Početna > Izdanja > Broj 082 > Giganti - Kurosawa

Akira Kurosava, Japanski režiser, scenarista i producent

Kurosava je neosporno jedan od najuticajnijih i najoriginalnijih autora japanske i svetske kinematografije. Jedinstvenu temu svoga stvaralaštva Kurosava određuje pitanjem „zašto ljudi ne mogu živeti srećnije zajedno?“ Zbog složenosti autorske ličnosti kojom nadmoćno nadvladava složene raspone raznorodnih dramskih struktura, na Zapadu je nazvan „Šekspirom savremenog filma“, dok je u svojoj zemlji dobio nadimak „Imperator“.

Akira Kurosava rođen je u porodici Isamua i Šime Kurosava 23. marta 1910. godine. Bio je najmlađi od osmoro dece Kurosavinih koji su živeli u predgrađu Tokija. Šima Kurosava imala je četrdeset godina kad se Akira rodio, dok je njegovom ocu bilo 45. Akira Kurosava odrastao je u porodici sa osmoro dece – četiri sina i četiri ćerke. Jedan od braće je umro pre nego što se Akira rodio, dok je drugi već bio odrastao i odselio se od kuće. Jedna od četiri sestre takođe je napustila dom kako bi zasnovala porodicu pre nego što se Akira rodio. Druga najstarija sestra koju je nazvao „Mala velika sestra“, takođe je umrla nakon kratke bolesti kad je Akira imao deset godina.

Akirin otac je radio kao direktor srednje škole kojom je upravljala japanska vojska, a poticao je iz loze bivših samuraja. Finansijski, porodica je bila iznad proseka. Isamu Kurosava je prihvatio zapadnjačku kulturu uvodeći atletske programe i vodeći porodicu da gleda filmove koji su tada tek počeli da se prikazuju u japanskim bioskopima. Kasnije, kad je japanska kultura odbacila američke filmove, Isamu Kurosava je nastavio da veruje da su filmovi pozitivno obrazovno iskustvo.

Akiru je u osnovnoj školi učitelj ohrabrivao da crta i počeo se interesovati za njegove talente. Njegov stariji brat, Heigo, imao je veliki uticaj na njega. Heigo je bio vrlo inteligentan, pobedio je na nekoliko školskih takmičenja, ali je imao i ono što će se kasnije nazvati njegovom ciničnom ili mračnom stranom. Tokio je 1923. godine pogodio veliki zemljotres u kome je stradalo 100.000 ljudi. Nakon tog događaja, sedamnaestogodišnji Heigo i trinaestogodišnji Akira su prolazili kroz ruševine. Svuda su se mogli videti ljudski i životinjski leševi. Kada je Akira pokušao da skrene pogled, Heigo ga je nagovarao na suprotno. Prema Akiri, ovo iskustvo ga je kasnije naučilo da se gledanjem u užase savladava strah.

Heigo je kasnije započeo karijeru pripovedača (benšija) u tokijskim bioskopima. Benši je publici pripovedao neme filmove te bio jedinstven japanski dodatak kinematografskom iskustvu. Međutim, s pojavom zvučnih filmova, benšiji su gubili posao širom Japana. Heigo je organizovao štrajk benšija koji je na kraju propao. Akira je takođe bio uključen u sukobe radnika i uprave, napisavši nekoliko članaka za radikalne novine dok je u njima radio kao ilustrator.

Kada je bio u ranim dvadesetim, Heigo je izvršio samoubistvo. Četiri meseca kasnije, najstariji Akirin brat je takođe umro, ostavivši Akiru sa 23 godine kao jedinog preživelog sina od ukupno četvorice.

Akira je 1936. saznao za šegrtski program za reditelje koji je organizovao veliki filmski studio PCL (koji je kasnije postao poznat kao Toho). Angažovali su ga i počeo je da radi kao pomoćnik reditelja Kađiroa Jamamotoa. Nakon rediteljskog debija sa Sagom o džudou, nekoliko sledećih filmova snimio je pod budnim okom japanske ratne vlade te su ponekad sadržavali nacionalističke teme. Najlepši trenutak života je propagandni film o Japankama koje rade u fabrici vojne optike. Saga o džudou 2 je smatran izrazito antiameričkim filmom jer je prikazivao japanski džudo superiornijim u odnosu na zapadnjački (američki) boks.

Njegov prvi posleratni film, Bez žaljenja za našom mladošću, je kritika starog japanskog režima o ženi levičarskog disidenta koji biva uhapšen zbog svojih političkih shvatanja. Kurosava je snimio još nekoliko filmova s temom savremenog Japana, od kojih su najpoznatiji Pijani anđeo i Pas lutalica. Međutim, međunarodnu slavu je stekao filmom Rašomon s kojim je osvojio Zlatnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu.

Kurosava je imao jedinstvenu snimateljsku tehniku koju je razvio do pedesetih godina dvadesetog veka, a koja je njegovim filmovima davala jedinstven izgled. Koristio je i nekoliko kamera što mu je omogućavalo da snimi akcionu scenu iz različitih uglova. Još jedan Kurosavin zaštitni znak bila je upotreba vremenskih elemenata kako bi se dočarao efekat, na primer jaka kiša u uvodnoj sceni Rašomona i poslednjoj bici u Sedam samuraja, velika vrućina u filmu Pas lutalica, hladni vetar u Telesnoj straži, sneg u Živeti i magla u Krvavom prestolu.

Zbog svog rediteljskog stila je bio poznat kao „Teno“ što u prevodu znači „Imperator“. Bio je perfekcionista koji je provodio mnogo vremena i trošio mnogo truda kako bi postigao željene vizuelne efekte. U Rašomonu je vodu obojio crnom kaligrafskom tintom kako bi postigao efekat jake kiše, a sve se završilo time da je potrošio sve zalihe vode na lokaciji kako bi prikazao olujnu kišu. U Krvavom prestolu, u poslednjoj sceni u kojoj Mifunea pogađaju strelama, Kurosava je koristio prave strele koje su ispaljivali strelci stručnjaci iz neposredne blizine, a završavale su nekoliko centimetara od Mifuneovog tela. U filmu „Ran“, celi set dvorca je sagrađen na obroncima planine Fudži samo da bi bio spaljen do temelja u poslednjoj sceni.

Poznate su i priče kako je zahtevao da se tok reke okrene u suprotnom smeru kako bi se postigli bolji vizuelni efekti te da se ukloni krov kuće jer je smatrao da bi prisustvo krova bilo neatraktivno u kratkoj sekvenci snimanoj iz voza.

Njegov perfekcionizam se ogledao i u pristupima kostimima: smatrao je kako ne bi izgledalo nimalo autentično da glumcima da nove kostime. Kako bi to rešio, često je glumcima davao njihove kostime nedeljama pre snimanja i zahtevao od njih da ih nose svakodnevno, da se „povežu s njima“. U nekim slučajevima, kao što je Sedam samuraja, gde je većina glumaca predstavljala siromašne farmere, glumcima je rečeno da bi do početka snimanja kostimi trebalo da izgledaju kao pravi dronjci.

Kurosava je verovao kako „gotova“ muzika ne ide dobro s filmom. Nakon što bi odabrao muzički komad koji bi pratio scene, obično ih je svodio na jedan element (npr. samo trube). Tek na kraju njegovih filmova se čuju dovršeniji komadi.

Poznata tematika Kurosavinih filmova je širina njegovih umetničkih uticaja. Neke od njegovih radnji su adaptacije dela Viljema Šekspira. Ran je zasnovan na Kralju Liru, Krvavi presto na Makbetu, dok film Loši dobro spavaju ima paralela s Hamletom, ali nema potvrde da je to bila primarna inspiracija. Kurosava je režirao i ekranizacije ruskih književnih dela, uključujući Idiota Fjodora Dostojevskog i Na dnu, pozorišni komad Maksima Gorkog. Živeti je zasnovan na Smrti Ivana Iljiča Lava Tolstoja. Delovi priče iz Riđobradog mogu se naći u Uvređenima i poniženima Dostojevskog.

Visoko i nisko je bio zasnovan na romanu Otkup za Kinga američkog pisca krimi romana Eda MekBejna. Telesna straža je verovatno zasnovana na romanu Dešijela Hameta Crvena žetva s dodatkom američkih vesterna, dok je Pas lutalica inspirisan detektivskim romanima Žorža Simenona. Američki reditelj Džon Ford takođe je imao veliki uticaj na njegov rad.

Iako su mu neki japanski kritičari prigovarali da je „prezapadnjački“, Kurosava je bio i pod uticajem japanske kulture.

Kad je Kurosava otišao da upozna Džona Forda, reditelja za kojeg se obično govorilo da je imao najveći uticaj na Kurosavu, Ford je jednostavno rekao: „Stvarno voliš kišu“. Kurosava je odgovorio: „Stvarno si obraćao pažnju na moje filmove“.

Film Riđobradi je označio prekretnicu u Kurosavinoj karijeri više nego bilo koji drugi. Osim toga što je to bio poslednji film s Mifuenom, bio je to i njegov zadnji crno-beli film. Bio je i poslednji koji je snimio kao jedan od glavnih reditelja japanskog studijskog sastava koji je snimao jedan film godišnje. Trebalo je da Kurosava režira holivudski projekat Tora! Tora! Tora!, ali ga je studio 20th Century Fox zamenio Tošiom Masudom i Kindžijem Fukasakuom pre nego što ga je dovršio. Nekoliko njegovih sledećih filmova je bilo sve teže finansirati, te su snimljeni u intervalima od pet godina. Prvi, Dodesukaden, o grupi siromaha koji žive u prljavoj rupi, nije postigao veći uspeh.

Nakon što je pokušao da izvrši samoubistvo, Kurosava je odlučio da snimi još nekoliko filmova, iako je sve teže pronalazio sredstva uprkos svojoj međunarodnoj reputaciji. Dersu Uzala, snimljen u Sovjetskom Savezu i smešten u Sibir bio je jedini Kurosavin film snimljen izvan Japana i jedini koji nije bio na japanskom jeziku. Govori o prijateljstvu između ruskog istraživača i nomadskog lovca, a osvojio je Oskara za najbolji strani film. Kagemuša - vojskovođin dvojnik, finansiran uz pomoć rediteljevih najslavnijih poštovalaca, Džordža Lukasa i Frensisa Forda Kopole, priča je o čoveku kojeg pozivaju da zameni umirućeg japanskog srednjevekovnog gospodara i preuzme njegov identitet nakon njegove smrti. Film je osvojio Zlatnu palmu na Kanskom filmskom festivalu 1980. godine (koju je podelio s filmom Sav taj Džez Boba Fosija). Ran je bila rediteljeva verzija Šekspirovog Kralja Lira smeštena u srednjovekovni Japan. Bio je to daleko najveći projekat Kurosavine kasne karijere. Film je bio međunarodni uspeh te se smatra Kurosavinim poslednjim remek-delom. U intervjuu, Kurosava je rekao kako smatra da je to najbolji film koji je ikad snimio.

Kurosava je tokom devedesetih snimio još tri filma koji su bili više lični u odnosu na njegove ranije radove. Snovi su serija vinjeta zasnovanih na vlastitim snovima. Rapsodija u avgustu govori o uspomenama na atomsku bombu koja je bačena na Nagasaki, a njegov poslednji film, Madadajo, o penzionisanom nastavniku i njegovim bivšim učenicima. Kurosava je umro od srčanog udara u naselju Setagaja u Tokiju, u 88. godini.

Nakon kiše je posthumni film iz 1998. godine koji je režirao Kurosavin najbliži saradnik, Takaši Koizumi, u produkciji Kurosawa Production (Hisao Kurosava), s Tacudom Nakadaijem i Širom Mifuneom, sinom Tošira Mifunea u glavnim ulogama. Scenario i dijaloge je napisao sam Kurosava.


Berza

investicioni fondovi

kursna lista