Moju fascinaciju delim u tri kategorije – koliko mi koristi, koliko mi zadovoljstva donosi i koliko mi posredno olakšava posao. Da krenem od poslednjeg – samo poređenje uma i mozga s računarom i programerom, ma koliko bili u nesrazmeri – jer naš biokompjuter je i dalje prilično nepoznat, čudesan i nedostižan – pomaže mi da ljudima dočaram kako naš mozak funkcioniše. U osnovni operativni sistem spadaju svi oni programi s kojima smo došli na svet, sve ono što nismo učili, od programa opstanka, preko disanja, spavanja, varenja itd. Istraživači kažu da oko 2000 programa imamo na rođenju. I naravno, sama DNK je u tom slučaju – program. Zatim slede razna programiranja – od roditelja, okruženja, a potom kroz školu, medije, filmove, knjige. Na primer, često neku bajku iz detinjstva usvojimo kao model za naše buduće ljubavne izbore. Tema nekog filma ili knjige nam posluži za stvaranje programa ‘šta je život’. Pesme u koje se zaljubljujemo i ponavljamo, programiraju nas na očekivanja sreće ili nesreće.

Dogodilo mi se da sam pre par godina, pod tušem, zapevala neku rusku romansu koju nisam niti čula niti zapevala 35 godina i potpuno sam se iznenadila. Kao brzi voz da me je udario – otkrila sam program koji sam usvojila kao klinka i shvatila da me je kontrolisao i usmeravao sve te godine, potpuno nesvesno. Ma koliko izgledalo nevažno, pesme usvajamo celovito, sa obe moždane hemisfere, gde leva apsorbuje reči, a desna muziku, i zato je njihovo utisnuće tako snažno i dugo ih pamtimo ili bolje rečeno – nikad ih ne zaboravljamo.

Kad smo već kod tih programa, zapitajte se koja je bajka vašeg detinjstva, koji vam je omiljeni film iz perioda adolescencije i koja vam je omiljena pesma, ona na koju uvek, ali uvek, emotivno odreagujete? Potom razmislite da li vas je to usmerilo, obojilo, odredilo – i ukoliko vam se ne dopada, menjajte. Svesno odlučite da želite da usvojite novi program i odaberite najbolje za sebe.

Naše navike su, zapravo, programi. I sve što nekoliko puta ponovimo, vrlo lako može postati naš novi program i novi oblik ponašanja. Postoje i psihološka stanja u kojima smo posebno programibilni – kada smo u strahu, kada smo pod bolom ili kada smo zbunjeni - te su idealna za dobre ili loše sugestije. Tada je važno da imamo dobar ‘antivirus’.

Kada učimo relaksaciju treba to da radimo zatvorenih očiju, te polaznicima seminara objasnim da putem čula vida primamo ogroman broj informacija, a kada ih zatvorimo, to je kao „screen saver“, priliv informacija je manji i naš mozak usporava rad i ide na nižu frekvenciju.

Pošto nam je za aktiviranje desne hemisfere, koja je zadužena za imaginaciju i intuiciju, potrebno da postanemo bliski s mentalnim slikama, da razvijamo kreativnost, nekada je bio problem zamišljanja i izmišljanja, a danas, pozivajući se na ono što već objektivno koristimo, kao na primer monitor, „touch screen“, ikonice, aplikacije, imamo proživljeno i ‘daunloudovanje’ i ‘aploudovanje’, nagledali smo se procesa instaliranja i deinstaliranja programa, sve nam to veoma olakšava razigravanje mašte. Krećemo od poznatog, a onda, u našoj želji da neki problem rešimo, mašta nas povede dalje. Nekada su me čudno gledali kada bih izmišljala i maštala, davala ideje, a danas nam je sve to pojednostavljeno, upravo zato što je neko svoju maštu opredmetio i ugradio u različite sprave bez kojih danas ne možemo da zamislimo ni život, ni rad.

Jedno od možda najvrednijih poređenja i alatki za razumevanje rada našeg mozga jeste preciznost. Kao što računaru moramo dati jasnu instrukciju, ništa se ne podrazumeva, svaku radnju moramo ispratiti do kraja da bismo dobili željeni ishod, tako se i prema svom biokompjuteru moramo ophoditi – bez podrazumevanja i slenga, jasno, precizno i do poslednjeg koraka.

Zahvaljujući sve većoj upotrebi računara, lakše mi je da polaznicima seminara dočaram kako funkcionišemo, ali i kako da znanja upotrebimo za bolje razumevanje sebe, lakše donošenje odluka, brže usvajanje informacija, bolje rezultate i uspeh na bilo kom polju života. Iako i dalje volim i koristim rukom pisane beleške, bez računara nikad ne bih mogla da umnožim i podelim materijale polaznicima seminara. O spiskovima, evidencijama, urednosti i ažurnosti dokumentacije, da i ne govorim. Kada bih sve knjige, priručnike, brošure koje imam u računarima, na usb-ovima i cd-ovima pretvorila u papire, trebala bi mi jedna oveća prostorija za to. Prenosivost, lakoća pristupa i korišćenja, jednostavnost u slanju i deljenju itd., a komunikacija, povezivanje, obaveštavanje o aktivnostima, razmena, pitanja-odgovori, podrška, pomoć, vidljivost napisanog – sve bi to bilo nezamislivo bez računara, mobilnih telefona, elektronske pošte, interneta, blogova, sajtova, društvenih mreža.

I kao što svaka od pomenutih, fascinantnih sprava ima, gotovo uvek, daleko više mogućnosti nego što ih mi ikad otkrijemo i upotrebimo, tako je i naš čudesni mozak nedovoljno otkriven i iskorišćen. I kako onda da ih ne upoznajem, koristim i slavim, s najdubljim poštovanjem? Kako?

Margita Baštinac