Ova tema se još uvek nije adekvatno pozicionirala u poslovnoj, pa ni akademskoj niti opštoj javnosti, te je dobrovoljni pristup u upravljanju održivošću i izveštavanju o održivom razvoju morao biti promenjen u zakonski obavezujući. I u tome se otišlo toliko daleko da je nelogično i gotovo nemoguće da se sada odbace sve one uredbe i akti koje je Evropa, na primer, vredno razvijala u prethodnoj deceniji. I to baš sada kada treba da zaživi njihova puna primena (CSRD, EU Taksonomija, itd.). Na kraju, osmišljen je i nešto sažetiji koncept održivog razvoja nazvan po samoj tematici kojom se bavi – ESG (Environmetal, Social, Governance).

Trend „trampizma“ i ne bi bio toliko važan da ga neki, čak i veliki igrači na poslovnoj sceni, slepo ne prate i bukvalno interpretiraju… Ali, hajde da verujemo da je to tek privremeno stavljanje znaka pitanja na sve što je drugačije i da će konačnu pobedu ipak odneti zdrav razum. U prilog tezi, hajde da konstatujemo da na kraju nije važno koliko posto ugljen dioksida je u atmosferi, dok smo god suočeni sa enormnim rastom njegovog udela. Skeptici kažu da su klimatske promene zanemarljive, a činjenice da je za neku lančanu reakciju potrebna minimalna količina ključnog reagensa. Ako tako posmatramo, a uvereni u ono što se već dešava oko nas – enormni rast CO2 u atmosferi izazvaće i enormnu promenu u našem okruženju. I to je jedino bitno, odnosno borba da se to ne desi i dekarbonizacija kao mera svesti i prevencije.

E sad, došlo je vreme da se i ljudi stave u kontekst ove priče. Postoji jedan posebno važan cilj održivog razvoja. Svi su oni bitni, ali broj osam je poseban. On govori o dostojanstvenom radu i ekonomskom rastu. Već u samom ovom nazivu jasno je sugerisana uzročno-posledična analogija, koja možda upravo i „trampistima“ ukaže na međuzavisnost održivosti, zadovoljstva i odgovornog profita. I to i jeste tako – samo onaj zaposleni koji radi u bezbednom, dostojanstvenom, fer i uvažavajućem radnom okruženju može da da svoj maksimum. A taj maksimum čini da se puno malih, pojedinačnih poslovnih rezultata, sinergetski slije u jedan veliki timski uspeh. A veći profit je logična konsekvenca toga.

Hajde da obrnemo ugao gledanja i posmatramo ovu priču s još jednog bitnog aspekta. Zdravlje ljudi – ono je posledica odgovornog činjenja pojedinaca i sistema, odraz je sopstvene održivosti, ali i stanja okruženja i životne sredine u kojoj neko živi. Doprinos razvoju svesti i odgovornosti, te očuvanju životne sredine, višestruko utiče na dobrobit ljudi. A ljudi koji pokazuju viši stepen zdravlja, opet uzročno-posledično, mogu da daju više na svom poslu. I ovde bi sada moglo da se referiše na još nekoliko ključnih ciljeva održivog razvoja, ali ova prikazana korelacija je dovoljna da se shvati suština, bez obzira kako se pristup odgovornom poslovanju ubuduće zvao u kom delu sveta. Logika i razum su u ovom slučaju saglasni – dostojanstven (i zdrav) rad generator je ekonomskog rasta. Ili možda da se okrene teza – zadovoljan pojedinac, koji je pri tome i zdrav ili vodi zdrav životni stil, manje će vremena provesti odsutan sa svog radnog mesta, pa eto još jednog argumenta da se u održivi razvoj isplati ulagati.