Evroizacija i dinarizacija u Srbiji
Zašto sada kod nas nije moguće uvođenje evra?
Dominacija evra u našoj privredi, tzv. evroizacija, kao slaba strana srpske privrede, samo je posledica gubitka poverenja u nacionalnu valutu, gde dinar ne uspeva da se nametne na domaćem terenu već više decenija.
Prema proceni Narodne banke Srbije, stepen evroizacije u Srbiji je vrlo visok i iznosi preko 80%. Više od 70% zajmova preduzeća je u devizama ili sa deviznom klauzulom.
Danas je u Srbiji prisutan dvovalutni sistem, stalno u krizi, gde evro kao paralelna valuta, u stvari, obavlja najvažnije funkcije dinara, posebno pri kupovini ili prodaji dobara veće vrednosti. Zbog svoje stabilnosti evro se kod nas koristi kao obračunska jedinica i mera vrednosti. Domaća valuta nikako da se oporavi i danas je dinar u grupi slabih moneta u Evropi.
Deevroizacija, kao strateški cilj vlade, odnosno smanjenje evra u opticaju i afirmacija dinara kao nacionalne valute, tzv. dinarizacija, je jedan dugoročan proces, a sadašnje mogućnosti i napori koje čini država ne mogu preko noći da promene situaciju. Smisao dinarizacije je da dinar dobije onu ulogu koju sada ima evro, a to znači da bi se u dinarima štedelo, kreditiralo, računalo i koristile bi se sve prednosti koje neka zemlja može imati od domaće valute. Ključno je postići makroekonomsku stabilnost, ostvariti veću efikasnost privređivanja i značajniji izvoz. Takođe, nužna je dugoročna stabilnost cena i znatno povećanje domaće štednje u dinarima. Bitno je da se dinar što manje koristi za indeksiranje u strane valute.
Evro je, zapravo, ušao u sve pore ekonomskog sistema u zemlji. U njemu se iskazuju sve transakcije, a obračuni se vrše u stranoj valuti. Pošto ovakva situacija traje već decenijama, teško je sada potisnuti evro (kao i nekada nemačku marku) i ostvariti dinarizaciju.
Dug je proces vraćanja poverenja u štednju i zaduživanje u dinarima. Za to je neophodna stabilnost i jačanje domaće privrede koja bi obezbedila manje fluktuacije dinara. Potrebno je da ekonomska stabilnost potraje određeno vreme da bi se značajnije povećala dinarska štednja. Praksa je pokazala da ovu štednju nije moguće stimulisati bilo kakvim visokim kamatama ako postoje nestabilnost kursa i visoka inflacija.
Država treba da ima odlučujuću ulogu u promovisanju dinarske štednje, koja svojim merama i makroekonomskom politikom treba da ohrabri veću štednju i povrati veru u dinar. NBS pokušava da stimuliše štednju u dinarima, a dugoročna stabilizacija dinara je osnovni uslov da bi se povećao udeo dinarske u ukupnoj štednji. To je mukotrpan i dug proces, a preduslov za veću dinarsku štednju je višegodišnja stabilnost domaće valute, niska inflacija i predvidiva ekonomska i finansijska politika. Iako su kamate na štednju u Srbiji među najvećim u regionu, nekoliko milijardi evra stanovništvo drži privatno, van bankarskog sistema. Dok se situacija ne promeni, evro donosi veću sigurnost i ne nosi rizik od kursnih razlika i inflacije.
Pošto nacionalna valuta nije prepreka ekonomskom prosperitetu zemlje, iz ozbiljne ekonomske krize Srbija ne može da izađe jednostavnim prelaskom na evro, kako zagovaraju neki ekonomisti i privrednici, već, pre svega, realnim kursom dinara i radikalnom promenom ekonomske i razvojne politike i privredne strukture.
Uvođenjem evra, koji je u opticaju u 19 zemalja Evropske unije, članica Evropskog monetarnog sistema, kao i u još pet zemalja (Andora, Monako, Crna Gora, Vatikan i San Marino), Srbija bi izgubila monetarni suverenitet, odnosno sopstvenu monetarnu politiku, a time i samostalno vođenje ekonomske politike. Prelaskom na evro, NBS ne bi mogla da obezbedi likvidnost i stabilnost finansijskog sistema, koji bi zapravo postao bespomoćan, jer bi se bazirao na tuđoj valuti. Srbija ne bi imala monetarnu zaštitu Evropske centralne banke izvan EU i evrozone.
Srbija bi i sa evrom i dalje imala velike ekonomske probleme. Pre svega, ako bi se zamena dinara za evre izvršila na sadašnjem nivou nerealnog deviznog kursa, ostale bi previsoke domaće cene, nekonkurentnost privrede, veliki trgovinski deficit, a odliv evra bi bio veći od priliva. Smanjila bi se ukupna količina evra u opticaju i pojavio problem likvidnosti. Jedino ne bi imali problema oko nepovoljnog kursa, ali bi opadale plate, nadnice i penzije i prihodi preduzeća, a nezaposlenost dalje rasla. Evro ne garantuje nižu inflaciju ili manje kamatne stope, niti spasava srpske dužnike.
Prelazak na evro u Srbiji, kako navode pojedini domaći ekonomisti, lišio bi kreatore ekonomske politike da preko „monetarne politike regulišu neravnoteže u sistemu i ublažavaju efekte krize“. Teret krize stanovništvo bi teže podnosilo da Srbija ima evro, jer ne bi mogli da ga „amortizujemo preko kursa“. Evropska centralna banka ne bi se saglasila s prelaskom na evro, što znači da bismo sami jednostrano to morali da uradimo, a Evropa ne bi to shvatila dobronamerno. Tehnički posmatrano, objašnjavaju stručnjaci, sve dinare u sistemu morali bi da prodamo i da za njih kupimo evre.
Samo uvođenje evra u sistem ne bi rešilo naše ekonomske probleme, jer bi i dalje imali relativno visoku inflaciju, deficit budžeta i neravnotežu u spoljnoj trgovini. Monetarna politika nije naš osnovni problem, već je to visoka javna potrošnja. Pošto Srbija ne može da emituje strani novac, pojavio bi se još jedan problem, odnosno nedostatak evra u sistemu, pošto nove devize mogu da dođu samo preko izvoza naše robe i usluga, odnosno preko priliva stranih direktnih investicija. Treba napomenuti da je spoljnotrgovinski deficit na kraju 2015. godine iznosio skoro 5 milijardi USD.
Crna Gora je specifičan slučaj, splet različitih, uglavnom političkih, okolnosti. Ona je prvo prešla na nemačku marku u novembru 1999. godine (pored jugoslovenskog dinara), jednostavnom trgovačko-bankarskom transakcijom, na koju Nemačka nije reagovala iz političkih razloga. U novembru 2000. godine izbacila je dinar iz upotrebe i marka je postala jedina valuta u opticaju u Crnoj Gori. Posle je lakše prešla na evro, od 2002. Godine, i nije bilo protivljenja drugih zemalja EU. Pitanje je šta će biti kada Crna Gora bude ulazila u EU. Nije isključeno da se traži da odustane od evra, jer članstvo u EU je jedna, a u evrozoni druga stvar.
I da hoće da uvede evro, Srbija gotovo sigurno ne bi dobila dozvolu, jer Evropska centralna banka i EU zahtevaju poštovanje tzv. „Mastrihtskih uslova“. Potrebno je ispuniti stroge kriterijume, odnosno pet tesno povezanih pravila za ulazak u evrozonu. Prvo, stopa inflacije ne sme da bude veća od 1,5% od proseka u tri zemlje EU sa najnižim cenama na malo. Drugo, dugoročna nominalna kamatna stopa na državne papire ne sme da bude viša od 2% iznad prosečne kamate u tri najpovoljnije zemlje EU. Treće, budžetski deficit ne sme prelazi 3% BDP. Četvrto, javni dug ne sme da bude iznad 60% BDP. Peto, zemlja mora da prihvati članstvo u mehanizmu deviznih kurseva najmanje dve godine pre ulaska u EU.
Prema tome, Evropska centralna banka ne dozvoljava uvođenje evra u zemlje koje najpre ne postanu članica EU, a zatim prođu višegodišnju proceduru prilagođavanja kroz evropski mehanizam deviznog kursa. Neprihvatljivo je da evro zameni nacionalnu valutu u zemlji koja nije ušla u evrozonu i nije ispunila navedene uslove.
NBS smatra da eventualno uvođenje evra „nije ni poželjno za srpsku privredu u procesu intenzivne tranzicije, budući da je karakter šokova, koji pogađaju srpsku privredu različit od onih koji pogađaju privredu evrozone“, odnosno da je odgovarajuća monetarna politika kod nas različita od one u evrozoni. NBS je, znači, protiv ideje uvođenja evra i „dosta vremena je potrebno da prođe da bi se Srbija našla u situaciji da sa sigurnošću pristupi toj fazi razvoja“.
Za uvođenje evra prvo je potrebno da postanemo punopravna članica EU, da bismo se posle toga potencijalno kvalifikovali da uđemo u program koji posle nekoliko godina prilagođavanja vodi u fiksiranje kursa u odnosu na evro i uključenje u evrozonu i Evropsku monetarnu uniju. Najzad, eventualno jednostrano uvođenje evra ugrozilo bi odnose i otežalo put Srbije ka EU.
dr Dejan Jovović, naučni savetnik, redovni član NDES