Li Aleksandar Mekvin (17. 3. 1969. – 11. 2. 2010.), dobitnik ordena komandanta Reda Britanskog carstva (CBE), bio je engleski modni dizajner i kreator visoke mode. Radio je kao glavni dizajner u kompaniji Givenchy od 1996. do 2001. godine, a 1992. godine osnovao je i sopstveni brend Aleksandar Mekvin (Alexander McQueen). Mekvinova modna dostignuća obezbedila su mu četiri nagrade za „Britanskog dizajnera godine“ (1996, 1997, 2001. i 2003. godine), kao i 2003. godine nagradu za „Međunarodnog dizajnera godine“ koju dodeljuje Savet modnih dizajnera Amerike (CFDA). Mekvin je izvršio samoubistvo 2010. godine, ubrzo nakon smrti svoje majke. Umro je u 40. godini, u svojoj kući u Mejferu u Londonu.

Rođen je 17. marta 1969. godine u Luišamu u Londonu. Otac Ronald je bio Škot i taksista po profesiji, a majka Džojs profesorka društvenih nauka. Bio je najmlađi od šestoro dece. Objavljeno je da je odrastao u stanu u vlasništvu opštine, ali se porodica Mekvin preselila u kuću u Stratfordu kada je on imao samo godinu dana.

Mekvin je potom pohađao srednju školu Roukbi (Rokeby), a 1985. godine ju je napustio sa 16 godina, položivši samo O-nivo iz umetnosti, da bi potom završio krojački kurs na koledžu Njuam (Newham) i izučavao zanat u krojačkoj firmi Anderson & Sheppard u ulici Sevil Rou, pre nego što se pridružio firmi Gieves & Hawkes, a potom i pozorišnim kostimografima Ejndžels i Bermans. Veštine koje je savladao zanatom u ulici Sevil Rou omogućile su mu da u modnom svetu stekne reputaciju stručnjaka za kreiranje izgleda besprekornog kroja. Tokom učenja zanata Mekvin je pohađao Umetnički centar Rozeta (Rosetta), kojim je rukovodila Ivon Hambl, napisavši mu prepruku koja ga je odvela pravo na Master studije modnog dizajna na Central Saint Martins koledž za umetnost i dizajn (Central Saint Martins College of Art and Design).

Bobi Hilson, direktor na odseku za Master studije na koledžu Central Saint Martins podstakao ga je da se upiše kao njegov student. Mekvin je stekao master diplomu iz modnog dizajna, a njegovu kolekciju u sklopu završnog rada 1992. godine u potpunosti je kupila uticajna modna stilistkinja Izabela Blou, za koju se veruje da ga je ubedila da počne da se služi imenom Aleksandar (svojim srednjim imenom), kada bude započeo svoju modnu karijeru. Izabela Blou mu je otvorila put ka uspehu koristeći svoj jedinstveni stil, kao i svoje kontakte kako bi mu pomogla. Bila je njegov mentor na mnogo načina. U to vreme se Mekvin preselio u Hokston, koji je bio dom i drugih dizajnera, uključujući Huseina Kalajana i Porika Svinija. Ubrzo nakon kreiranja svoje druge kolekcije „Mekvinovo pozorište surovosti“ (McQueen's Theatre of Cruelty) upoznao je Keti Ingland, ženu koja je uskoro potom postala njegova „desna ruka“, dok je ispred „modne revije visokog profila“ pokušavala da „ih nagovori da je puste unutra“. Pitao ju je da mu se kao „kreativni direktor“ pridruži tokom treće kolekcije pod nazivom „Ptice“ (The Birds) u okrugu Kings Kros. Keti Ingland nastavila je nakon toga da sarađuje s njim, značajno utičući na njegov rad – bila je njegovo „drugo mišljenje“.

Mekvin je dizajnirao garderobu za turneje Dejvida Bouvija 1996. i 1997. godine, kao i kaput Junion Džek (the Union Jack) koji je Bouvi nosio na omotu svog albuma Earthling iz 1997. godine. Islandska pevačica Bjork zahtevala je da tokom izrade omota svog albuma Homogenic iz 1997. godinesarađuje s Mekvinom. Mekvin je takođe režirao muzički video za njenu pesmu Alarm Call s tog istog albuma, a nakon toga je doprineo i kreaciji čuvene toples haljine iz njenog videa za pesmu Pagan Poetry. Mekvin je takođe sarađivao i s balerinom Silvi Gilem, režiserom Robertom Lepažom i koreografom Raselom Malifantom, dizajnirajući garderobu za pozorišnu predstavu Eonnagata u režiji Roberta Lepaža. Film o Silvi Gilem, „Na ivici“, čiji je producent bila francuska produkcijska kompanija A DROITE DE LA LUNE, odslikava celu istoriju kreiranja predstave, još od prvih proba koje su se održavale u Kvebeku do svetske premijere održane 2008. godine u pozorištu Sadlers Vels u Londonu.

Mekvin je primio zasluge za stvaranje dramatičnosti i ekstravagantnosti na modnoj pisti. Koristio je novu tehnologiju i inovacije kako bi uveo drugačiji stil u revije često ostavljajući publiku iznenađenu i zatečenu. Zasluge je primio i za siluete koje je kreirao, a koje su modi dale osećaj fantazije i buntovnosti. Bio je jedan od prvih dizajnera koji je za modele u Londonu angažovao Indijke.

Imenovanje kompanije Givenchy

Po dolasku u kompaniju Givenchy Mekvin je uvredio osnivača nazvavši ga „nerelevantnim“. Njegova prva modna kolekcija za kompaniju Givenchy je bila neuspešna, što je i on sam izjavio za magazin Vogue 1997. godine, nazvavši je „sranjem“. Mekvin je ublažio svoj stil dizajniranja u kompaniji Givenchy, ali je nastavio da se prepušta svojoj pobunjeničkoj gladi kada je u jesen 1998. godine svoju kontroverznost izazvao revijom na kojoj je učestvovala manekenka Ejmi Malins kojoj su anputirane obe noge, a koja je koračala modnom pistom na detaljno izrezbarenim drvenim nogama. Iste te godine Mekvin je pretpremijerno odradio jednu od svojih najčuvenijih modnih revija u sklopu kolekcije Proleće/leto 1999. godine, na kojoj je manekenka Šalom Harlou krasila pistu koračajući u beloj haljini bez naramenica, pre nego što je počela da se polako vrti na rotirajućem delu modne piste dok su je dva robotska pištolja prskala bojom. Dizajni kompanije Givenchy koje je izbacio magazin Vogue u okviru svojih krojeva tokom ovog perioda pripisuju se pokojnom dizajneru.

Medijska pažnja je 2007. godine bila usmerena na Mekvina usled samoubistva međunarodne modne ikone Izabele Blou. Kružile su glasine da Mekvin i Blouova nisu bili u dobrim odnosima u vreme njene smrti, a pažnja je bila usmerena na Mekvinovo potcenjivanje Blouove. Kao odgovor na ove glasine, Mekvin je u intervjuu naveo:

„To su gluposti. Ovi ljudi nemaju pojma o čemu pričaju. Ne poznaju me. Ne znaju kakav je zaista bio moj odnos sa Izabelom. To je totalna budalaština. Mogu govoriti šta hoće, a možete pitati njene sestre... Taj deo industrije bi trebao da se drži podalje od mog života, tj. Izabelinog i mog. Ono što sam ja imao sa Izabelom nije imalo nikakve veze sa modom, prevazilazilo ju je“.

Jedna od Mekvinovih najslavnijih i najdramatičnijih modnih revija bila je kolekcija Proleće/leto 2001. godine, pod nazivom VOSS. Centralna živa slika koja je dominirala prostorijom bila je ogromna staklena kutija. Međutim, prostor izvan kutije bio je osvetljen u odnosu na njenu unutrašnjost, pa su stakleni zidovi izgledali kao velika ogledala, tako da je publika videla samo svoje odraze. Kada je revija počela upalila su se svetla unutar ogromne vitrine i otkrila njenu unutrašnjost prepunu moljaca, a u centru na stolici ležala je gola manekenka lica prekrivenog gas maskom. Stakleni zidovi su se zatim srušili i smrskali po podu.

Manekenka koju je Mekvin odabrao da na reviji odigra ulogu u centru vitrine bila je britanska spisateljica Mišel Oli. (Na reviji su takođe učestvovale Kejt Mos i Erin O’Konor). Mekvin je izjavio da je ideja sa živom slikom inspirisana fotografijom Sanitarium fotografa Džoel-Pitera Vitkina.

Mekvin je izjavio da je ideja sa živom slikom inspirisana fotografijom Sanitarium fotografa Džoel-Pitera Vitkina.

Aleksandar Mekvin je kasnije iskazao svoje mišljenje o ideji da tokom revije VOSS prisili pripadnike publike da duže od sat vremena u ogledalima na zidu posmatraju svoje odraze.

„Ha! Bio sam zaista zadovoljan tim. Posmatrao sam situaciju preko ekrana, svi su se trudili da ne gledaju u svoj odraz. Bila je to sjajna stvar za modnu industriju – uzvratiti im. Bože, baš sam imao uvrnute revije.“

Muzej umetnosti Metropoliten u Njujorku je 2011. godine pozvao Mišel Oli da dâ svoj doprinos izložbi Aleksandra Mekvina pod nazivom „Divlja lepota“ (Savage Beauty). Muzej umetnosti Metropoliten ju je intervjuisao u vezi s kolekcijom VOSS za svoj audio vodič za izložbu. Detaljan dnevnik/žurnal Mišel Oli u vezi sa učestvovanjem na Mekvinovim revijama – napisan između 18. i 27. septembra u periodu planiranja i izvođenja revije – nalazio se na veb stranici muzeja u delu o reviji „Divlja lepota“. Dnevnik o kolekciji VOSS opisuje detalje revije, kao i susrete s Mekvinom, a završava se tako što se Oli vratila kući gde je zatekla:

... OGROMAN buket cveća koji je stigao sa sledećom porukom [od Mekvina] „Hvala ti za sve – bila si divna! Ljubim te, Li“.

Aleksandar Mekvin je do kraja 2007. godine imao butike u Londonu, Njujorku, Los Anđelesu, Milanu i Las Vegasu. Slavne ličnosti uključujući Nikol Kidman, Penelope Kruz, Saru Džesiku Parker, Rijanu, Moniku Braun, kraljice japanske pop muzike kao što su Ajumi Hamasaki, Namie Amuro i Koda Kumi često su na raznim događajima bile viđene u kreacijama Aleksandra Mekvina. Bjork, Hamasaki i Lejdi Gaga takođe su često u svojim muzičkim spotovima nosile njegove kreacije.

Privatni život

Mekvin je bio otvoreno deklarisan homoseksualac i izjavio je da je svoju seksualnu orijentaciju spoznao već sa šest godina. Svojoj porodici je to saopštio kad je imao 18 godina i nakon turobnog perioda, prihvatili su situaciju. Svoj izlazak u javnost po pitanju seksualnosti opisao je na sledeći način: „Bio sam siguran u sebe i svoju seksualnost i nemam šta da krijem. Na gej paradu pošao sam direktno iz majčine utrobe“.

Svoje venčanje s partnerom Džordžom Forsajtom, kreatorom dokumentaraca, proslavio je 2002. godine na jahti na Ibici. Deveruše su bile Kejt Mos i Anabel Nilson. Njihov brak nije ozvaničen, jer istopolni brakovi u Španiji nisu bili legalni u to vreme. Vezu su okončali naredne godine, nakon čega su ostali bliski prijatelji.

Mekvin je bio HIV pozitivan.

Bio je strastveni ronilac i ta strast služila mu je kao izvor inspiracije udizajniranju, uključujući prolećnu reviju „Platonova Atlantida“ ( Plato's Atlantis) iz 2010. godine. Najviše je ronio na području Maldiva.

Mekvin je imao blizak odnos sa timovima dizajnera sa kojima je radio ili rukovodio. Život je posvetio poslu, a njegov prijatelj i kolega, Sebastijan Pons opisao ga je kao radoholičara. Zahtevao je isti nivo radne etike od svojih kolega koji je i sam posedovao, što je na kraju dovelo do razdora između članova tima i nagnalo Ponsa da dâ otkaz i stavi tačku na njihovo prijateljstvo.

Film

Snimanje biografskog filma o Mekvinovom životu u kojoj će Džek O’Konel igrati glavnu ulogu najavljeno je 2016. godine.

Dokumentarac „Mekvin“, koji su napisali i režirali Ijan Bonot i Piter Etedgi, prikazan je 8. juna 2018. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu. Časopis Harper's Bazaar opisao je film kao „jedan od najtačnijih, najosećajnijih i najdirljivijih dokumentaraca. Koristeći njegove kolekcije kao kamen temeljac, ovaj dokumentarac se bazira na iskrenim razgovorima s kolegama, prijateljima i porodicom Mekvina, kojeg su ljudi koje je voleo zvali Li.“ Film je dobio pozitivne kritike, osvojivši 84 poena na kritičkom agregatoru veb stranice Metacritic, nagoveštavajući „opšte priznanje“, kao i 99% glasova na veb stranici Rotten Tomatoes, uz sledeću ocenu svih kritičara: „Mekvin pruža intiman, pristupačan i sveobuhvatan dirljiv uvid u mladi život i briljantnu karijeru koji su tragično prekinuti“.