Ukoliko, pak, nisu svima na raspolaganju, odmah ih proglase fejkerima, lažljivcima, srebroljupcima. Ako sagore i nestanu, lako i brzo, budu zamenjeni nekim drugima. I? Ma ništa... život ide dalje... Rizik posla.

I što je najvažnije – to je njihov problem. Da, jeste, oni su krivi jer nisu umeli da se povuku na vreme, da se sačuvaju, da postave jasne granice, termine, cenovnike, prioritete. Što su računali na tuđu obzirnost, vaspitanje, a ponekad uživali u ulozi onog koji rešava stvari, sposobnog, sposobnijeg.

Po onoj narodnoj, da krčag ide na vodu dok se ne razbije, tako i oni – da ne kažem mi – ja, vi, svi mi. Tek kada nas nešto klepi, ili se zaglavimo, razbolimo, počinjemo da razmišljamo. Hiljade ljudi je posvedočilo da su ih tek veliki udarac, bolest, gubitak, nekakva tragedija – naterali da zastanu i da se preispitaju čemu i kome poklanjaju svoje vreme, svoju pažnju, svoj život. I kakav je to život?

Godinama smo usvojili da u posebno stresna zanimanja spadaju kontrolori leta, novinari, advokati, no danas nema profesije ili životne pozicije ili čoveka koji nije izložen stresu. A tek nezaposleni, ne smem ni da pomislim kako je njima.

Kada smo 2020. godine bili zaustavljeni, zatvoreni, ograničeni u kretanju i radu, imali smo izvrsnu priliku da sva ta pitanja postavimo sebi i donesemo neke važne odluke. Malobrojni su doneli trajne odluke, a većina se, iz različitih razloga, vratila na staro. Staro? Starog više nema, sve se promenilo. Stariji smo četiri godine, uslovi života i poslovanja se neprestano menjaju, dva najžešća uzročnika stresa se pojačavaju i multiplikuju – strah i džungla informacija, i nimalo nije lako sačuvati sopstveni mir. Čak i kada verujemo da smo se izolovali, na meti smo. Ako ne direktno, onda preko naših bližnjih. Zdravstveno, ekonomski, kako god.

Teško da ćemo zanemariti rizike poslovanja i investirati u nešto što je osuđeno na propast. Ukoliko verujemo u sebe i svoj projekat, naše uverenje, entuzijazam, energija – obezbediće nam da pronađemo saradnike, finansijere, podršku. Jednako je malo verovatno da ćemo nuditi pesak klijentima u Sahari ili prodavati sneg u Sibiru, ali, da ćemo u mnogo situacija zanemariti sebe, svoju snagu i pronaći pravi balans između rada i odmora, to je jedna od najvećih grešaka koje napravimo. Moramo. Mislimo da moramo, još jedan razgovor, još jedan mejl, još jedan sastanak. Još ovo, pa ću da odmorim...

Ako bih nešto, bilo šta, poželela da vam poželim, kao predavač i čovek, na žalost, i to je iskustveno, jeste da što pre zakažete sastanak sa samim sobom ili nekim stručnim i dobronamernim, i osmislite i zapišete sve ono čemu (i kome) više ne želite da posvećujete vreme i energiju, a šta je ili ko je, ili ko su one stvari, teme ljudi, gde ćete se ulagati ubuduće – iz zadovoljstva, koristi, dobrobiti.

Znate za ono: „Ukoliko ste u društvu pet uspešnih ljudi, uskoro ćete vi postati šesti“. Isto tako, ukoliko ste u društvu pet sumornih i nezadovoljnih ljudi, vi ćete ubrzo postati šesti. Jasno je šta nam je činiti.

Pre neki dan slušajući Milana Damjanca, mog omiljenog psihoterapeuta, čula sam zanimljivu preporuku: „Zapišite šta bi vam rekla vaša psihosomatika.“ Budući da mi je tefter uvek pri ruci, brzo sam, bez razmišljanja, zapisala sve kako mi je padalo na pamet. Zapisala sam šest stavki i iznenadila samu sebe.

Sigurna sam da ćete biti zadovoljni, a možda i iznenađeni odgovorima. Nećete čuti od sebe ništa novo, ali će svakako biti koncizno, jasno i nedvosmisleno. I obavezujuće.