homepage_name! > Izdanja > Broj 079 > Giganti - Tomas Edison

Tomas Alva Edison

,,Da bi imao veliku ideju, moraš imati mnogo ideja.” – Tomas Edison

Kao samouk u mladosti je počeo stvarati i objavljivati tehničke izume. Osnovao je u Menlo parku 1876. godine, nedaleko od Njujorka, laboratoriju u kojoj je radio do smrti, a u njoj 1884. godine radio je i Nikola Tesla na usavršavanju dinamo-mašine. Najpoznatiji izumi su mu: mikrofon s ugljenim zrncima, megafon, fonograf, mašina za pisanje, telegrafski aparat koji kuca štampana slova, kvadrupleks aparat, jednostavna konstrukcija kinematografa na osnovi stroboskopskog efekta. Važan izum je sijalica s niti od ugljenika, koja je služila za rasvetu nekoliko desetina godina pre izuma sijalice s metalnom niti. Edison je četvrti izumitelj svih vremena, a američkom Patentnom birou prijavio je 1093 patenta.

Tomasov otac, Semjuel Džunior Edison, bio je na strani poraženih u Kanadskoj revoluciji 1838. godine i kao i svoj pradeda morao je da napusti zemlju. Naselio se u Milan, u Ohaju, u Sjedinjenim Američkim Državama, sa svojom suprugom Nensi Eliot. Najmlađe dete u porodici Edison, Tomas Alva, rađa se 11. februara 1847. godine. Tomas je imao brata Vilijema Pita i sestre Herijet En i Merijen, i svi su bili mnogo stariji od njega. Bilo je još troje dece, ali sva su umrla kao bebe pre Tomasovog rođenja i zato je njegova majka bila posebno brižna prema njemu. Pošto nije imao braće i sestara svojih godina, Tomas Edison je potrošio najveći deo svoga vremena eksperimentišući i istraživajući na svoju ruku. Do svoje šeste godine već je bio poznat kao problematično dete zbog svojih malih eksperimenata kojima nije umeo predvideti ishod. Dolaskom pruge u Ohajo život na kanalu brzo se menjao za gradiće kao što je Milan. Edisonovi su bili među porodicama koje su zbog nedostatka posla bile prinuđene da odu. Proleća 1854. otputovali su u Port Hjuron, u Mičigen. Tomasova stalna usamljenost i neprestana zapitkivanja brinuli su njegovog oca, koji je mislio da je Tomas pomalo čudan. Za razliku od oca, njegova majka, koja je nekada bila učiteljica i kao takva razumela decu bolje nego njen muž, verovala je da je Tomas poseban i vrlo bistar dečak.

Za dete koje je naviklo da se igra napolju po ceo dan, mirno sedenje u školi, koja se sastojala od samo jedne sobe, bio je veliki problem. Njegov učitelj, sveštenik Engl, i njegova žena terali su decu da uče lekcije napamet i ponavljaju ih potom glasno. Kada bi nesretno dete zaboravilo odgovor ili kada ne bi učilo dovoljno dobro, učitelj bi ga šibnuo kožnim kaišem. Njegova žena je srdačno odobravala korišćenje batina. Mladi Edison je bio vrlo zbunjen tim načinom učenja. Niti je mogao da uči kroz strah, niti je mogao samo da sedi i pamti. Iz tih razloga njegove ocene su bile vrlo loše u prvih nekoliko meseci, a i naučio je veoma malo. Zato ga je majka počela podučavati. Svako jutro, pošto bi završila čišćenje kuće, pozvala bi Edisona da mu održi čas. Bez prisiljavanja, i sa mnogo ljubavi i ohrabrenja, učila je Edisona čitanju, pisanju i aritmetici. Sa devet godina Edison je sam počeo da čita klasičnu književnost. Međutim, knjiga koja je najviše uticala na njega bila je iz oblasti fizike – „Škola prirodne filozofije” R. G. Parkera.

Elektricitet je bio tema koja je posebno zaintrigirala Edisona. Tada električna struja nije bila deo svakodnevnog života ljudi, pa se i malo znalo o njoj. Lampe za unutrašnje osvetljenje bile su na ulje, odavale su neprijatan miris i bile su skuplje nego sveće. Šporeti na drva bili su jedini izvor toplote za domove. Čitanje knjiga bio je jedini način zabave jer nisu postojali ni televizor ni bioskopi. Ipak, postojao je tada jedan koristan uređaj koji je radio na električnu struju. Bio je to telegraf. Električni impulsi su se koristili za prenos Morzeovog koda. Edison je jednom prilikom spasao nekog dečaka sklonivši ga sa pruge ispred voza u pokretu. Otac tog dečaka je bio operater telegrafa, pa je kao znak zahvalnosti naučio Edisona kako da rukuje telegrafom.

Sa 12 godina mladi Edison se zaposlio kao prodavac slatkiša, štampe i ostalih potrepština u vozu koji je povezivao Port Hjuron sa Detroitom. Odmor, koji je dobijao preko dana, bio je prava prilika za Edisona da posećuje javnu biblioteku u Detroitu. Željan da sazna što više može, čitao je mnogo za vreme svojih dugih boravaka u biblioteci. Već tada je bilo jasno da će Edison da ogluvi. Moglo je to biti od niza bolesti iz detinjstva, uključujući infekcije streptokokama. Ili se to možda desilo kada ga je šef stanice u afektu udario preko uha. Postoji još jedna mogućnost: često je morao da trči da uhvati voz, i jednom prilikom neki radnik mu je pomogao da se popne i ne padne na prugu sa voza u pokretu tako što ga je uhvatio za uho. Iako bi mnogi ljudi gubitak sluha smatrali velikim nedostatkom, Edison je to video kao prednost jer ga je njegov problem sa sluhom učinio sposobnijim da se koncentriše u bučnim sredinama.

Sa 14 godina kupio je malu štamparsku mašinu i držao ju je u vozu u kom je radio, u vagonu za prtljag. Pisao je i štampao Weekly Herald, za koji je tvrdio da su prve novine štampane u pokretnom vozu. Nakon nekoliko meseci provedenih na železnici otvorio je dve prodavnice u Port Hjuronu, u kojima je prodavano voće i povrće sa porodičnog imanja. Nadzornik na železnici jednog dana izbacuje Edisona i njegove stvari iz voza.

Sledi obuka za telegrafistu i on sa 16 godina počinje da radi kao operater telegrafa, zamenjujući jednog od hiljadu operatera koji su otišli da se bore u Građanskom ratu, koji je u to vreme buktao Amerikom.

Nakon rada u brojnim telegrafskim zavodima gde je sproveo mnoge eksperimente, Edison dolazi do svog prvog autentičnog pronalaska. Nazvan automatski ponavljač, uređaj je imao zadatak da šalje telegrafske signale među stanicama bez ljudske kontrole.

Edison se vraća kući praktično bez novca 1868. godine. Nažalost, svoje roditelje nalazi u još gorem stanju: majka počinje da pokazuje znakove ludila, a impulsivni otac je upravo napustio svoj posao. Istovremeno, lokalna banka preti da preuzme vlasništvo nad porodičnim poljoprivrednim dobrom. Hvata se ukoštac sa svom ozbiljnošću ove situacije i posle dugog razmišljanja odlučuje da se vrati nazad i pokuša da se obogati. Ubrzo prihvata ponudu jednog kolege, Bilija Adamsa, i zapošljava se kao telegrafista u prestižnoj kompaniji Western Union u Bostonu. Najbitniji faktor za odlazak je ipak bilo to što je Boston bio naučni, obrazovni i kulturni centar tadašnje Amerike. Početkom telegrafskog doba Edison je radio 72 sata nedeljno za Western Union. U međuvremenu, nastavio je da radi na svom projektu i nakon 6 meseci prijavljuje svoj prvi patent. Brižljivo konstruisana električna mašina za brojanje glasova na izborima ipak je ispala potpuni promašaj. Pošto ju je predstavio masačusetskom zakonodavstvu, izum je jednoglasno odbačen zbog ustaljene političke prakse oslanjanja na zakašnjenja uzrokovana ručnim brojanjem glasova s ciljem da se u međuvremenu utiče na glasače.

Genije je jedan posto inspiracije i 99 posto znoja.

Zbog velike potrebe za novcem, Edison čini značajan zaokret u svom gledanju na svet biznisa i marketinga. Njegove reči su bile: „Od sada

neću trošiti vreme izmišljajući stvari koje ljudi neće želeti da kupe.”

U Bostonu je bio na predavanju u Boston Techu gde je od nekoliko kolega čuo nove ideje o telegrafskim signalima. Ta nova teorija i relevantni eksperimeti podrazumevali su prenos ljudskog glasa ili čak grubih slika preko telegrafskih žica pomoću električne struje promenljive frekvencije. Instrument koji je to obezbeđivao zvao se harmonijski telegraf.

Duboko u dugovima i na pragu otpuštanja iz Western Uniona zbog nemarnosti prema poslu, Edison pozajmljuje 35 dolara od svog kolege telegrafiste Bendžamina Bredinga, kako bi kupio kartu do Njujorka, poslovno interesantnijeg grada. Treće nedelje po dolasku u Veliku jabuku, Edison je bio na ivici gladi. Samo što je izmolio šoljicu čaja od uličnog prodavca, u jednoj od kancelarija finansijskog distrikta Njujorka Edison će videti menadžera brokerske kuće kako paniči zbog pokvarene mašine za štampanje berzanskih kvota. Probija se do poprišta događaja i popravlja mašinu. Na iznenađenje svih, sem njega samog, mašina je počela savršeno da radi. Oduševljeni menadžer je na licu mesta odlučio da zaposli Edisona da radi sve popravke za njih za platu od 300 dolara mesečno. Edison je noću radio na telegrafu, četvorokanalnom transmiteru i ostalim uređajima. Ubrzo potom korporacija je odlučila da mu plati 40.000 dolara za njegov telegraf koji je primao i štampao svaku promenu cene zlata na svetskom tržištu.

Nakon toga Edison brzo napreduje sa svojim inovacijama.

Sa novcem dobijenim od prodaje elektroinženjerske firme koja je posedovala nekoliko njegovih patenata, 1874. godine otvorio je prvu kompletnu tehnološku laboratoriju u Nuarku, u Nju Džersiju. Sa dvadeset i devet godina započinje rad na ugljeničnom mikrofonu, koji čini telefon Aleksandra Grejama Bela dovoljno kvalitetnim za praktičnu upotrebu. Nakon što je 1876. godine Edison premestio svoju laboratoriju u Menlo park, u Nju Džersiju, izmislio je prvi fonograf. Interesantno je da je u jednom momentu Edison bio blizu otkrića telefona, kao što je Bel bio blizu otkrića fonografa.

Fonograf je bio Edisonova omiljena kreacija. Imao je dve igle, jednu za snimanje, a jednu za reprodukovanje glasa. Mašina je bila momentalni uspeh, ali je bila teška za upotrebu, osim ako su je koristili stručnjaci, a i folija koja je oblagala cilindar trajala je kratko. Edison je predviđao moguću primenu fonografa: pisanje pisama i diktiranje, fonografske knjige za slepe, porodični snimak, muzičke kutije i igračke, satove koji najavljuju vreme, obrazovna upotreba, kao i spoj sa telefonom kako bi se komunikacija mogla snimiti.

Nakon što je izumeo telefon, Aleksandar Bel sa svojim rođakom Čičesterom počinje da radi na usavršavanju fonografa. Učinili su značajno unapređenje koristeći vosak na cilindru umesto folije. Za taj izum dobili su patent, a mašinu su nazvali grafofon. Hteli su sa Edisonom da sarađuju na unapređivanju mašine, ali ih je ovaj odbio i odlučio da radi sam. Njegov novi fonograf je direktno propratio unapređenja koja je uveo Bel. Strašno razočaran činjenicom da ga je Bel pobedio u trci da se patentira prvi autentični prenos ljudskog glasa, 1879. Edison navodno nadmašuje svu konkurenciju izmislivši prvu komercijalno praktičnu sijalicu sa užarenom niti.

Dvadeset sedmog januara 1880. Tomas Edison dobija patent kojim opisuje principe svoje lampe sa užarenom niti. Tomas Edison je katapultirao Ujedinjene Države iz ere gasnog osvetljenja u električnu eru – tako je glasio samo jedan od brojnih novinskih naslova kojim je opisivano njegovo dostignuće. Uzevši u obzir da su za Edisona vezane mnoge spletke, previranja i krađe patenata, opravdano je pomisliti da je i ovo jedna od njih.

Sijalica, kao vid električnog osvetljenja, postojala je punih 50 godina pre Edisonovog patenta. Međutim, bez električne energije sijalica nije ništa drugo do obična vakuumska staklena cev. Samo zato što je posedovao kompaniju zaduženu za elektrodistribuciju, kasnije nadaleko poznatu kao General Electric, Tomas Edison je u javnosti akreditovan kao pronalazač sijalice. Šta više, Džozef Svon, britanski pronalazač, dobio je prvi patent za sijalicu u Britaniji, čitavih godinu dana pre Edisona. Svon je čak javno predstavio svoju sijalicu sa ugljenim vlaknom u Nju Kestlu, u Velikoj Britaniji, najmanje 10 godina pre nego što je Edison šokirao svet najavom da je izumeo sijalicu. Svonova inicijalna otkrića o sijalici sa užarenim ugljenim vlaknom i njen prototip pojavili su se u članku objavljenom u Scientific Americanu. U najboljem slučaju može se reći da je Edison izmislio sijalicu usavršivši Svonov dizajn, publikovan, mada nesavršen.

Svon je tužio Edisona zbog povrede autorskih prava. Britanski sud je stao uz Svonov patent za sijalicu, i Edison je izgubio spor. Edisonu je naloženo, kao deo nagodbe, da imenuje Svona kao partnera u svojoj Britanskoj električnoj kompaniji. Ništa bolje Edison nije prošao u Sjedinjenim Državama, gde je američki Patentni zavod presudio 8. oktobra 1883. da Edisonovi patenti sijalice nisu važeći, pošto ih je bazirao na ranijim radovima Vilijema Sojera. Kako bi sve bilo još gore po Edisona, Svon prodaje svoja patentna prava u okviru SAD-a u junu 1882. kompaniji Brush Electric Company. Ovaj niz događaja oduzeo je sva prava Edisonu na sve patente sijalice i ostavio ga je bez mogućnosti da kupi ijedan.

Većina današnjih istoričara povezuje Tomasa Edisona sa sijalicom, koju nije izumeo, i ogromnim udelom od patentiranih 1093 izuma, koje jeste izumeo. U međuvremenu, oni potpuno zanemaruju ogroman značaj njegovog prvog modela elektroenergetske stanice, koja je puštena je u rad 1879. u Menlo parku.

Godinu dana pre konačnog rešenja Edison je demonstrirao kako sijalicama osvetliti jedan kvart u Njujorku. Ogromno unapređenje u odnosu na ovu jedinicu sa Menhetna, elegantan novi broktonski prototip, bio je konstruisan u samom centru ovom progresivnog gradića.

Danas se mnogi autori slažu da Edison nije iskoristio samo Hopkinsona, Teslu i Svona već da je pozajmio ideje i inovacije od mnogih drugih zaposlenih u svojoj kompaniji. Na primer, nikada se nije osetio obavezan da se izvini za krađu ideja od svojih radnika: matematičara Frensisa Uptona,

inženjera Franka Spraga, kao i mnogih drugih.

Edisonov uticaj na život u XX veku bio je ogroman, a njegova slava plodnog inventivnog genija ostaje bez premca.

Umro je s navršene 84 godine 18. oktobra 1931. u Loelen parku u Nju Džersiju.


berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!