Početna > Izdanja > Broj 078 > Giganti - Sigmund Frojd

Sigmund Frojd

„Čovek koji je bespogovorno bio majčin ljubimac ceo život zadržava osećaj da je osvajač, osećaj uverenosti u uspeh koji često dovodi do pravog uspeha.” Sigmund Frojd

Sigmund Frojd jedan od najuticajnijih figura XX veka, briljantnog uma, koji je svojim kontroverznim idejama šokirao čovečanstvo, ali je ostavio neizbrisiv trag u našoj kulturi i otvorio kapije do tada neistraženih odaja ljudske psihe. Austrijski lekar i psiholog izmenio je način na koji razmišljamo o sebi... Njegovi psihoanalitički termini, kao što su id, ego, libido, neuroze i Edipov kompleks, postali su deo rečnika koji svakodnevno koristimo. Osnivač je psihoanalize – teorije ličnosti koja ističe uticaj nesvesnih determinanti ponašanja, seksualne i agresivne nagone i trajne efekte iskustava iz ranog detinjstva na kasniji razvoj ličnosti. Teško je zamisliti koliko su radikalno on i njegova teorija izgledali njegovim savremenicima jer čak i danas on nas provocira svojim idejama, a njegovo nasleđe nastavlja da utiče na psihologiju, književnost, filozofiju i umetnost.

Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. kao Sigismund Šlomo Frojd i prvorođeno je dete Jakoba i Amelije Frojd. Rođen je u provinciji tadašnje Austrougarske (u Frajbergu, sada u Češkoj). Skoro ceo svoj život proveo je u Beču, sve dok nije bio prinuđen da ode u London, gde i umire 1939. godine u 83. godini. Bio je majčin ljubimac. Imao je sopstvenu sobu i uljanu lampu, dok su ostala deca u porodici za rasvetu pri učenju koristila sveće.

Poticao je iz stare jevrejske porodice, te se rano suočio sa pritajenim ili otvorenim antisemitizmom, koji ga je pratio i na studijama, a i kasnije tokom karijere. O njegovoj mladosti se ne zna previše jer je u dva navrata uništavao dokumente na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Dokumenti koji su nastali kasnije brižno su čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovom ličnom biografu Ernestu Džonsu i nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski.

Završio je medicinu 1881. godine i počeo je da se bavi anatomijom i fiziologijom centralnog nervnog sistema. Godine 1885. postao je docent za neuropatologiju i sa tim zvanjem dobio je stipendiju za odlazak na usavršavanje kod čuvenog Šarkoa u bolnici Salpetrijer u Parizu. U međuvremenu je 1884. za firmu Merk ispitivao dejstvo kokaina, tada malo poznate vrste alkaloida. Verifikaciju tih istraživanja prepustio je drugima (prvo u terapiji oka, kasnije za lokalnu anesteziju pri manjim hirurškim intervencijama). Mada je donekle žalio što je napustio ispitivanje kokaina, Frojda, po sopstvenim rečima, nije interesovala neurologija. Zanimala ga je psihopatologija, posebno neuroza (histerija), a u to vreme upravo je bolnica Salpetrijer predstavljala izvorište najnovijih saznanja u toj oblasti. Još ranije, baveći se neuropatologijom, Frojd je smatrao da većina duševnih bolesti sa kojima je dolazio u dodir, a naročito neuroze, nemaju organsko već psihološko poreklo, za razliku od mnogih bečkih lekara koji su smatrali da je u pitanju organski poremećaj. Frojd je naročito isticao Šarkoovu smelost da svojim autoritetom zastupa gledišta koja su se bitno razlikovala od preovlađujućih stanovišta tadašnje akademske psihopatologije. U vreme kada se nalazio na vrhuncu slave, Frojd je pisao da nikada nije zaboravio neke Šarkoove rečenice, primećujući da su za te iste rečenice njega žestoko optuživali, dok Šarkou javnost nije ništa prebacivala. Po povratku u Beč 1886. Frojd je, sada kao lekar-specijalista za nervne bolesti, održao jedno predavanje pred tamošnjim lekarskimdruštvom o onome što je video i naučio kod Šarkoa. Takođe je otvorio i privatnu praksu. Naišao je na gotovo potpuno odbijanje. Jedan stariji lekar mu je prebacio da govori apsurdne stvari jer termin histeron na grčkom znači „materica”, pa je besmisleno govoriti o histeriji kod osoba muškog pola. Način na koji je bečko lekarsko društvo dočekalo nova shvatanja o neurozama nagoveštavao je kasnije Frojdove teškoće u razvoju psihoanalize.

Godine 1886. oženio se Martom Bernes i posvetio se privatnoj praksi neurologa. Sigmund i Marta imali su šestoro dece, tri sina i tri ćerke. Ana Frojd, jedna od njegovih ćerki, i sama će kasnije postati značajan teoretičar psihoanalize na frontu dečje psihologije.

Iako su bili različitih karaktera, ljubav Sigmunda i Marte bila je čvrsta. Marta se posvetila odgajanju šestoro dece, a Frojd je danonoćno radio na svojim slučajevima. Marta je bila strastvena žena, tvrdila je da ljubav mora biti ekstremna ili da je uopšte nema. S druge strane, Frojd je bio ljubomoran, isključiv, uveren da su žene ograničene svojim polom. Ipak, Marta je bila uz njega kada mu je bilo najpotrebnije. Svog supruga je, navodno, izvukla i iz moguće kokainske zavisnosti dok je eksperimentisao, ne znajući da kokain može da izazove zavisnost.

Jedan od najvećih branilaca i pristalica korišćenja kokaina u medicinske svrhe, ali i njegov konzument, bio je upravo Frojd.

Naime, pre 130 godina kokain je bio najnoviji čudesni lek. Smatralo se da leči sve, od zavisnosti od morfijuma, preko depresije, nervoze, letargije, umora, do stomačnih problema, astme i tuberkuloze.

Frojd je počeo da se bavi proučavanjem efekata ove droge još 1884. godine i u svojim kliničkim beleškama jasno je isticao da najviše voli da eksperimentiše sam na sebi. Kako je patio od aritmije i blokada disajnih puteva, to mu je bio dovoljan izgovor da uživa ogromne količine droge.

Ipak, Frojd nije prvi pisao o kokainu. Do 1880. godine brojne farmaceutske kompanije su proizvodile koncentrat – kokain-hidrohlorid, a mnogi lekari su izveštavali o dejstvu novog „leka” na njihove pacijente.

Zamena jedne droge drugom bio je uobičajen način lečenja zavisnosti u XIX veku. Ovakve medicinske igre su često izvođene i eksperimenti na „novim zavisnicima” bili su uvek dobrodošli.

Frojd je isprobao kokain i na svom najboljem prijatelju Ernstu fon Flajšl-Marksovu, inače zavisniku od morfijuma. Marksov je bio odličan psiholog. Međutim, sam je sebe povredio tokom seciranja jednog leša, zbog čega se borio sa hroničnim bolom, koji ga je i doveo do zavisnosti od morfijuma.

Frojd je svog bliskog prijatelja pretvorio u zamorče i kokainskog zavisnika, a zahvaljujući tim naporima da mu „pomogne” Flajšl-Marksov je umro sedam godina kasnije, u svojoj 45. godini.

Ovaj nemili događaj ne samo da Frojdu nije poslužio za nauk i odagnao ga od ideje o kokainu već je nastavio još više da ga slavi i konzumira kako bi olakšao bilo koji fizički bol i mentalne probleme. Voleo je da pod dejstvom kokaina beskrajno govori o iskustvima i uspomenama za koje je smatrao da su zaključani u njegovoj podsvesti.

Prekretnicu u Frojdovoj karijeri i razvoju psihoanalize predstavljala je njegova saradnja sa Jozefom Brojerom.

Brojer se koristio hipnozom kao tehnikom lečenja, što je usvojio i Frojd, koji je uskoro razvio i sopstvenu „tehniku slobodnih asocijacija” kako bi pomogao pacijentima da otkriju zaboravljena sećanja. Oni bi spontano iskazivali svoje necenzurisane misli i osećanja. Iz tih „slobodnih asocijacija” nit koja vodi do ključnih, davno zaboravljenih uspomena bila bi otkrivena.

Brojer i Frojd su objavili knjigu „Studije histerije”, gde su opisali svoje studije slučaja, delo koje je napravilo prekretnicu. Njeno objavljivanje 1895. godine označilo je pojavu psihoanalize.

Godine 1900. Frojd je objavio knjigu „Tumačenje snova”, koja je ujedno predstavljala i njegov prvi samostalni rad kojim je najavio psihoanalitičko učenje. Smatrao je da snovi simbolički reflektuju nesvesne želje.

Godine 1904. Frojd je objavio delo koje će postati njegova najpopularnija knjiga – „Psihopatologija svakodnevnog života”, gde opisuje kako se nesvesna osećanja i želje često reflektuju u lapsusima ili greškama. Kako je teorija jačala i stasavala, Frojd je pridobijao mnoge istomišljenike i sledbenike. Sa svojim sledbenicima osnovao je Međunarodno udruženje psihoanalitičara. Tokom sledećih trideset godina Frojd je objavio mnoge knjige, članke i predavanja.

Godine 1897. Frojd je bio predložen za profesora na Bečkom univerzitetu, ali je taj predlog odbilo Ministarstvo prosvete. Frojd je nastavio je svoju privatnu psihoterapeutsku praksu i postajao je sve poznatiji u bečkim profesionalnim i laičkim krugovima. Njegovu klijentelu činili su obrazovaniji i imućniji ljudi.

Iako je uživao potpunu poslovnu satisfakciju, poslednje dve decenije njegovog života bile su ispunjene mnogim tragedijama. Užasna razaranja Prvog svetskog rata odrazila su se teško na njega, posebno zato što su mu dva sina bila u vojsci. Jedna od Frojdovih kćerki je 1920. umrla od gripa u 26. godini. Početkom dvadesetih dobio je rak vilice, zbog čega je više od trideset puta morao da bude operisan.

Frojdov izuzetni pesimizam, koji je ispoljio u delu „Nelagodnost u kulturi” (1930), bio je odraz destrukcije koju je video svuda oko sebe. U maju 1933. godine Frojdove knjige su spaljivane sa ostalim knjigama u Berlinu, kada je Adolf Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj. Pet godina kasnije nacisti su preuzeli kontrolu nad Austrijom. Iako mu je život bio u opasnosti, tek posle privođenja njegove najmlađe kćerke Ane u policiju, gde ju je ispitivao Gestapo, Frojd se teška srca saglasio da napusti Beč. Četiri Frojdove sestre su kasnije umrle u nacističkim koncentracionim logorima.

Nakon što su nacisti okupirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund se sa porodicom preselio u Englesku. Manje od godinu dana kasnije, 23. septembra 1939. godine, umro je u Londonu, u 83. godini, od posledica raka vilice.

Id – potpuno nesvesna, iracionalna komponenta ličnosti, koja traži neposredno zadovoljavanje nagona i želja i kojom vlada princip zadovoljstva.

Ego – delimično svestan, ego predstavlja organizovanu, racionalnu dimenziju ličnosti koja planira. Kao posrednik između idovih nagonskih zahteva i ograničenja spoljašnjeg sveta, ego funkcioniše na principu realnosti.

Superego – kao unutrašnja reprezentacija roditeljskih i društvenih vrednosti, superego ocenjuje prihvatljivost ponašanja i misli, onda ih odobrava i osuđuje. Jednostavno, vaš superego predstavlja vašu savest.

Edipov kompleks – u Frojdovoj teoriji detetova nesvesna sekusalna želja prema roditelju suprotnog pola koju prate neprijateljska osećanja prema roditelju istog pola.

Libido – u Frojdovoj teoriji psihološka i emocionalna energija povezana sa ispoljavanjem seksualnosti, odnosno seksualnim nagonom.

Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo je u vrhu naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama.


Berza

investicioni fondovi

kursna lista