U ekskluzivnom intervjuu za PROFIT magazin, razgovaramo sa Aleksandrom Kosanović Strižak, direktorkom agencije Nova Communications, predavačem u školi mode “Accademia Dell Lusso”, nagrađivanom članicom više strukovnih udruženja.

1.Gospođo Kosanović, za sebe kažete da je marketing/oglašivačka delatnost polje za koje se niste školovali, niti planirali da se njime bavite, marketing/oglašavanje je pronašlo vas. Kako je tekao put vašeg školovanja i poslovne karijere, pre nego što ste došli na čelo full service marketinške agencije Nova Communications?

Moj akademski put je tekao malo neuobičajeno. Naime, pred kraj gimnazije sam čvrsto rešila da postanem sportski novinar i da upišem žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka. U to vreme sam aktivno igrala košarku i bila zaluđena sportom, a jedine žene koje su u to vreme (osamdestih) bile baš prepoznate kao sportski novinari bile su Milka Babović (klizanje) i Bojana Šumonja (karate). Verovala sam da mogu da im se pridružim. Naravno, jedno je zamišljati sebe kao sportskog novinara, a drugo studirati žurnalistiku. Prosto se nisam pronašla, i danas mi je žao što kod nas nakon završene srednje škole ne postoji takozvana „gap year”, ili tzv. pauzirajuća godina, kao u anglosaksonskim zemljama, koju mlad čovek treba da iskoristi za rad na sebi, volontiranje, praksu, putovanja a sve u cilju da što bolje upozna sebe i prepozna svoje sklonosti i realne sposobnosti kako bi što pravilnije odabrao buduću profesiju.

Meni bi, recimo, tih godinu dana sigurno pomoglo da shvatim da FPN nije bio za mene, a da je FDU, koji sam kasnije završila, baš po mojoj meri.

I taman kada sam mislila da sam odabrala buduću profesiju radio i pozorišnog producenta, usputno bavljenje manekenstvom kao hobijem me je krajem osamdestih odvelo na drugu stranu, i narednih 16 godina provela sam živeći i radeći u inostranstvu - od Evrope, preko Azije, do Severne Amerike – gde sam se, radeći za različite klijente po svetu, inficirala ovom našom marketinškom profesijom iz prve ruke. Međutim, sva ta različita znanja, informacije, iskustvo lično i tuđe, kontakti koje sam godinama brižljivo negovala itekako su mi kasnije pomogli u svakodnevnom poslu.

2. Šta klijenti s punim pravom treba da očekuju od svoje marketinške agencije? Koliko je opasno iznositi bilo kakve proaktivne ideje i konkretna strateška rešenja, ukoliko dobro ne poznajete sve aspekte klijentovog poslovanja? U kojoj meri se to može odraziti na imidž agencije?

Mislim da se danas ta fiktivna, nazovimo poslovna barijera, gde imamo dve jasno izdiferencirane strane: agencija – klijent, umnogome promenila. Nekada je klijent 90% ključnih odluka prepuštao agencijama, davana nam je mnogo veća samostalnost i tzv. odrešene ruke, ali samo u jednom uskostručnom segmentu poslovanja uz maksimalnu odgovornost.

Danas je slika poprilično drugačija. Klijent i agencija rade ruku pod ruku u kontinuitetu, na svim pitanjima. Većinu odluka donose zajednički i uz podelu odgovornosti.

Upravo zahvaljujući toj promeni, neminovno je da vi kao agencija poznajete u dušu poslovanje vašeg klijenta, potrebe tržišta u okviru koga klijent posluje, potrošače/ciljnu grupu kojoj se klijent obraća, proizvode/usluge koji su u fokusu, kratkoročne i dugoročne ciljeve koje klijent želi da ostvari, i tako redom. Proaktivnost agencije ne samo da je dobrodošla, već je i očekivana.

Morate stalno „biti na lopti”, osluškivati tržište, iznalaziti nove kanale komunikacije. Tržište je živa stvar, konstantno pulsira, menja se, pogotovo u ekonomijama kao što je naša. Agencija je onoliko dobra koliko brzo uspeva da se prilagodi i segmentu u kojem klijent posluje i samom klijentu.

3. Uopšteno gledano, ne postoji dobra ili manje dobra marketinška strategija, već samo ona koja na kraju pokaže ili ne pokaže rezultate. Šta je cilj vas kao marketinških stručnjaka i na koji način pomažete klijentima da u ovim turbulentnim vremenima pametno i najoptimalnije moguće troše marketinške drastično smanjene budžete?

Uvek je kombinacija, bar prema mom dosadašnjem iskustvu. Veliki broj osvojenih nagrada za neku kampanju ne znači mnogo ako se proizvod ne prodaje ili se niko ne interesuje za uslugu koja je skroz inovativna, nova - ali i preskupa. U ovim uslovima, malo ko ima taj luksuz. I jedno je građenje imidža a nešto sasvim drugo prodaja. I jedno i drugo je veoma važno, samo je potrebno dobro razmisliti, odrediti prioritete i rasporediti resurse. Ako nema novca za obe stvari, dajte da fokus stavimo na ono od čega se živi. I dobra i efikasna kampanja za proizvod itekako može da doprinese građenju imidža.

4. Koliko je važno, ili nije, da kompanija/klijent agenciji da odrešene ruke za kreiranje marketinške strategije i da li je u stvaranju novih ideja podjednako važno prisustvo i klijenta i agencije? Koliko poverenje igra ključnu ulogu u svemu tome?

Većina klijenata nam dolazi „u paketu”, sa već definisanom strategijom oglašavanja. Naravno, ako agencija u okviru toga uspe da iznađe neki drugačiji put, koji je usput još i relevantniji i ekonomski isplativiji, klijent se sigurno neće buniti. Često sam timski rad između ove 2 strane donese takav rezultat.

Otvorenost i jasnost u komunikaciji, želja i potreba za izlaskom iz očekivanog, spremnost ka malim i velikim promenama ne bi bili mogući da ne postoji poverenje. Klijent mora da bude siguran da su interesi zajednički, da svi imamo isti cilj – bolje poslovne rezultate. I naši rezultati kao agencije će time biti bolji.

5. Koji su dugoročni koji primarni, a koji strateški ciljevi vaše agencije?

Teško je imati dugoročne rezultate i ciljeve danas. Mi smo agencija ni mala ni velika, onako taman i to full service. Sa nekim klijentima radimo više od 10 godina u kontinuitetu, sa nekima smo tek počeli, a sa nekima evo, na pragu 2016. obnavljamo saradnju. I to je veoma uzbudljivo. Naš primarni cilj je da klijentima pružimo ono na šta smo se obavezali. I još malo više. Da ispunimo naša obećanja a njihova očekivanja. Da budu zadovoljni i svojim rezultatima ali i nama, svojom izabranom agencijom.

Volela bih da u 2016. zaposlim neke nove mlade ljude, da otvorim još par radnih mesta, da postojeće zaposlene što više šaljem na dodatnu profesionalnu edukaciju, da…

Mnogo toga bih volela, no videćemo. Nismo alavi, nikad nismo ni bili. Kvalitet usluge nam je važan, osećaj sigurnosti koji naši klijenti koji rade sa nama imaju.

6. Na koji način prevazilazite svakodnevni stres? Kako provodite slobodno vreme, i da li imate neki životni moto?

Što sam starija, sve sam „gora”. Takav sam karakter da mi ruka sama ide na gore, i kad treba i ne treba. Opteretim sebe, jer mi je žao da nekom ne pomognem ili učinim ako mogu, i onda se baš lepo „uvalim” pa mi radni dan često traje od 7 do 22 časa. I duže. To se vidi na mojoj kilaži.

Pronašla sam nešto što me osim porodice i prijatelja zaista čini srećnom – to je rad sa studentima u školi „Accademia Dell Lusso“ u Beogradu i saradnja sa studentskim organizacijama kao što je, na primer, AIESEC. Strašno me tišti to što mi, kao generacija ljudi u najboljim godinama, nismo u stanju da zadržimo ovu našu pametnu, sposobnu i obrazovanu decu ovde u Srbiji. Verovali ili ne, osećam se lično krivom i odgovornom. Zato bez pogovora učestvujem svuda gde me pozovu, i gde mislim da će od mog iskustva i znanja imati koristi, da im se bar tako koliko mogu odužim, kad već ne mogu sve da ih zaposlim.

Stres! Ja sam rođena sa stresom kao karakternom osobinom. Tako najbolje fukcionišem, pa mi oslobađanje od istog samo sve pokvari. Generalno, volim da igram tenis, obožavam da skijam, odgledam i poneku predstavu, film, koncert (bog blagoslovio moje drugarice koje nabavljaju karte), pratim i modne revije, teniske turnire a bogami pravim i kolače. Pojma nemam sa kuvanjem, ali kolače em tamanim em umem da spremam. Imam i troje dece, njegovo, moje i naše, pa je i tu igranka svakog leta kad se svi okupe.