Digitalizacija je jedan od najjačih aduta održivog razvoja i čovek danas ima neku ničim izazvanu tendenciju da ne povezuje srodne teme u simbiotički ekosistem, pa se u skladu s tim često digitalizacija posmatra nevezano od održivog razvoja. A kako onda objasniti procese i procedure bez papira (paperless), ako ne iz ugla održivosti, a omogućeno digitalizacijom i raznim sertifikatima koji pomažu zaštitu i verifikaciju identiteta. Ili možda e-komerc kao sve popularniji koncept… O hajpu koji je izazvao Temu, suvišno je i govoriti… Interesantno bi bilo analizirati opservaciju 2.0 Maršala Makluana, kada bi danas, iz ovog ugla, posmatrao svet kao globalno selo. Digitalizacija nas je sve učinila globalnim seljanima (tako bi se valjda mogli nazvati stanovnici globalnog sela). A jedna od suštinski dobrih stvari u tom digitalnom globalnom selu jeste brisanje granica, barem kada je promocija inovativnosti, preduzetništva i kreativnosti u pitanju. Digitalizacija je omogućila globalno tržište, što je posebno važno za startape i kreativce koji predstavljaju nišu u svom domenu specijalnosti. Globalno tržište omogućava da i ti i takvi, retki a natprosečno kvalitetni, opstanu zahvaljujući uspešnoj potrazi za kritičnom masom sopstvenih zainteresovanih strana ili konzumenata. Sada reč konzument daje novi šlagvort kontekstu digitalizacije – ona je kreirala novo poimanje termina konzumerizam, ali ne u primarnom značenju njegovog dualizma (zaštita potrošača), već u onom naličju koje implicira mahnito konzumiranje trendova i novih proizvoda i/ili usluga, koji nastaju i nestaju preko noći, ali čiji poremećaj menja sve do tada poznato u poretku ekonomskih odnosa. Primera je puno, a činjenice govore da smo mi možda poslednja generacija koja zna da je život postojao i pre društvenih mreža…

Činjenica je da digitalizacija ubrzava život, čini ga sadržajnijim (ako se prenebregne težnja onih koji neadekvatno koriste nove tehnologije da postanu još otuđeniji), potpomaže i održivi razvoj… Ali, uvek postoji to jedno neprikosnoveno ali – da li smo, u eri mahnite dekarbonizacije, svesni da svaka pretraga u našem omiljenom pretraživaču ili aplikaciji pokreće veliki broj onlajn servisa, servera, čitavu jednu mašineriju, koja je opet zavisna od energije. Energije koja još uvek nije dovoljno zelena niti obnovljiva. Da li smo svesni da svako naše pretraživanje generiše emisije CO2? Da, upravo tako – svakog dana, nebrojeno puta, mi izazivamo emisije CO2. Zabrinjava ukupna brojka nas koji svaki dan nešto pretražujemo i količina naših pretraga. Kada se to ukrsti s tendencijom čoveka, posebno mladih, ka otupljivanju percepcije jer „sve to postoji na guglu“, onda broj naših pretraga ili težnja da pretražujemo eksponencijalno raste. Šta nam je onda činiti? Pa vrlo je jednostavno – čak i kada nešto pretražujemo, treba to da učinimo pametno i promišljeno. Uostalom, AI tako i funkcioniše – ako mu promišljeno i konkretno, što preciznije, damo zadatak, pre ćemo dobiti zadovoljavajući odgovor. Zato, razmilite dobro pre narednog klika. I tako možemo da pomognemo planeti da opstane, umesto da je bombardujemo ogromnom količinom CO2 – 24 sata 7 dana u nedelji, odnosno 365 dana…