Tek poneko bi se setio da pribeleži i zaista poradi na tome. Najviše se obradujem kada mi posle više godina kažu „Sećaš li se kad si nam rekla to-i-to i kad smo radili to-i-to, e onda sam ja to počela da radim i primenjujem“. Često je to nešto, bilo uzgred i mimo obavezne teme. Priznajem, nekada se i ne setim odmah, podsete me, pa sebi kažem „sad je vreme da i ti to primeniš“. Ponekad uz kritiku samoj sebi – sram te bilo, kako si to zaboravila?

Sećate se, bila je izreka da glupi pamte, a pametni zapisuju, a mi smo dokazivali da smo pametni kada NE zapišemo i pamtimo. Vremenom se toga toliko nagomilalo, potom usledile naše pogreške i zaboravljanja, a za njima su nastupila i opravdavanja – da smo u gužvi, da previše obaveza imamo... pa do toga da nam je stao mozak... da smo ostarili... da smo suviše ... nešto. Najstrašnije je kad su ljudi počeli da sebi lepe dijagnoze i poremećaje, da bi objasnili jednostavne stvari – zaboravili su, ili im jednostavno nije bilo važno da bi zapamtili. Ili zapisali. Gomilanje nepotrebnih informacija, koje smo često nazivali znanjem, ma koliko bilo neupotrebljivo ili pak u potrebnim situacijama negde zatureno i neiskorišćeno, stvari, ljudi – možda nam zatrebaju i koječega, davalo nam je osećaj sigurnosti i pameti.

Svaki put kada bih se vratila s putovanja gde sam mesec dana sve potrebno nosila u rancu na leđima i sve se svodilo na dve presvlake i ono najnužnije, zaklinjala sam se da ću, kada se vratim kući, napraviti ozbiljnu čistku stvari i da će, najmanje, polovina svega, završiti ili kod kontejnera ili kod nekog kome je to potrebno. A onda bi me obaveze i stare navike, skrenule s tog puta. Štaviše, sad imam tri ranca – za svaki slučaj.

Možda mi je najveću pometnju napravilo to, kada sam rešila da se oslobodim mnoštva papira i evidencija, i mudro odvojila vreme i novac da sve to skeniram ili dam na skeniranje. Kada je gomila već bila spremna za bacanje, prijateljica, stručnjak za digitalije, reče mi da to ipak sve sačuvam, jer se ne zna kolika je stvarna trajnost digitalnih zapisa. Molim?! I eto, čuvam i dalje.

Stalno slušam da to ima na netu i da ljudi važne stvari drže u telefonu, da im bude pri ruci, a ja sve više stvari, posebno bitnih, čuvam u papiru, a mnoge rukom prepisujem u svesku. И то, да се зна, ћирилицом.

Svakako, stalno nešto dolazi na red za bacanje – posebno ono što je postalo deo mog redovnog ponašanja i življenja. Nema potrebe da bude sačuvano spolja, kada je već u meni. Ili ono što se vremenom pokazalo kao netačno ili doživelo poboljšanje. Sačuvaću noviju verziju.

Sećam se kad su do mene počele dolaziti knjige jednog ruskog autora, našeg savremenika, i sa njim se često nisam slagala, pa je bilo kao da pametujem – ko sam ja da mu bilo šta spočitavam, on je izdao milione knjiga, poznat, podržan, isceljuje... Dok nisam videla da on sam sebe opovrgava u narednim knjigama. Lepo, iskreno, čovek kaže „mislio sam to i to, no praksa i iskustvo su mi pokazali nešto novo“. Onda bih skretala ljudima pažnju da nastave da ga prate i čitaju i da se ne zarobe kod prve, druge, pete knjige, ali da i njega, koji je sjajan, čitaju sa određenim filterom, i da ga prate, jer je mudar i pravi vrlo čestite i ispravne izmene.

Pošto je sam Silva metod, pre svega, praktičan, najveći izazov mi je sve ove decenije, da ljude, nekako, pokrenem da zapišu ono što osete kao bitno za njih, kao naredni zadatak, ali i na primenu svega što učimo i radimo. Kada dođu oni „ćuti i radi“, bude sjajno, samo meni javljaju svoje uspehe, te ja moram da pričam i prepričavam ta čuda što često zvuči kao navijanje, ubeđivanje, a nekima i kao lupetanje. Odavno me to ne pogađa, da znate. Tolikim sam čudima i uspesima svedočila, ili bila deo njih. Kada dođu samo „pričalice“ koje hvale, a nemaju vidljive rezultate, onda se, i to često pretvori u ćaskanje, iz koga, možda, i ponekad, iznikne neko seme. Svakako, idemo dalje. Postajemo bolji. Pojedinačno i zajedno.

Nedavno mi se obratio vrlo učen, dubok, i definisali bi ga svi kao veoma produhovljenog čoveka. Ljudi mu se obraćaju u muci, za savet i smirenje. I on se našao „u tesnoj koži“. Kroz razgovor mu rekoh da ga potpuno razumem i da sam i ja u sličnoj situaciji, da se nalazim na ivici litice. Na to on reče „Stani stani! To onda uopšte nije dobra preporuka, ni za tebe, ni za Metod!“ Nasmejah se. „Nismo se razumeli. Ne nameravam da skačem dole – spremam se da poletim.“ I evo, podržavamo se u tim probnim letovima. Nisam ni slutila da će novo poboljšanje i nova verzija biti tako izazovni.

Čini mi se da smo svi na nekom svom ispitu i na nekom svom raskršću ili iskoraku. Ostaje mi da nam svima poželim lakoću i dobru ocenu na testu. I da budemo pomoć i podrška jedni drugima. Do bolje verzije svakog od nas.