U trenutku kada čovekov um prepozna da više nije u stanju da održi prethodno pomenutu ravnotežu, odnosno kada uticaji sredine prevazilaze čovekove mogućnosti da se nosi sa novonastalom situacijom, dolazi do pojave psihološke krize. Dakle, pojava krize je znak da naši postojeći mehanizmi prevladavanja nisu u stanju da savladaju problem s kojim se suočavamo. Najčešća podela uzročnika krize iz psihološkog ugla je na one vezane za rast, razvoj i smenu različitih životnih faza (razvojne krize) i one vezane za neke negativne spoljašnje događaje kao što su bolest, gubitak, povrede, pretnje i drugo (situacione krize). Sličnu podelu možemo primeniti i na kompanije i privredu u globalu, jer većina kriza proizilazi upravo iz razvoja kompanije ili nekih spoljašnjih događaja, a upravo ovakve krizne situacije predstavljaju osnov za preduzimanje ponekad i rizičnih radnji za izlazak iz krize. Normalna razvojna kriza je prolazna, mada može stvarati ozbiljne poteškoće u formiranju identiteta pojedinca. Traganje za ličnim identitetom je često težak i neizvestan put ispunjen lutanjima i eksperimentisanjima. Odnosno, kriza sama po sebi, ne mora biti nezdrava već naprotiv, može predstavljati plodno tle za uspešno odrastanje ili razvoj ličnosti. Ona često dovodi do višeg stupnja psihosocijalne integracije i višeg stupnja sazrevanja. Novi stadijum u razvoju je uvek izazov, pa tako i potencijalna kriza, usled novih mogućnosti za promenom perspektive pogleda na život. Tada se ove krize nazivaju zdravim krizama. Nezdrava kriza, pored uzaludnog trošenja vremena i energije, dovodi do socijalne izolacije ili do trajnih negativnih promena u ponašanju. Život predstavlja ciklus neprestanih promena, tranzicija, kriznih perioda, njihovog prevladavanja i ponovnog uspostavljanja homeostaze. Kad se pojedinac nalazi usled razvojne ili situacione krize, obično ima osećaj da se nalazi usred životne tranzicije i da je nadomak promena. To je vrlo često period nestabilnosti, dezintegracije, frustracije, zaglavljenosti, utiska preplavljenosti. Ujedno, reč je i o periodu intenzivnih emocija, samopreispitivanja, poređenja s drugima, traganja za odgovorima na pitanja ko sam ja, šta želim i šta ću (dalje) sa svojim životom. Ovoj fazi nije stran ni gubitak motivacije, teškoće pri donošenju odluka i pronalaženja smisla. Međutim, važno je uvek imati na umu činjenicu da kad god postoji problem, postoji i rešenje. Najčešće smo najpametniji ili retroaktivno ili unapred. Uvek mislimo da bismo resurse koje imamo sada bolje iskoristili u neko drugo (prošlo ili buduće) vreme. Vremenska distanca stvara privid kontrole. Međutim, važno je osvestiti sadašnji trenutak, preuzeti rizik ukoliko je on neophodan i s minimalnim posledicama i porasti u psihološkom smislu.

Svet u kome živimo se neprestano menja i izloženi smo najrazličitijim krizama i rizicima. Iako je osećaj zabrinutosti, kao odgovor na pretnju, normalna ljudska reakcija, dugotrajna i intenzivna zabrinutost može potkopati konstruktivne reakcije na krizu. Konstruktivne reakcije podrazumevaju racionalno i realno sagledavanje, procenu i uočavanje i dobrih i loših strane situacije u kojoj se nalazimo, sposobnost da podnesemo neizvesnost i frustraciju i optimističan stav. Upravo navedeno reagovanje doprinosi uspešnom prevazilaženju krize i/ili rizika i ponovnom uspostavljanju tako potrebnog balansa.