Pre petnaest godina i u Srbiji je bilo suviše rano govoriti o održivom razvoju, već je to tada bila poslovno-društvena usaglašenost (BSCI – Business Social Compliance Initiative). Ako se ovaj koncept detaljnije prouči jasno je da je on i sam gotovo potpuno kompatibilan s principima održivosti i održivog razvoja koje poznajemo danas. Takođe, ako se osvrnemo još dalje u prošlost, te pokušamo da pronađemo korene promišljanja o održivosti, kao neizostavan autor nametnuće se Feliks Gatari. Ovaj francuski mislilac još je 1989. godine u svom delu „Tri ekologije“ (posebno je zanimljiva simbolika trojstva koncepta – pandan današnjem ESG-u) ukazivao na iste one izazove sa kojima se suočava čovečanstvo i gotovo tri decenije kasnije u svom odnosu prema okruženju, društvu i odgovornom upravljanju. Dakle, već sada je jasno da se suština održivosti nije promenila od osamdesetih godina prošlog veka do danas, već se samo menjalo pakovanje ovog koncepta. Taj trend se nastavlja i sa činjenicom da su Milenijumski ciljevi 2015. u Parizu zamenjeni Ciljevima održivog razvoja u okviru Agende 2030 UN. Ili još preciznije „preimenovanjem“ održivog razvoja u ESG, o čemu svojevrsno svedočimo poslednjih godina.

Na kraju, vraćamo se na sam početak – bitna je suština, esencija, sadržaj, a ne pakovanje (iako pakovanje nije skroz nebitno). Bitan je sadržaj ali i kontekst. Naziv kao naziv ne menja poentu, niti limitira suštinu. Oduvek je održivost bila merilo našeg odnosa prema prirodi, odnosa prema čoveku i ljudima uopšte, i konačno merilo načina na koji upravljamo i svojim poslovima i svojim životima (nije više bitno samo šta, već i kako radimo). I kako god da se u budućnosti ova oblast bude zvala, što je delimično i stvar marketinškog odgovora na aktuelni društveni ili poslovni trend, uvek ćemo nastaviti da se bavimo brigom o planeti, ljudima i tome kako da profit bude odgovoran. Sama ta činjenica čini održivi razvoj meta temom, isto kao što je melodrama meta-žanr u kinematografiji (svuda ima bar po malo melodrame, u svakom drugom žanru), a onda dobijamo puno pravo da održivost poistovetimo sa zdravim razumom. I dokle god se držimo tog zdravog razuma, oslobođeni pritisaka etiketiranja, brendiranja i sl. na dobrom smo putu u sigurnu budućnost. Taj proces će izvesno evoluirati iz dobrovoljnog u zakonski obavezujući, što ponekad i nije loše – setimo se samo discipline nekih zapadnih naroda, kojima se ne može omaći da bace papirić na ulicu, ili nešto još gore.

Još su stari Latini rekli da je čovek čoveku svetinja (Homo Homini Sacra Res). Kao čovečanstvo nekako imamo kratko pamćenje i neophodno je da neke lekcije prođemo više puta, dok dobro ne utvrdimo gradivo, a sve vrhunske istine su vrlo jednostavne – čovek radi sa čovekom za čoveka ili „ljubi bližnjeg svog“. Možda ovakav pristup deluje romansirano i arhaično, jer nas moderan život i medijski sadržaji često uče da smo sami i jedni, ali matematika je prosta: 1+0=1, a 1+1=2… (i tako dalje)! Održivost jeste zdrav razum! Zato krenimo zajedno u sigurno sutra!