Početna > Izdanja > Broj 073 > Poslovna misao - Kako Azija radi

Kako Azija radi - Džo Stadvel

Nemoj misliti na tigra

Knjiga Kako Azija radi – uspeh i neuspeh u najdinamičnijem regionu sveta Džoa Stadvela nije tipična start-up knjiga, ali jeste obilje znanja o onoome što su zemlje u razvoju ne tako davno bile. Saznanja obuhvaćena u knjizi i, nadamo se, u ovom pregledu, takođe su odličan podsticaj na ponovno razmišljanje o načinu na koji se start-up ekosistemi neguju širom Azije i na tržištima u razvoju, u širem smislu.

Autorova teza je jednostavna, ali ipak neverovatno detaljna i podržana dobromanalizom. Severoistočne azijske zemlje (poput Kine, Japana, Južne Koreje i Tajvana) sledile su plan koji se sastoji od tri koraka kako bi od zemalja u razvoju postale ekonomski centri moći sa globalnim uticajem. Tema knjige je poljoprivreda, proizvodnja i finansije i nudi detaljna saznanja o tome kako tržišta u razvoju mogu da razviju tehnološke i start-up ekosisteme, jer znamo danas da će budući rast zavisiti od ovih novih entiteta, a ne od velikih industrijskih konglomerata.

Džo Stadvel se vraća daleko u istoriju da nam pokaze kako su Kina, Japan, Južna Koreja i Tajvan uspešno sledili sličan obrazac kako bi postali ekonomski giganti ili tigrovi kakvima ih danas smatramo.

Evo i rezimea ova tri koraka:

1.Reformisati zemljište kako bi se razbila koncentracija vlasništva.

Prerasporediti zemljište malim poljoprivrednicima, a oni će – uz podršku vlade u pogledu infrastrukture i marketinga – povećati učinak, postati bogatiji i svojim viškom stvoriti nove mogućnosti.

Ovo je prilično jednostavan korak jer zemlje još uvek u potpunosti kontrolišu svoju agrarnu politiku. Sve severoistočne azijske zemlje sledile su isti put, pružajući malim poljoprivrednicima priliku da se razvijaju i menjaju svoje živote. Jugoistočne azijske zemlje (Filipini, Indonezija, Tajland, Malezija) nisu (još uvek?) uspele da razbiju ovaj monopol neinovativnih zemljoposednika koji daju zemlju u zakup.

2.Organizovati prerađivačku industriju na način koji će je podsticati i ograničiti na izvoz.

Pročitajte ponovo: IZVOZ. Selektivnom eliminacijom kompanija koje se ne bave izvozom i nuđenjem besplatnog novca, infrastrukture i birokratske podrške najboljima u svojoj oblasti, severoistočne azijske zemlje pokazale su da mogu – tokom decenija, ne godina – da se razviju u velike šampione u oblastima proizvodnje i industrije, od kompanije Sony u Japanu do kompanija Samsung ili Hyundai u Južnoj Koreji, ACER u Tajvanu i velikih kompanija u vlasništvu države u Kini.

Ključ je zapravo u pomaganju kompanijama da izvoze. Autor knjige Kako Azija radi pokazuje da bez ove „discipline izvoza” vi samo hranite zemljoposednike koji daju zemlju u zakup. Novac, neophodan kvalitet i inovacija proizvoda koji se prodaju u inostranstvu omogućavaju kupovinu novih tehnologija i talenta.

3.Držite finansije na kratkoj uzici.

Nemojte prerano ukidati propise i ograničenja. Industrije u razvoju” su kao deca, kaže Džo Stadvel. Potrebna im je zaštita i pomoć dok ne stanu na svoje noge.

Politika Centralne banke (refinansirajući krediti) i vladini trikovi da se izbegne da preduzetnici (uvek u kraćem roku u odnosu na državu) kontrolišu banke (tajkuni u posleratnom Japanu nisu mogli da kontrolišu više od 1% određene banke) mogu da pomognu finansijskoj industriji da se uskladi sa dugoročnim, industrijskim ciljevima države.

Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju Japana, južnokorejski general Park Čung Hi i kineski političar Deng Sjaoping uspeli su da kontrolišu finansijske tokove u korist svojih strateških ciljeva. Jugoistočne azijske zemlje to nisu uspele i završile su sa prenaduvanim cenama nekretnina (u najboljem slučaju) ili sa čistom krađom/korupcijom (u najgorem slučaju) i u sistemskoj krizi.

Imajući ovo u vidu, sada možemo da vežbamo svoj mozak da primeni saznanja iz knjige kako bi pomogla u ostvarenju današnjih prioriteta mnogih vlada: u izgradnji efikasnog tehnološkog i start-up ekosistema za proizvodnju sledećeg Googlea, Facebooka ili da barem prigrabi komad brzorastućeg kolača internet kompanija.

DA, postoji velika i pametna uloga vlade.

Tema koja se javlja na skoro svakoj tehnološkoj konferenciji danas, šta vlada treba da uradi u start-up ekosistemu, postaje jasna uz knjigu Kako Azija radi.

Način na koji je reforma zemljišta alat za preraspodelu za jednake mogućnosti, pretvarajući svakoga u potencijalnog preduzetnika, ima mnogo smisla kada je u pitanju tehnologija.

Današnje priče o uspehu u osnivanju pokazuju da mnogi koji su odustali od školovanja, kao i netehnički profili, mogu uspeti ako su odvažni. Odvažniji ste kada svi počinju s istim šansama.

Uzmimo za primer Džeka Maa vlasnika sajta Alibaba. On je tvrdoglavi nastavnik engleskog jezika. Vlada mu nije pomogla da razvije svoju kompaniju, ali ako moramo odati priznanje jednoj stvari u komunističkim zemljama, to je da više ljudi počinje na istoj liniji (da, postoje začkoljice i istorija nije tako jednostavna, ipak, ljudi u bivšim komunističkim zemljama svi dobijaju osnovni obrazovni paket koji nećete naći ni na jednom drugom mestu).

Globalno gledano, od 100 danas najbogatijih ljudi u svetu, 73 njih potiču iz siromašnih porodica (uključujući 13 siročadi).

DA, ekonomsko planiranje ima smisla kada je u pitanju zaštita „industrija u nastajanju” i pomaganje u njihovom razvoju.

Vlade u mnogim zemljama pomažu potencijalnim investitorima i investicionim fondovima da subvencionišu (ponekad teško kao u Singapuru) ekonomiju znanja. To je dobra stvar jer omogućava finansiranje i razvoj kao i, nadamo se, stvaranje prve generacije preduzetnika koji zauzvrat mogu biti investitori , mentori ako su uspešni.

Kontrola ili bar „snažno usmeravanje” finansijskih tokova u strateške industrije ima mnogo smisla.

Ali oprez, kao što knjiga pokazuje, postoji rizik generisanja „zemljoposednika koji daju zemlju u zakup”.U nekim zemljama pojam grantrepreneurs predstavlja generisanje osnivača koji će učiniti sve da se uklope u velikodušne šeme finansiranja, umesto da isporučuju inovativnu tehnologiju.

NE, ne bi trebalo da bude bilo nikakve pozitivne diskriminacije za određene grupe (pogotovo ne na osnovu rase).

Knjiga Kako Azija radi ponovo pokazuje kako diskriminacija ima strahovite posledice. Vlada Malezije je počela prilično rano da favorizuje lokalni Bumiputra narod (doslovno „sinovi zemlje”) sa donacijama i ubrzanim načinima dolaska do visokih pozicija u privatnom sektoru. Nije uspelo onda a ne uspeva ni sada. Džo Stadvel pokazuje kako je postavljanje civilnih službenika u vrhunske privatne inicijative završilo kao potpuni fijasko.

Raznovrsnost je jedan ključ – ako ne i glavni – uspešnog ekosistema, bilo prirodnog ili preduzetničkog. U SAD-u, a posebno u Silicijumskoj dolini, 55% doktora nauka u oblasti inženjeringa rođeni su u inostranstvu (Wikipedia), strani talenat je ključno sredstvo.

DA, trebalo bi da postoje uslovi za „besplatan novac”.

Mnogi monetarni i fiskalni alati pomažu inovativnim kompanijama da dobiju bespovratna sredstva danas, ali pristrasnosti su velike, a rupe u zakonu mnogobrojne. U Francuskoj, na primer, Crédit Impôt Recherche (poresko oslobođenje za inovativne kompanije) treba da pomogne razvoj malih i srednjih preduzeća i start-up kompanija.

U praksi 64% od ukupnog iznosa datog u 2012. godini otišlo je kompanijama sa više od 5.000 zaposlenih u kojima se stvara manje radnih mesta u proseku i gde je potrebna manja pomoć za inovacije.

Može li azijsko čudo da se desi u Africi?

Od Japana do Džibutija

Napisao Bil Gejts 8. decembar 2014. Pročitao sam knjigu Kako Azija radi Džoa Stadvela zato što je tvrdio da ima odgovor na dva najvažnija pitanja u oblasti razvojne ekonomije: Kako su zemlje poput Japana, Tajvana, Južne Koreje i Kine uspele da postignu neprekidan, visok rast i pretvore ga u priče o uspehu u razvoju? I zašto je tako malo drugih zemalja uspelo da učini to isto? Jasni odgovori mogli bi pomoći milijardama ljudi koji žive u zemljama koje su siromašne danas, ali koje imaju suštinski vazne elemente za razvijanje uspešne ekonomije.

Drago mi je da mogu da vas obavestim da Stadvel, pametan poslovni novinar, pruža jasne odgovore – ne one odgovore poput „s jedne strane, s druge strane” u kojima se ograđuje, a koji su naveli ogorčenog Harija Trumana da zatraži „jednostranog ekonomistu”. Smatram da je knjiga veoma ubedljiva. Stadvel objašnjava istoriju ekonomije na koncizan i razumljiv način. Zamolio sam ceo poljoprivredni tim u našoj fondaciji da pročita knjigu zbog njenih izuzetno dobrih uvida u kritičnu ulogu poljoprivrednog domaćinstva u ekonomskom razvoju.

Pa evo koji su to Stadvelovi odgovori na pitanje od nekoliko milijardi dolara koje glasi: Zašto su se neke azijske zemlje razvile brzo (Filipini, Indonezija, Tajland), a neke ne? On nudi jednostavnu formulu koja se sastoji iz tri dela:

1.Stvoriti uslove za napredovanje malih poljoprivrednika.

2.Koristiti prihode proistekle iz poljoprivrednih viškova za izgradnju proizvodne baze koja je od početka opremljena alatom za proizvodnju za izvoz.

3.Razvijati oba ova sektora (mala poljoprivreda i proizvodnja orijentisana ka izvozu) sa finansijskim institucijama koje država detaljno kontroliše.

Poljoprivreda

Stadvelova knjiga je bolje obavila posao nego bilo šta drugo što sam pročitao u određivanju ključne uloge poljoprivrede u razvoju. On objašnjava da postoji jedna stvar koju sve siromašne zemlje imaju u izobilju, a to je rad u poljoprivredi – obično tri četvrtine njihovog stanovništva. Nažalost, većina siromašnih zemalja ima feudalnu agrarnu politiku koja favorizuje bogate zemljoposednike sa velikim brojem siromašnih poljoprivrednika koji rade za njih.

Stadvel tvrdi da ova politika ne samo da dovodi do velike nejednakosti nego i garantuje slabe prinose useva. Nasuprot tome, on kaže da, kada date poljoprivrednicima vlasništvo nad skromnijim parcelama i omogućite im da profitiraju od plodova svoga rada, prinosi su znatno veći po hektaru. Rast prinosa će pomoći zemljama da stvaraju viškove i uštede koje su im potrebne kako bi pokrenule svoj proizvodni pogon.

Proizvodnja

Stadvel tvrdi da, kada zemlje počnu da ostvaruju stabilne poljoprivredne viškove, treba da pređu u proizvodnu fazu razvoja. On zastupa jak istorijski stav da se uspešne zemlje jednostavno ne oslanjaju na nevidljivu ruku tržišnih snaga; one dopunjuju tržišne snage teškom rukom industrijske politike koju zastupa država.

Ove zemlje učestvuju u kombinaciji protekcionizma (popuštanjem industrijama u nastajanju da im se obezbedi vreme da postanu globalno konkurentne) i eliminacije gubitnika (uskraćivanjem resursa za firme koje ne uspeju na tržištima izvoza).

Finansije

Stadvel pokazuje da se zemlje u ubrzanom razvoju obično deklarativno izjašnjavaju za principe slobodnog tržišta, dok zapravo drže svoje finansijske institucije „na kratkoj uzici”. Drugim rečima, one kreiraju politiku kako bi se zaštitile od šokova i trzaja tokova globalnog kapitala i vode računa o tome da njihove finansijske institucije služe dugoročnom razvoju zemlje, a ne kratkoročnim interesima finansijera.

Završio sam čitanje knjige sa mnogo poruka koje sam poneo kući, a koje se mogu primeniti u radu naše fondacije. Istaći ću dve.

Prvo, poštujem Stadvelova razmišljanja o agrarnoj ekonomiji. Oslanjajući se na podatke o prinosima useva i ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji, on tvrdi da ubrzani razvoj poljoprivrede zahteva ravnopravniju preraspodelu zemljišta među stanovništvom koje se bavi poljoprivredom.

Do sada se nisam toliko usredsredio na vlasništvo nad zemljištem kao na ulogu boljih semena, đubriva i poljoprivredne prakse. Ova knjiga me je zainteresovala da saznam više o situaciji vezanoj za vlasništvo zemljišta u zemljama u kojima radi naša fondacija za osnivanje.

Drugo, Stadvel me je podstakao da dobro razmislim o tome da li je njegova formula iz tri dela primenljiva u Africi kao što je u Aziji. Svakako, poljoprivredni deo se primenjuje dobro i ima mnogo ekonomskih i zdravstvenih prednosti.

Veliko pitanje za mene je: Da li afričke zemlje mogu da postanu uspešni proizvodni centri orijentisani ka izvozu? Vidim ovakav potencijal u zemljama kao što su Etiopija i Džibuti. One su već čvrsto povezane sa Kinom i imaju ambiciozne, dugoročne ekonomske planove. Nažalost, mnoge druge zemlje na kontinentu nemaju te iste faktore uspeha, posebno kontinentalne zemlje sa veoma lošom infrastrukturom. Pomaganje poljoprivrednicima u tim zemljama da proizvode veće količine hrane i zarade više novca samo bi po sebi bilo velika pomoć.

Kako Azija radi nije uzbudljiva knjiga koja će privući pažnju široj javnosti, ali je dobro štivo za svakoga ko želi da razume šta zaista određuje da li će razvojna ekonomija uspeti. Stadvelova formula je osvežavajuće jasna – iako ju je veoma teško sprovesti.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista