenue) u Detroitu u mnogo veću zgradu na parceli između Bobijen ulice (Beaubien Street) i Piket Avenije (Piquette Avenue). Tokom prvih 15 meseci rada, iz stare fabrike izašlo je ukupno 1.700 automobila Modela A. Između 1903. i 1908. godine, Henri Ford i njegovi inženjeri grozničavo su prošli kroz 19 slova abecede, od Modela A do Modela S. Neki od tih automobila bili su eksperimentalni i nikad nisu izašli u javnost. Neki su imali dva cilindra, neki četiri, a jedan je imao šest; neki su imali pogon preko lanca, a neki preko vratila, a u dva modela motor je bio smešten ispod vozačevog sedišta. Verovatno je jedan od najuspešnijih automobila bio Model N – mali, lagan; imao je motor sa četiri cilindra i tržišnu cenu od 500 dolara. Model K, limuzina sa šest cilindara vredna 2.500 dolara, slabo se prodavao. Neuspeh modela K i Fordovo insistiranje da budućnost preduzeća leži u proizvodnji ne previše skupih automobila za široko tržište, izazvali su netrpeljivost između Forda i Aleksandra Malkomsona (Alexander Y. Malcomson), detroitskog trgovca ugljem, koji je bio ključan u podizanju inicijalnih 28.000 dolara. Malkomson je napustio kompaniju, a Ford je stekao dovoljno svojih akcija da poveća udeo na 58,5 %. Postao je predsednik 1906. godine, nasledivši Džona S. Greja, detroitskog bankara, posle njegove smrti. Nesuglasice između akcionara nisu, međutim, ugrozile budućnost mladog preduzeća ni izbliza kao što je to učinio Džordž B. Selden (George B. Selden). Selden je imao patent na drumske lokomotive koje su pokretane motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. Da bi zaštitio svoj patent, formirao je snažan sindikat za izdavanje licence odabranim proizvođačima, kako bi izvukao proviziju za svaku kočiju bez konja napravljenu ili prodatu u Americi. Kapija fabrike u Mak Aveniji tek se bila otvorila kada je Seldenov sindikat tužio Ford Motor Company koja je hrabro ušla u posao bez Seldenove licence. Druge, jače automobilske kompanije radije su plaćale proviziju nego da rizikuju sukob sa Seldenovim sindikatom. Henri Ford je, međutim, bio uveren da patent Džordža B. Seldena na sva vozila sa unutrašnjim sagorevanjem nije važeći i da se tome treba suprotstaviti. Ford i partneri su odlučili da uđu u spor. Osam godina kasnije, 1911. godine, nakon skupog i neverovatno složenog sudskog postupka, preduzeće Ford Motor Company dobilo je bitku koja je i njega i celu rastuću automobilsku industriju oslobodila te pretnje za dalji razvoj.

1908. godine firma pušta u prodaju Model T s čijom se trkačkom verzijom Ford utrkivao od 1909. do 1913. godine i pobedio u trci preko celih Sjedinjenih Država (iako je kasnije diskvalifikovan). 1911. godine Frenk Kulik je sa ovom verzijom Modela T postavio rekord u brzini na ovalnim stazama. 1913. godine Ford je pokušao da nastupi na trci Indijanapolis 500, ali je odustao zbog pravila koja su zahtevala dodavanje težine od 450 kilograma. Tada se povlači iz trka, budući da mu zbog popularnosti Modela T više nisu bile potrebne za publicitet. S prvim danom 1919. godine prepustio je mesto predsednika kompanije svom sinu Edselu, iako je zadržao čvrstu rukovodilačku poziciju u kompaniji .

Do 1927. godine, vreme je pregazilo Model T. Poboljšan, ali u osnovi nepromenjen toliko godina, gubio je popularnost pred novim, moćnijim motorima koje je nudila konkurencija. 31. maja, Fordova postrojenja u celoj zemlji zatvorila su se na 6 meseci kako bi preoblikovali novi Model A. Model A bio je poboljšan automobil u svakom pogledu. Više od 4.500.000 automobila u nekoliko varijanti i boja vozilo se nacionalnim putevima između 1927. i 1931. godine. Međutim, Model A je konačno izbačen zbog potražnje za još luksuznijim i još jačim automobilima. Preduzeće Ford Motor Company bilo je spremno za to svojim novitetom – prvim motorom V8 koji je javnosti predstavljen 1. aprila 1932. godine. Ford je bilo prvo preduzeće u istoriji koje je uspešno proizvelo motor V8 u jednom komadu. Stručnjaci su uveravali Forda da to nije moguće. Mnogo godina je proteklo pre nego što su Fordovi konkurenti naučili kako da proizvedu pouzdan motor V8. U međuvremenu, Fordov automobil i njegov snažan motor postali su omiljeni među Amerikancima svesnim sportskih performansi. Proizvodnja putničkih automobila iznenada je obustavljena 1942. godine kada je firma bila prisiljena da sve svoje kapacitete stavi na raspolaganje ratnoj proizvodnji. Edsel Ford inicirao je veliki ratni program u kom je za manje od tri godine proizvedeno 8.600 bombardera Consolidated B-24 Liberator sa četiri motora, 57.000 avionskih motora i više od 250.000 tenkova, protivtenkovskih borbenih vozila i ostale ratne opreme.

Nakon smrti Edsela Forda 26. maja 1943. godine, Henri Ford je podržao Harija Beneta (Harry Bennett) da preuzme poziciju predsednika, dok je Edselova udovica Elenor, koja je nasledila njegovo pravo glasa, predložila Henrijevog unuka i svog sina Henrija Forda II. Problem je na kraju rešen tako što je tada 79-godišnji Henri Ford lično preuzeo poziciju predsednika, Henri Ford II je postao potpredsednik, a Hari Benet osoba odgovorna za zaposlene i odnose s javnošću.

Henri Ford je 21. septembra 1945. godine prepustio poziciju predsednika firme unuku Henriju Fordu II. Preminuo je od izliva krvi u mozak 7. aprila 1947. godine u 83. godini na svom posedu u Dirbornu. Sahranjen je na groblju Ford Cemetery u Detroitu.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista