1. Evropa poziva privatnu inicijativu i privatni kapital da se uključe i da razvijaju ovakve projekte. Koliko su Srbija i naš region spremni po tom pitanju?

Postoje dva vida spremnosti i u oba je Srbija mnogo ispred zemalja u regionu. Prvi je pravni osnov, koji je na dobrom i održivom nivou u Srbiji. Zakon je kreiran po uzoru na neke evropske zakone, jasan je i primenljiv, a u primeni je već devet godina sa manjim izmenama i zaživeo je kroz praksu. Zemlje u regionu nisu dostigle takav nivo, u većini slučajeva su nešto kasnije usvajale zakon nego Srbija, neke procedure su kompleksnije i manje razumljive. Drugo polje je spremnost javne i privatne strane da primene ovaj model za realizaciju javnih poslova. Naša zemlja je značajno ispred zemalja u regionu kako po broju usvojenih projekata, tako i po broju uspešno zaključenih i implementiranih ugovora, a svakako i po vrednosti samih ugovora. U proteklih nekoliko godina je u Srbiji kroz ovaj model direktno investirano oko 2,5 milijarde evra. Ovaj iznos je direktno ulaganje i ne predstavlja javni dug. Verujem da je to uspeh i da svi koji se bave ovom temom u Srbiji treba da budu ponosni, od donosioca zakona, komisije za JPP i koncesije, javnih partnera i lokalnih samouprava, stručnjaka i privatnih partnera.

2. EU kontinuirano radi sa zemljama u tranziciji na zakonskim regulativama. Da li i u kolikoj meri to Srbija može da ispoštuje, pošto često čujemo negativne komentare na račun JPP?

Čini se logičnim da mesto susreta javnog interesa i privatnog kapitala uvek izaziva kontroverzne komentare i nagađanja. Ne bavim se kontrolom primene zakona i nemam mandat za to, pa je ovo što ću reći dosta paušalno. Projekti se uglavnom ugovaraju i sprovode javno, pozivaju na zakonski okvir, pre svega na Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama i Zakon o javnim nabavkama, pa se mnogo tih sprovedenih procedura nalazi na javno dostupnim mestima i portalima i transparentne su. Jasnija slika može da se kreira za svaki pojedinačni projekat i da se demistifikuje. Procedura JPP jeste kompleksnija od klasičnog modela, ali to ne znači da nije logična. Glavni izazov je poređenje između kapitalnih troškova i ukupnih životnih troškova, odnosno nabavne i upotrebne vrednosti, jer stvara iskrivljenu sliku. Potrebno je biti obazriv, jer je cilj privući privatne partnere na ulaganje koji je osetljivo na svaki rizik.

3. Koje projekte je moguće razviti kroz JPP, koji su aktuelni u Srbiji, i da li možemo da ih razvijemo dovoljno u odnosu na potrebu?

Na osnovu izjave Molterera može da se zaključi da je potrebno mnogo elemenata za bogatije i uređenije sisteme od našeg. Lepeza projekata je široka, a među njima su komunalne delatnosti. Poslednjim izmena Zakona o komunalnim delatnostima predviđa se da jedino putem JPP-a može da se poveri komunalna usluga. Takav stav ima opravdano utemeljenje, jer jedino JPP omogućava dugogodišnje aranžmane sa privatnim kompanijama pošto one mogu da opravdaju i isplate ulaganja kojima će se podići nivo komunalne usluge. U Srbiji su najbrojniji projekti usluga javnog prevoza putnika, rekonstrukcija i održavanje sistema javnog osvetljenja, sakupljanje komunalnog otpada. Intenzivnije se na ovaj način grade lokalne saobraćajnice i poverava njihovo održavanje. Interesantni su projekti energetske efikasnosti, bilo da se radi o ugovorima o izvođenju ili nabavci. Zanimljivi su projekti iz oblasti zdravstva, socijalne zaštite i obrazovanja, transporta i zaštite životne sredine. Projekti se razvijaju svakodnevno, a najveći izazov je da se pronađe privatna inicijativa, kapital i znanje koje treba uložiti u ovakve projekte.

4. Osim najpoznatijih i najvećih projekata kao što su „Aerodrom Nikola Tesla“ i „Deponija u Vinči“, uglavnom su to mali projekti.

Bila bih oprezna sa korišćenjem epiteta „mali“ projekat. Klasifikacija na manje i veće projekte je upitna. Za opštinu sa 10-ak hiljada stanovnika i skromnim budžetom, kvalitetno rešavanje javnog prevoza putnika predstavlja ogroman uspeh jer omogućava opstanak u toj opštini i njenim prigradskim mestima, odlazak u školu, zdravstvenu ustanovu. Projekat koji rešava asfaltiranje puteva i njihovo dugogodišnje održavanje ili prelazak sa mazuta na obnovljive izvore energije, a bez dodatnih ulaganja ili ušteda od oko 10% u ukupnim rashodima za troškove osvetljenja kroz rekonstrukciju sistema iz uštede bez javnog ulaganja su manje atraktivni projekti, ali svi treba da se potrude da se i ovakvi projekti razvijaju. Počelo je bolje razumevanje ovih „manjih“ projekata, jer se uočava da su se institucije kao što su EBRD, EIB, KfW, IFC direktno ili indirektno uključile u finansiranje pripreme i realizaciju projekata kroz različite programe sa poslovnim bankama. Taj trend je svakako dobar i očekujemo da se nastavi i poveća.

5. Kako vidite uticaj svetske pandemije kovida 19 na razvoj JPP?

Jasno je da je situacija kompleksna u celom svetu, privredi, javnom sektoru, a kriza stvara i jaz između potreba i mogućnosti koje javni sektor ima pred sobom. Neophodno je pronaći dostupne izvore znanja i investicija u rešavanju javnih izazova, a privatna inicijativa i kapital su potrebniji nego ikada. JPP je značajan generator za prevazilaženje posledica pandemije. Krizu izazvanu pandemijom vidim kao izazov i šansu za kreiranje i implementaciju više ovakvih projekata.

6. Kako je na vašu firmu i poslovanje uticala pandemija?

Izuzetno smo zadovoljni jer nismo imali nijedan slučaj zaraze među saradnicima. Primenjivali smo sve mere prevencije. Naš tim je mlad, profesionalan i vrlo posvećen poslu koji je iznedrio mnoge kvalitetne ideje na čijoj realizaciji radimo. Ovo razvija timski duh i veru u tim, ali i podstiče privatne i javne partnere da započnu ili nastave projekte kako se razvojni talas ne bi zaustavio.

Jelena Tadić

Izvršni direktor

PPP Investment d.o.o. Beograd