Za strance koji čitaju ovaj časopis : ko je Čovek koji je ujedinio najvatreniji i najneujedinjeniji region u jednoj noći? Za kim je posle svega Jugoslavija ponovo pevala i plakala zajedno i u istom trenutku? Reč „bio“ je namerno izostavljena.

S današnjom tehnologijom informacije su lako dostupne svima i to na više jezika. Ne razumete tekst? Samo poslušajte muziku orkestra ili benda koji ga je pratio i biće vam sve jasno. To su velikani koje ćete čuti na džez koncertima sa svetski poznatim imenima, to su profesori koji na univerzitetima grade naše izuzetne muzičare, prve violine velikih pozorišnih orkestara (gos’n Ignac Šen da li ste se već našli tamo gore?) Bio to cimbal, violina, gitara, klavir ili tamburaši emocija ce učiniti svoje da naslutite tekst. Mnogima od nas biće čast da vam prevedemo šta god vam se svidi, da probamo. I na sreću Đorđa Balaševića, najveća želja mu se kaže ispunila – da je njegov bend sačinjen od njegovih prijatelja.

Za čitaoce diplomate: ko je ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija?

Visoki komesar UN , Sadako Ogata imenovala je Balaševića za ambasadora dobre volje UNHCR-a bivše Jugoslavije

Sektor za javno informisanje, 8 april 1998.

„Visoki komesar UN za izbeglice, Sadako Ogata imenovala je danas srpskog pevača g. Đorđa Balaševića za ambasadora dobre volje bivše Jugoslavije. Ogata je dala izjavu nakon susreta s Balaševićem danas u Novom Sadu, za vreme svoje dvonedeljne posete regiji. „Veoma sam srećna što gospodinu Balaševiću mogu da poželim dobrodošlicu kao svom ambasadoru dobre volje. Njegove pesme su izvor inspiracije i energije ljudima koji žele mir i pomirenje širom bivše Jugoslavije“, izjavila je Ogata.“

Za poslovne partnere: dobro znate šta znači „Džaba vam novci moji sinovci“ kada ili ako to otpevate u sebi nekome čiji nož u leđa ste tek izbegli, kao što ja to radim. Sasvim sigurno ste upoznali lika s „pečatnim prstenom, kravatom labavom, koji časti oduševljen zabavom…“ i znate bar dva, tri „generalna direktora nekog kombinata“ koji po potrebi okreću kuma, u disku koji se zove „Napredak“. Bili ste tamo? Jeste sigurno. Ako ne znate ove likove, pogledajte dobro oko sebe ma gde da ste. Opkoljeni ste njima. U bilo kojoj državi na svetu. Potvrđujem izdaleka.

Ništa vezano za Balaševića nije bio biznis, a ja opet ne mogu da imenujem nikog drugog s naših prostora koga bih nazvala pravim liderom u pravom izvornom smislu te reči. Da nas vodi primerom i dobrom namerom po cenu svog života. Da nam probudi takvu dobru emociju da postajemo opasni za zlo što se sprema. Da li smo ga pratili? Opet nam je novu šansu dao.

Ovo će ipak biti kratka priča o tome ko smo mi, koji smo ga slušali i čuli?

Ko smo mi, koji smo ga vatreno branili bilo gde i pred bilo kim, dok ona crtica o kojoj je pričao nije dobila broj na kraju? Ko smo mi, koji smo od19. februara plakali, palili sveće, prekidali posao, skupljali se „bez slova poziva“ u ovo vreme drumova, u nekim drugim žicama – sada globalnim? Ovo neće biti kratka priča o njemu, nego o tome kako je on uticao na nas. Ne, ne govorim u ime svih. Imam posebnu dozvolu da se oglasim u ime nekoliko nas i to je sasvim dovoljno za ovu priliku.

Kroz lična iskustva ćete, nadam se, otkriti najveći uticaj koji je imao. Svako od nas nosi neko svoje lično iskustvo koje je izgradio, opisao, obojio ili otpevao samo Đorđe Balašević.

„Izmišljam bajku, čudnu naopaku uspavanku, da od nje budan ostane...”

Za moje kolege, medicinske radnike: postoji razlog zbog kog lekari i medicinsko osoblje ne smeju da pružaju negu rodbini ni sebi bliskim ljudima. Znam da ste plakali i davali sve od sebe satima. Ne znam da li bi se u regionu našao tim lekara koji bi ispunio uslov „ovaj pacijent mu nije blizak“. Aplaudirali smo lani. Aplauz je s moje strane ovom prilikom, do bola dlanova.

„Po Balkanu pala tama, drumovi su u žicama…”

Vesti o gubitku preneo je region, a onda ih je na moje lično iznenađenje preneo i svet. Evropa, Amerika, medijski giganti koji se konsultuju kada se nesto važno desi. Bilo je prigodno i iskreno. Oglasili su se i pojedini svetski političari, neki nespretno, ali očigledno nenamerno, ukazali su na to da je bio prijatelj „jednom gradu“. Informacija je tačna, ali nije kompletna. Đorđe Balašević je bio prijatelj. Tačka.

Sećamo se svi gde smo bili kada su „pale bliznakinje“ ili kada nam se nešto značajno desilo u životu. Ja ću se dok me ima sećati na kom sam dokumentu radila kada sam čula vest i u koje pola reči sam stala. Hitan izveštaj je postao samo izveštaj u toku. Hitno je bilo stupiti u kontakt s priijateljima, porodicom, istomišljenicima. U mom slučaju, hitno je bilo vratiti se na društvene mreže koje sam napustila na neodređeno vreme i bez plana povratka, kao kada sam odlazila iz Beograda pre dvadesetak godina. Hitno je bilo ponovo stupiti u kontakt s „nama samima“, jer je baš na to, na nas, Đorđe Balašević potrošio život. Pisao je o ljubavi i delio taj unikatni dar baš s nama. Trudio se da nikada ne izgubimo nas. Privilegovani smo.

U vreme prvih žica na drumovima, kada se u Beograd vrati s koncerta iz grada koji je u tom periodu tek par godina inostranstvo, govorio je: „Deco, oni su tamo isti kao i vi, bistrooki. Znaju i nove pesme.“

Od tih dana, dana energije koja je ljuljala Sava Centar, „bistrooka“ je za mene svaka osoba koja je znala da pomera granice. Ne samo one koje su date mestom rođenja, prvim okruženjem ili kućnim obrazovanjem, nego i one možda najbitnije za formiranje ličnosti: izbor okoline, prijatelja, ubeđenja, vrednosti i na kraju krajeva izbor medija. Fundamentalno, mi biramo u šta i u koga verujemo. Ovo nije priča upućena cinicima, niti osobama koje ne misle isto kao ja da im se dokaže drugačije. Spoznaja o sopstvenom mentalnom sklopu je proces do kog se ne dolazi za dve, tri noći tuge ni posle TV prenosa. Osobe koje ne mogu ili ne žele da shvate šta je hteo da kaže pesnik iz Novoga Sada (kako ga je on zvao) kome je majka rođena u Hrvatskoj, kada je na koncertu rekao da mu je maternji jezik hrvatski, verovatno su prespavale neke lekcije. Da li smo to zaboravili originalno značenje reči „maternji“, kao što se, nadam se, samo nekolicina nekoć čudila uvođenju arapskih brojeva? Ne, ovaj tekst nije upućen u odbranu.

Đorđe Balašević je ime uz koje sam, nažalost, često čula „nije mu to baš trebalo“ kada se mudraci jave da baš meni, navijaču, dokažu kako ništa ne znam i koliko sam plitka što ga branim. Ne znaš ti, daleko si pa ne vidiš. Ne bato! Daleko sam, pa bolje vidim! Ptičja perspekiva. Odavno u te raspave ne ulazim. Imam lični tefter za to. Nije se pravdao, ali o neprevodivoj pesmi koju je napisao nije bilo mnogo buke, jer takav – veliki a skroman,nije se time puno hvalio. Neprevodiva pesma „Stih iznad svih“ napisana je rečima na koje ijekavski ni ekavski izgovor ne mogu da utiču. Ne može biti prevedena na jedno ili na drugo. To je samo mali znak da su ga velike osude sitnih duša ipak bolele. Pa kako i ne bi? Zna se koliko je to srce bilo – lavovsko, a duša slovenska. Ako bih mu šta zamerila, zameram vreme provedeno uz tupesmu. Kome je napisana? Ko to ne želi da zna šta ješalukatra, šta su svečari, sta je jezuška , ringlov ili šum Mure? Kome to nije potrebno da ponovo pređe neku nevidljivu, ali postojećugranicu, pa da ne zna da se obrati, da ne zna kako se zove „ono gvožđe za koga vežu brodice?“ Ne, to nije bila tvoja publika. To su mutnooki, a ti si pisao bistrookima.

Da se kratko osvrnem na ime ovog divnog magazina… Pravi profit ostvario bi se kada bi se baš ta energija iz Sava Centra devedesetih, kao i s mnogih drugih mesta u komšiluku i preko okeana, mogla upakovati u vrlo male bočice i koristiti po potrebi. Ta energija je bila dobra i silna. Loši momci dobro su znali da je isto toliko i opasna. Pakovati u vrlo mala pakovanja. Pažljivo rukovati!

Kada su se prve slike iz regiona pojavile i kada sam videla reakcije nas koji se sada već duže vreme identifikujemo različitim pasošima na sopstvenim granicama, pomislila sam: Evo je ta energija! Sada se neko opet plaši. Brojevima nikada nisam verovala, ali slike su bile dovoljne za bilo koju reviziju. U isto vreme čitanja svega što je bilo dostupno, naravno posle filtriranja izenađujuće malog broja negativnog sadržaja, stizale su poruke iz Rijeke, Sarajeva, Čikaga, Beograda i naravno Ženeve, gde živim. Poruke su bile i na stranim jezicima (onim zaista stranim), jer se trudim da budem ambasador svega dobrog u Srbiji i šire, da ne kažem, ma reći ću – od Vardara pa do Triglava. Trudila sam se da ga znaju ili čuju i van te barikade zvana jezik. Moji prijatelji, oni pravi stranci, su poznavali njegov rad. Najviše poruka je naravno stiglo na jeziku koji razumemo, na maternjem, ma odakle da nam je majka.

Pomenuh da virtuelno pijem Đoletov tokajac sa svojim bistrookima u mislima. Moj rodni Šabac iz kog sam dobila vest u prva 3 minuta reče samo „ja znam zašto voliš onaj stih“ i podseti me koliko me voli. Podseti me Rijeka da ova tuga pliva i do 40 promila. Sarajevo reče da je zastalo za trenutak i da je sada sve na nama, to ću pomenuti na kraju teksta. Slovenija kaže da je bila u Beogradu i dva dana pila za njega, a i mene. Crna Gora je poslala sliku: „život je more“. Severna Makedonija mepodsetila o pravom broju koji je zaista u žalosti. 20 miliona… razmislite. Beograd, gde je deo mog srca ostao zauvek, nije ništa ni pitao, samo je tražio potvrdu adrese e-pošte i poslao mi bez i jedne reči jedino što mi je taj dan nedostajalo. „Redak sam gost u starom kraju… al’ oni mene kanda znaju“. Posleratna drugarica, ona je sve samo ne stidljva, stidljivo je izvirila kada je već videla da sam javno izbacila prvi bes iz sebe: „Nisam ja htela da budem TA koja ti šalje tu vest.“

I tako nas je ponovo okupio i poslao ljubav u par sati, sa svih strana,posle nedelja, ali i meseci ćutanja, jer svi vodimo „jedan od onih života“. Kada smo sumnjali uprijateljstvo onih što se ne javljaju, pojavio se i dao znak. To je ta moć.

Žena iz regiona (danas nas tako zovu – region), čije tekstove pratim kada mogu da razumem o čemu piše jer dugo već nisam u Srbiji, jasno je i kratko objasnila da smo s njegovih koncerata odlazili kao bolji ljudi, svesni toga.

Razmišljam da li to beše „Ogreši se, ma bićeš bolji čovek posle koncerta.“ Da, tako je! Dve Ave Marie ili dve karte za Srpsko narodno pozorište, molim vas, da se vratim na ono ljudsko u sebi. Svesni smo mi u šta nas je vajao, a kako smo dozvoljavali da menjamo oblik kad se izgubimo pod neminovno dominantnim uticajima. Do pre neki dan uvek je bio dostupan da ponovo probudi savest onima koji su to želeli. Od pre neki dan, to ostaje na nama.

„Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad...“

Kada pred velikim iskušenjima vidim samo visoki zid i to prazan, bez onog bršljana na vidiku, ja ispred tog zida stavim sto. Mora biti „crni švapski astal“ ali i maliposluži. Pustim Đorđa Balaševića, pa„ukrstim politru i noć“ dok se „iz plave boce“ ne pojavi sve. Rešenje, odgovor, izgovor ili plan. Kao da pričaš s kumom, starijim, onim što te krstio, a ne onim koji te je venčao. Kumom, koji te po običaju čuva ako ostaneš bez oca, kome puno veruješ.

Slušali su ga, a da li su ga čuli? Koliko je duboka i na život primenjiva poruka: „Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio“.

Ipak, da ne idealizujem, za to me stalno kritikuju. Priznajem, neke mi planove i kvari. Rešena da vitamin D ne dobijam iz bočice, a pošto samveliki ljubitelj sunca i daljina, baš tih o kojima je šaljivo davno pevao„kaktusi, kojoti... baš taj zabit kraj“, polako planiram još jednu migraciju, ovaj put penzionu. Kujem plan kako će to da izgleda i naravno ko će mi sve doći. Balašević se redovno sluša u kući u kojoj Hinićeva, sada Ivoševic živi (da, ti Hinići, dođoši iz Like, sad iz Novog Sada) tako da je sasvim normalno čuti ga na nekom od mojih uređaja. Na radiju, na računaru, ili telefonu bašu tom momentu planiranja„života koji ide sve dalje odavde“, prebaci na„Stari laloški vals“ da me podseti odakle sam i sve mi planove pokvari.

I odjednom mi se slika dalekog crvenog neba i kanjona pretvori u sliku salaša, belog od tačnog broja gusaka koji krijem protiv uroka. Vrati me na svoje. Uglavnom tada pozovem porodicu i prijatelje da ih čujem.

Da li je Đorđe Balašević odavno već stil života? Sećate li se pitanja iz mlađih dana? „Koju muziku slušaš?“ Ja sam uvek bila praktična: „Slušaš li Balaševića?“ Pomagalo je, nekada do drugog razgovora ne bi ni došlo.

Napisali su da je pevao o ljubavi i samo o ljubavi. Tačno. Da su puške bile u našim rukama i da je mržnja u nama. Tačno! Nadaju se, ili se plaše, da će kao i sve „anđeli dobrog naboja“ da se smire i da će ova emocija proći za dan, dva. Da ćemo se ponovo vratiti na ono što jesmo, neki od nas loši i puni mržnje. Da? Ne!!! U našim je rukama! I onda je bilo i uvek će biti.

Da, bila je čast živeti u vreme čoveka koji je živeo od oslikavanja ljubavi kroz reči, a ne od prodaje karata. Od svega što Đorđe Balašević jeste i što sam navela na početku teksta, a sigurno sam nešto propustila – kažu da nijeslikar. Ja mislim da jeste. Majstor u nikada pre korišćenoj tehnici. Svi mi imamo neku našu sliku salaša, Tise, Dunava, kako je izgledala provincijalka, da li je Boža Pub imao brkove i sve zube i razmišljamo koju li je emociju u sebi nosio čovek kome su svirali „Dunjo moja“. Priznajte. Svi imate te slike i dobro znate boje u kojima su. Čuvajte ih.

Ratovao je protiv rata, gluposti, neljudskosti i govorio „I silne sam gradove izgubio“. Gledaš li Đorđe, ni jedan nisi izgubio! A mladi posmatraju i pevaju.

Ratujte protiv svega što je loše i protiv svega što vam u srca i živote ne unosi mir, ljubav i dobrotu. Moja generacija su sada roditelji. Neki uskoro bake i deke. Imamo decu, sada smo mi ti stariji kumovi koje pomenuh ranije.

Na nama je. Mi vaspitavamo, mi puštamo muziku u automobilu dok su mali i vezani na zadnjem sedištu. Mi određujemo muziku u kući i čitamo citate pred spavanje. Kada odrastu, pa prave žurke ili svadbe, vrlo je verovatno da ćemo mi finansijski učestvovati. Kompromis? Zna se. Napamet da naučiš i sa mnom da otpevaš, jer „ti si tamo bio u mom oku“. Od knjiga koje nam je ostavio treba napraviti internu lektiru, dok zvanično ne uđe u nastavni plan, a ući će! Porodica koja je dosta patila od nevaspitanih, koja sada najviše pati, ne sumnjam, uradiće svoje da seneobjavljeno objavi. Sada na to čekamo. „Neki novi klinci“ uz malo pomoći poneće teporuke sa sobom i pokupiti bar deo tog stila života, to stanje uma „Balašević“ i dobrote koju jepoklanjao. „Ti si mlad, ti ćeš dospeti za taj hlad.“

Novi Sad ti je, dragi naš Đorđe, pokazao da je grad baš kao što si želeo. Čitam vesti jutro posle, nigde praznih flaša, đubreta, stakla… Ljudi koji su se okupili su sve ono na šta smo ponosni. To je tvoja publika, a ja se smejem naglas kroz suze „od sreće tugu tkam” i opet navijam – više je bistrookih!!!! Videli ste sami. A znam da baš sada ima onih koji se plaše slika prethodnih dana.

Ovo je prenosila nacionalna televizija, nigde ni kordona ni šlemova, a svi smo svesni u kakvim prilikama živimo i koje su mere na snazi. Svima hvala na tome! Bila je čast videti odakle smo. Nada mi se vratila. Ovaj put niko se nije usudio da izađe pred tu dobru energiju „koja ljulja region“, ne samo u Novom Sadu, nego na bilo kom okupljanju u bilo kojoj bivšoj republici. Svaka ima svoje interne mere za pandemiju ili interne mere za kulturu. Pomerili smo mere ne zato što smo mi dobri, nego zato što nas je on takvima učinio. To je jedino što ne smemo da zaboravimo ovaj put. Nezaboravite: „Ljubav ne pobeđuje, ali je zato nepobediva“

Vole te tvoje lakonoge, sad već bivše devojke, sa (još uvek) čardaš nogama, dve provincijalke i povrh svega dve posleratne drugarice,

Za svaki slučaj još uvek samo svoja…

Đerdana Ivošević

Ženeva, Švajcarska