Hauard Šulc je rođen u nemačko-jevrejskoj porodici, 19. jula 1953. godine u Bruklinu u Njujorku. Živeo je s petočlanom porodicom u pretrpanom dvosobnom stanu visoke stambene zgrade, naseljene siromašnim radnicima. Njegov otac, Fred Šulc, bio je veteran iz Drugog svetskog rata i radio je niz poslova, ali se ni u jednom nije pronašao i nikada nije imao plan za svoj život.

Ni mladi Hauard nije imao neki plan, osim želje da pobegne od bede s kojom se svakoga dana suočavao sa svojom porodicom. Još u dvanaestoj godini počeo je da zarađuje novac kako bi potpomogao slabe porodične finansije.

Voleo je sport i upravo to mu je omogućilo da ispuni svoju želju i pobegne iz siromaštva. Zahvaljujući položaju kvoterbeka u srednjoškolskom ragbi timu dobio je stipendiju na hiljadama kilometara udaljenom univerzitetu Severni Mičigan. Nakon četiri godine postao je prvi član porodice koji je završio koledž.

Iako ni nakon toga nije imao jasnu viziju smera u kome treba da se kreće, to što je uspeo da pobegne iz Bruklina davalo mu je hrabrosti da nastavi da sanja. Nakon koledža ostao je u Mičiganu gde je radio u skijaškom domu. Ipak, nakon godinu dana vratio se u Njujork i počeo da radi kao prodavac u Xerox-u. „Prodao sam puno mašina i imao sam bolji učinak od većine svojih kolega“, seća se. „Ali ne mogu da kažem da se u meni ikada javila ljubav prema procesorima teksta“.

Prešao je u Hammarplast, švedsku firmu koja se bavi kućnom opremom i postao je potpredsednik zadužen za poslove u SAD-u. U tom trenutku, samo 6 godina nakon koledža, zarađivao je vrlo dobro, imao je stan na Menhetnu i iznajmljivao je malu vikendicu u Hemptonu. „Tako da niko, posebno moji roditelji, nije mogao da shvati zbog čega sam postajao sve uznemireniji. Ali ja sam osećao da nešto nedostaje. Želeo sam da budem odgovoran za sopstvenu sudbinu“.

Tokom 1981. godine, dok je još radio za švedsku firmu, Hauard je primetio da jedna od njegovih mušterija, inače trgovac na malo iz Sijetla, sa entuzijazmom obavlja posao u vezi s jednom posebnom linijom automata za pravljenje kafe. Zbog toga je odleteo za Sijetl želeći da bliže ispita čitavu stvar. Tamo je zatekao sliku u koju se odmah zaljubio. Na ulazu radnje violinista je svirao Mocarta. A kada je otvorio vrata, opojni miris kafe se raširio i uvukao ga unutra. „Ušao sam i ugledao nešto što je ličilo na hram u kome se obožavala kafa“, rekao je kasnije. Unutra je zapazio kutije kafe u zrnu iz svih delova sveta, a u to vreme je većina ljudi još uvek verovala da se kafa dobija iz konzerve, a ne iz zrna. Istog trenutka je shvatio da su ova prodavnica i ovaj grad njegova Meka. To je bilo mesto u kome je želeo da bude i posao kome je želeo da posveti svoj život. Ostalo je istorija... preduzetnička istorija milijardera Hauarda Šulca.

Međutim, počeci su bili teški i Hauard je morao da prevaziđe brojne poteškoće koje su mu se nalazile na putu. I pored dokazane sposobnosti i entuzijazma koji je pokazivao, ova firma nije htela da ga angažuje. Vlasnici su smatrali da njegov njujorški stil, kao i veliki planovi koje je imao mogu da ugroze „kulturu lepote u malom“ koju su oni negovali. Međutim, Šulc ne bi bio to što jeste da je tako lako prihvatao „Ne“ kao odgovor. Bio je uporan, vratio se i na kraju ubedio vlasnike da ga zaposle kao direktora marketinga.

Potencijal Starbucks-a prepoznao je 1988. godine glavni izvršni direktor ovog restorana Hauard Šulc, koji je i dalje na ovoj poziciji. Iste godine Šulc je kupio Starbucks i krenuo u osvajanje novog tržišta van Sijetla. On je otvorio dva nova restorana – u Vankuveru i Čikagu. Samo četiri godine kasnije, restorani lanca Starbucks postojali su na 165 različitih lokacija! Zanimljivo je da je devedesetih godina gotovo svakog dana otvaran barem po jedan novi restoran lanca Starbucks. Prvi restoran van Severne Amerike otvoren je 1996. godine u Tokiju, a dve godine kasnije Starbucks je kupio Seattle Coffee Company i sve njihove prodavnice pretvorio u svoje – Starbucks-ove.

Ovde nije bio kraj ekspanziji Starbucks-a. Prvi restoran u Latinskoj Americi, odnosno u Meksiko Sitiju, otvoren je 2002. godine, dok je Starbucks 2006. godine postao većinski vlasnik kompanije Diedrich Coffee. Prvi restoran u Kini otvoren je 2000. godine, a ubrzo potom se kineski narod pobunio zbog otvaranja Starbucks-a u njihovoj zemlji, budući da se kosi s njihovim kulturološkim verovanjima, te je restoran i zatvoren 2007. godine. Međutim, to nije sprečilo Starbucks da se pozicionira na kineskom tržištu. Čak 750 restorana lanca Starbucks je 2012. godine radilo u Kini, a plan je da se do kraja 2015. godine otvori još toliko. Danas ih u Kini postoji preko dve hiljade. Krajem 2010. godine Starbucks je počeo da posluje i na vodi. Royal Caribbean je otvorio dva restorana na svojim kruzerima. Reč je o Oasis of the Seas i Allure of the Seas, dva najveća komercijalna broda na svetu.

U svojoj knjizi ’Ulijte svoje srce u to’ kasnije je napisao „Život je niz pogodaka izbliza. Ali, mnogo toga što pripisujemo sreći uopšte nije sreća. Stvar je u radosnom iščekivanju svakog novog dana i preuzimanju odgovornosti za sopstvenu budućnost. Treba videti ono što drugi ne vide i pratiti viziju, bez obzira na to što vam govore.“ A Šulc je svakako imao viziju, ogromnu viziju. Jer, koliko bi se vas odreklo luksuznog njujorškog života, dobre plate, firminog automobila, raskošnog stana i prestiža?... i sve to da bi otišao da radi za malu kompaniju u Sijetlu, u lanac od četiri prodavnice kafe.

Nedugo zatim otišao je na službeni put u Italiju, u Milano. Tamo je naleteo na jedan espreso bar i po drugi put „odlepio“. Međutim, ovoga puta nije bila u pitanju samo kafa, već i ljudi koje je tamo video i porodična atmosfera koja je odisala energijom, muzikom i drugarstvom. Bilo je to jedno emotivno iskustvo za njega i odmah je znao da mora taj duh italijanskog kafea preneti u Ameriku. Verovao je da to može da izvede. Kada je to predložio vlasnicima, oni su se najpre opirali, ali Šulc je kao što smo već rekli bio uporan i veran svojoj viziji tako da je na kraju uspeo. Vlasnici su mu prodali svoju malu kompaniju a on ju je pretvorio u Starbucks, kompaniju koja danas ima preko 7.500 prodavnica širom sveta i prodaju koja se meri milijardama dolara.

Sa Šulcom na čelu, Starbucks nije samo uspešna kompanija, ona je i simbol svega dobrog u korporativnoj Americi; integriteta, poštenja i dubokog saosećanja sa zaposlenima i mušterijama. Za mušterije, ona pokušava da bude, pored posla i kuće „treće mesto“, u kome dobra kafa i prijatna muzika stvaraju dobru atmosferu u kojoj se može uživati. Šulc kaže: „Mi nismo u poslu s kafom da bismo služili ljude, mi smo u poslu s ljudima da bismo služili kafu.“

On takođe govori: „Uspeh ne treba meriti u dolarima, već je to način na koji putujete i veličina vašeg srca na kraju putovanja.“ Danas Šulc, poznati milijarder koji je pobegao iz Bruklina da bi vodio jednu od najuspešnijih kompanija, želi da inspiriše ljude da slede svoje snove: „Potičem iz skromne sredine, bez bogatstva, porodične istorije, mentora. Odvažio sam se da sanjam velike snove i snagom volje sam učinio da se ostvare. Ubeđen sam da većina ljudi može da ostvari svoje snove, pa čak i više od toga, samo ako su dovoljno uporni da istraju u pokušajima.“

Danas Starbucks možete pronaći na 22.766 lokacija u 65 zemalja, a od toga je više od polovine restorana u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj lanac restorana ostvaruje godišnji prihod od preko 16 milijardi dolara i zapošljava oko 200.000 radnika širom sveta. Starbucks se nalazi na 52. mestu najvrednijih brendova na svetu (na drugom mestu su odmah iza McDonald’s-a u kategoriji restorana). U Starbucks-ovim restoranima možete da pronađete preko 87.000 kombinacija različitih napitaka. Starbucks godišnje potroši preko 350 miliona litara mleka, što je dovoljno da se napuni 155 olimpijskih bazena. Takođe, jedna od neverovatnih cifara je i ta da restorani lanca Starbucks godišnje potroše preko 2,5 milijarde papirnih čaša!