Ted Tarner, osnivač američke televizijske mreže CNN, širom sveta je poznat kao vrhunski jedriličar, ekscentrični vlasnik sportskih klubova i medijska ličnost. Odrastao je, naime, usamljen i nevoljen. Njegov agresivni i stalno pijani otac, mislio je da će mu batinama usaditi želju za uspehom. Ako bi Ted zaplakao, otac bi udvostručio kaznu. Kada se u 53. godini života ubio, svom sinu je ipak ostavio poprilično bogatstvo.

Tedov otac Robert Edvard Tarner Junior (Robert Edward Turner Jr.) rođen je 1911. godine u Misisipiju, nekad plantažerskom gradu. Kad mu otac, Tarnerov deda, posle sloma buržoazije 1927. godine više nije mogao plaćati studiranje, zaposlio se u firmi General Outdoor Advertising za iznajmljivanje plakata. Nešto kasnije preselio se u Ohajo i upoznao Florens Runi (Florence Rooney). Edvard je bio oduševljen kad mu je ona 1938. rodila sina, kojeg je nazvao Robert Edvard Tarner III. Tri godine kasnije dobio je ćerku Meri Džejn (Mary Jane). Kad su Japanci napali Perl Harbor, prijavio se u mornaricu, a sledeće četiri godine „vukao“ je sa sobom svoju mladu ženu i ćerku od jedne do druge pomorske baze na obalama Teksasa i Floride. Zašto je trogodišnjeg sina ostavio s bakom u Sinsinatiju, nikome nije jasno, a još manje zašto ga je poslao u internat već sa šest godina.

Iako o tome nerado priča, Ted Tarner je jednom rekao da mu je najtužniji trenutak u životu bio kad ga je otac ostavio kod bake. Tada je, priznaje, postao usamljen, ogorčen. Čak je i praznike provodio s bakama i s Džimijem Braunom (Jimmy Brown) koji je služio tri naraštaja Tarnerovih. On je mladog Teda naučio da jedri (kad mu je otac, u jednom od neobjašnjivih izliva dobrote, kupio jedrilicu), lovi i peca.

Nakon rata, Tedov otac preselio se u stari južnjački grad Savana u Džordžiji, gde je osnovao firmu Turner Advertising, a njega je poslao u Vojnu akademiju Georgia. Dok se Ted u vojnoj školi borio za svoje mesto pod suncem, otac se propio. S rastom Tarnerovog poslovnog carstva sa plakatima, smanjivala se njegova briga za porodicu, a izlivi besa su postali učestali.

U to doba, barem nakratko, promenio je odnos prema sinu. Videvši njegovu spretnost u jedrenju, i sam se učlanio u klub Savannah Yacht, pomažući Tedu u regatama i uživajući u njegovim pobedama. Dečak je bio oduševljen što je pronašao način kako da se približi ocu. No, sreća nije dugo potrajala. Nakon godinu dana, sada već kao učenik ekskluzivnog koledža u Čatanugi u Tenesiju, saznao je da mu sestra umire od retke bolesti imunološkog sistema. Borba Meri Džejn s teškom bolešću trajala je punih pet godina.

Nakon prve godine koledža, otac je trinaestogodišnjeg Teda zaposlio u svojoj firmi. Radio je puno radno vreme, postavljao džambo plakate za 50 dolara nedeljno, a 25 dolara je morao davati za stan i hranu u roditeljskoj kući. Istovremeno, otac je tražio od njega da pročita barem dve knjige nedeljno.

Na Univerzitetu Brown, na koji se upisao 1960. godine, Tarnera je pratio glas čudaka. Studije ga nisu previše zanimale, no zato je izgarao da kolegama pokaže kako može popiti više od njih, zavesti više devojaka i bolje se zabavljati. S bocom burbona u jednoj i cigarom u drugoj ruci hvalio se da ima očev ček na 5000 dolara koji će moći unovčiti ako do 21. rođendana ne popije nijedno alkoholno piće. Tih pet hiljada, u njegovoj je priči preraslo u milion dolara – ako ne bude pio ni pušio do kraja studija.

Univerzitet Brown je bio staromodan, konzervativan univerzitet koji je studentima propisivao stroga pravila ponašanja i oblačenja. Tarner ih je, naravno, kršio jedno za drugim, provocirajući uz to sve oko sebe.

I dok je nastavio izazivati sve oko sebe, jednu stvar nije zapostavljao – jedrenje. Vrlo brzo postao je jedan od najboljih studentskih jedriličara u zemlji. Na jednoj regati 1958. godine, upoznao je Džudi Naj (Judy Nye), ćerku čikaškog proizvođača opreme za jedrenje kojom se i oženio.

Za manje od dve godine udvostručio je profit kompanije, radeći neumorno 15 sati na dan, šest i po dana nedeljno. Uspeh mu je omogućio da počne raskošnije da živi.

Njihov brak, na prvi pogled, činio se savršenim. Zajedno su odlazili na jedrenje, međutim, unutar četiri zida bio je pakao. Ženi je davao 500 dolara mesečno za sve troškove, uključujući i otplatu nove kuće, zahtevao je da mu pegla košulje, kuva tri obroka dnevno. Naravno, nije smela kupiti ništa što on nije reklamirao na svojim džambo plakatima. Stoga se morala zaposliti kao sekretarica kako bi svojom skromnom zaradom dopunila kućni budžet.

Uporedo s poslovnim uspehom, njegov otac Ed Tarner je sve češće zapadao u depresije koje su rezultirale pogrešnim poslovnim odlukama. U tešku krizu zapao je nakon što je, mimo svake poslovne logike, odlučio za malo novca prodati vodeći ogranak svoje firme. Rano ujutru, 5. marta 1963., na porodičnoj plantaži Binden, izvršio je samoubistvo.

Nakon očeve smrti, Ted je pokupovao sve deonice koje je otac prodao drugima. Otprilike šest meseci nakon očevog samoubistva, na jednoj je zabavi upoznao plavokosu stjuardesu Džejn Širli Smit (Jane Shirley Smith) iz Birmingema. Venčali su se 2. juna 1964. godine. S njom se uselio u novu kuću u Atlanti gde im se pridružio i Džimi Braun. Ubrzo se porodica proširila. Tarner je raznim smicalicama uspeo da dobije starateljstvo nad svoje dvoje dece iz prvog braka.

Krajem šezdesetih godina, upustio se u novi poslovni poduhvat. Kupio je lokalnu radio stanicu, i reklamirajući je na svojim džambo plakatima koje nije uspeo prodati, postigao je solidan uspeh. Usledila je kupovina lokalne tv stanice. Nije ga brinulo to što njen program prati samo 5 posto gledalaca u Atlanti, niti to što je bila pred propašću. Do 1970. godine na njoj je gubio 50.000 dolara mesečno, međutim na kraju ju je uspeo održati. Ubrzo je kupio još jednu stanicu u Čarlstonu.

„Ljudima su dosadili psihološki problemi i filmsko nasilje. Svojim sam gledaocima odlučio ponuditi nešto novo“, rekao je. A to novo svodilo se na beskonačne reprize crno-belih filmova i starih serijala koje je mogao jeftino kupiti, tvrdeći da one nose poruku o „tradicionalnim porodičnim vrednostima“.

Nakon „porodičnog programa“, Tarner se usredsredio na vesti. U doba kad su ostale mreže emitovale vesti, Tarner je na program stavio reprizu „Zvezdanih staza“, a njegove vesti, namenjene publici kojoj su avanture svemirskog broda Enterprajz bile zanimljivije od bliskoistočne krize, emitovale su se u tri sata posle ponoći. Istovremeno, nastavio je da prikuplja oglase za svoje tv stanice, zbunjujući konkurente kojima nije bilo jasno kako mu to polazi za rukom. Shvativši da gledaoce osim starih filmova zanimaju i sportovi, uspeo je da kupi prava na prenos utakmica bejzbol kluba Altlanta Braves i nije ih skupo platio. Nije dugo trebalo da njegova stanica počne da zarađuje, a neke programe Tarner je sam vodio.

Nekoliko godina nakon osvajanja američkog kupa, Tarner je počeo razmišljati o novom poslovnom poduhvatu. Prema Galupovoj anketi, gotovo dve trećine Amerikanaca smatralo je televiziju glavnim izvorom informacija, a svaka od tri velike tv mreže trošila je gotovo 150 miliona dolara za proizvodnju samo večernjih vesti. Uprkos takvim troškovima, vesti su na oglasima ostvarivale ogromnu zaradu.

Stoga je Tarner počeo osmišljavati program koji će se sastojati samo od vesti koje će, za razliku od drugih mreža, prenositi uživo, skupljajući mrežu saradnika širom Amerike.

Dao mu je ime Cable News Network (CNN) i počeo je okupljati ekipu. Velike mreže nisu bile zabrinute zbog konkurencije. Smatrali su smešnim to što Tarner, kad su ga odbile velike tv zvezde, traži voditelje među studentima novinarstva, često bez ikakva iskustva.

Međutim, kad je u subotu, 1. jula 1980. godine CNN započeo s programom, shvatili su da u njemu imaju opasnog konkurenta. Tarnerove vizije – nada da će njegova mreža pomoći u zbližavanju sveta te da će lično upoznati nacionalne vođe koji će mu pokazati ono sto je najbolje u njihovim zemljama kako bi to mogao prikazati preko satelita – i dalje su im bile smešne, ali su morali skinuti kapu pred njegovim poslovnim idejama.

Velike mreže su pokušale da mu pariraju, ali je on bio uvek korak ispred njih. Dok su oni izveštavali što se dogodilo, CNN je, zahvaljujući širokoj mreži dopisnika širom sveta i dobroj organizaciji, uživo prenosio zbivanja. Nakon samo nekoliko godina CNN je postao vodeća svetska tv mreža za vesti. Preko njega su se informisali ne samo gledaoci, nego i vodeći svetski državnici. Šireći uticaj, Tarner je zaista upoznao većinu političkih moćnika. Nakon niza uspešnih izveštavanja sa svetskih žarišta, poput rata za Fokland ili atentata na Regana, rasla je i njegova reputacija među novinarima.

Tarner je svoju medijsku moć iskoristio i za nove poduhvate. Zahvaljujući svom poznanstvu s ruskim čelnicima, on je 1986. godine, u doba kad američki i ruski sportisti nisu nastupali na istim olimpijadama, uspeo da organizuje svetski skup vrhunskih sportista, uglavnom iz komunističkih zemalja na Igrama dobre volje. Uskoro je postao dovoljno moćan da napadne jednu od tri glavne mreže. Odlučio se za CBS, potrošio milione dolara, ali nije uspeo da je kupi.

Poput oca, Ted Tarner je danas čovek pun kontradikcija, poznat po tome što nema dlake na jeziku. Nasledstvo je tokom godina „oplemenio“, pa se njegovo bogatstvo procenjuje na više od sedam milijardi dolara. Osim najpoznatije svetske tv mreže za prikupljanje vesti, poseduje najveću kolekciju filmova i crtanih filmova na svetu, a carstvo mu se neprestano širi. Najveći je svetski donator (1997. obavezao se da u sledećih deset godina daruje UN-u milijardu dolara), jedan je od najvećih zemljoposednika u Americi, i uz svo to bogatstvo Tarner je i čovek s vizijom, kontradiktorna mešavina preduzetnika i idealiste. O tome svedoče i njegovi poslovni poduhvati, a to su ulaganje u filmove o Indijancima, obrazovni serijal „Capt. Planet“. Svi ti poduhvati prenose poruke koje Tarner smatra važnima za naš svet, ali imaju i svoju poslovnu logiku.

Tarner je takođe poznat i po svom burnom braku sa slavnom glumicom Džejn Fonda.