Bez daljnjeg, briga i strah su nam neprijatelji i ma koliko se neko trudio da me uveri da razloga za njih ima napretek, ja ću se vrlo brzo saglasiti, a u sebi hitro tražiti novu temu, otići na off ili ubrzo napustiti razgovor. A nije mi to uvek lako, jer po prirodi posla – i mom ličnom ustrojstvu – slušati i saslušati je očekivano, a često i neophodno, da bismo našli pravo rešenje za problem ili situaciju. Nekada mi to ide lagano, a nekada je sagovornik potpuni i višedecenijski majstor brige i majstor „sitnog veza“, kako ja to zovem, krene da veze i uvezuje – da ali, i onda ovo, i onda ono… Taman kad pomislite da je kraj, sledi, kao u onoj reklami: i to nije sve… Ne dozvoljava vam da dođete do daha i do reči. Često primetite uživanje u tome i borbu da vas uvuku u ozbiljnost problema i da njihova drama postane i vaša.

Što se više školujete i obučavate da ne skliznete na njihov teren, a da im budete od koristi, shvatite da su se i oni u međuvremenu izveštili. Čitaju stručnu literaturu, sa željom da pomognu sebi, a kao rezultat se javljaju novi bezdani, nove etikete, nove formulacije, nova objašnjenja.

Život, kao najbolji učitelj, hteli mi to ili ne, dovodi nas do tačke u kojoj moramo naučiti da se staramo o sebi, najbolje što umemo i tek višak vremena, energije (što nekad bude izraženo u novcu kao energiji) i naše pažnje ponudimo drugima. Da, ponudimo – „Mogu li nekako da ti pomognem?“ Ljudi tada vrlo jasno kažu da ili ne.

I ukoliko osetite da se nećkaju ili samo traže vaše vreme da ih saslušate i da se oni izduvaju – na vama je da jasno kažete koliko ste vremena u mogućnosti da odvojite. Ili novca ili druge vrste angažovanja. O onima koji to ne poštuju, ne razumeju ili gaze preko tih vaših uspostavljenih granica, ma kako to ljubazno i uvijeno bilo, ni sama ne znam šta da kažem. Nekad je glupost u pitanju, nekad bezobrazluk, a gotovo uvek, ispod svega, neka nezalečena tuga. Najverovatnije da mi nismo pozvani da je lečimo i da treba da nastavimo svojim putem. Još jedna zamka koju treba zaobići.

Moramo naučiti da ne nanosimo pomoć, jer nismo mi ti koji znamo šta drugome treba. Možda i znamo, ali treba da navedemo osobu da zatraži to što joj je potrebno i da čuje sebe. Time osobu podsećamo da je sposobna i odgovorna i da je uvažavamo. Retke su situacije u kojima smo toliko slabi da nas to nanošenje pomoći, odlučivanja u naše ime ili nečiji naredbodavni stav, neće dovesti do uvređenosti – odmah ili kroz neko vreme.

Među mojim najbližim ljudima, ne zovem ih ni prijateljima, jer su moji, uglavnom su čudaci, osobenjaci, neuklopljivi, čudni, od kojih najviše učim strpljenje, razumevanje, nemešanje, autonomnost, puštanje, otpuštanje, opraštanje i, posebno, zahvalnost. Uglavnom me s toliko ljubavi otresu i postave na svoje mesto, da bi neko sa strane pomislio da ću se naljutiti i završiti odnos. No, samo oni imaju tu moć da me ozbiljno zamisle i vrate me sebi, jer samo iz sebe, iznova, mogu da vidim jasnije, i sebe, i svoje želje, svoje slabosti, strahove i nesavršenosti, te, umesto da se bunim, ljutim, jogunim ili prepirem, sagledam šta treba da menjam, prevazilazim, idem napred.

Ne, ne, nisam Dalaj Lama. Daleko sam od toga. Ali za jedno mogu da se pohvalim: ne stajem. Ako me povremeno umor ili poslovi preplave, telo me samo zaustavi, pa umesto da se ljutim, zahvalim se na prilici da radim druge stvari – pričam sa sobom ili meni važnim ljudima, preorijentišem ciljeve, odbacim sve nepotrebno, sakupim snagu i izbrusim svoje alatke. Preispitam se gde sam i gde želim da stignem.

Pre desetak dana ugledam, kao da po prvi put vidim, jedno veliko priznanje koje sam dobila pre godinu i po dana. Zastanem, zapanjeno, upitana: Da li je moguće da ovo tek sad vidim, s potpunom svesnošću? Jeste, hvalila sam se, dobijala čestitke, smeškala se, pravila važna – ali sam tek pre nekoliko dana čestitala sama sebi. Pobogu, pa ništa se ne podrazumeva. Ništa nije palo s Marsa. Bravo, mala, to si ti uradila i zaslužila. Što kažu – pošteno. Niti platila, niti potplatila, niti se laktala! Ma, bravo!

Toliko često jurimo napred, potpuno nesvesni dosadašnjih postignuća. Takođe, često nemamo svest ni da smo verovatno prevazišli svoje nekadašnje ciljeve. Ako smo zaglavljeni u svojim dečijim, bajkovitim maštarijama, pa nam se nisu pojavili princ ili princeza, ne živimo u zamku na vrhu brda, imamo posilne i svi nam se od jutra do sutra dive kako smo najlepši i najpametniji, onda smo, verovatno, nesrećni. No, ako smo odrasli i zreli, svesni stvarnosti i okolnosti života, onda možemo sebi čestitati na mnogim uspesima. Zastanite, ili ako ste iz bilo kojih razloga trenutno zaustavljeni u svojim aktivnostima, proverite na čemu sve možete sami sebi čestitati, kome se sve možete iskreno zahvaliti – mentalno ili stvarno, gotovo je svejedno, i kome sve možete izraziti svoju ljubav, na bilo koji način. Za mene su najvredniji uspesi: sačuvana zdrava pamet, zdravlje, set meni najvažnijih vrlina, ljubav u najširem smislu i moji ljudi.

A vama?