Karijera u Holivudu

Nakon što se doselila u London 1937. godine, upoznala je Luisa B. Mejera, direktora kompanije MGM, koji je bio u potrazi za talentima u Evropi. Mejer ju je ubedio da promeni ime u Hedi Lamar (kako bi se distancirala od svog pravog identiteta, i reputacije „devojke iz filma Ekstaza“ s kojom je njeno pravo ime bilo u vezi), uzimajući prezime u čast prelepe zvezde nemih filmova, Barbare la Mar. On ju je doveo u Holivud 1938. godine i počeo da je predstavlja kao „najlepšu ženu na svetu“.

Mejer je prepustio Hedi producentu Volteru Vangeru, koji je snimao film Alžir (1938. godine), američku verziju francuskog filma Pepe le Moko (1937. godine). Hedi Lamar je dobila glavnu ulogu, a glumila je uz Čarlsa Bojera. Film je od nje stvorio „nacionalnu senzaciju“, kako je to rekao njen biograf. O njoj su govorili kao o još uvek relativno nepoznatoj austrijskoj glumici o kojoj su novine već često pisale, ali čije je nove uloge publika željno iščekivala. Mejer se nadao da će ona postati nova Greta Garbo ili Marlen Ditrih. Prema rečima jednog gledaoca, kada se njeno lice prvi put pojavilo na platnu „svi su ostali u čudu... Hedi je bila toliko lepa da je svima oduzela dah.“

Kasnije je u holivudskim filmovima uglavnom igrala uloge arhetipske glamurozne zavodnice egzotičnog porekla. Njen drugi američki film bio je I Take This Woman (Uzimam ovu ženu) u kom je glumila sa Spenserom Trejsijem, u režiji Jozefa fon Šternberga, koji je često sarađivao sa Marlen Ditrih. Fon Šternberg je, međutim, otpušten tokom snimanja, a zamenio ga je Frenk Borzejgi. Snimanje filma je odloženo, a Hedi je angažovana za film Lady of the Tropics (Dama iz tropskih predela) 1939. godine, u kom je uz Roberta Tejlora igrala zavodnicu meleskinju iz Sajgona. Zatim se vratila snimanju filma I Take This Woman, čiju režiju je konačno preuzeo V. S. Van Dajk. Ipak, film nije doživeo uspeh.

Daleko popularniji je bio film Petrolej (1940. godine) u kom su glumili Klark Gejbl, Klodet Klober i Spenser Trejsi; taj film je zaradio 5 miliona dolara. Kompanija MGM ubrzo je ponovo spojila Hedi Lamar i Klarka Gejbla u još jednom popularnom filmu Comrade X (Drug X) iz 1940. godine, komediji sličnoj filmu Ninočka (1939. godine).

U filmu Come Live with Me (Hajde da živimo zajedno) iz 1941. godine, igrala je ulogu izbeglice iz Beča zajedno sa Džejmsom Stjuartom. Sa njim je igrala i u filmu Zigfildova devojka (1941. godine), u kom su ona, Džudi Garland i Lana Terner igrale zvezde šou biznisa u usponu, a koji je postigao veliki uspeh.

Hedi Lamar je bila i zvezda filma H. M. Pulham, Esq. (1941. godine), iako je glavnu ulogu u filmu, po kojoj film i nosi naziv, igrao Robert Jang. Snimila je i treći film sa Spenserom Trejsijem, Kvart tortilja (1942. godine). Ovaj film je bio veoma uspešan, kao i film Crossroads (Raskršće) iz iste godine, u kom je glumila sa Vilijamom Pauelom.

U filmu White Cargo (Beli tovar) iz 1942. godine, Hedi Lamar igrala je ulogu indijanske zavodnice Tondelajo i bila zvezda tog filma pored Voltera Pidžona. Film je bio veoma popularan. U filmu White Cargo ona izgovara svoju možda najčuveniju rečenicu tokom igre zavođenja: „Ja sam Tondelajo. Da vam napravim ručak?“ Ova rečenica je tipična za mnoge uloge Hedi Lamar, pri čemu su njena lepota i senzualnost naglašene uprkos tome što izgovara relativno mali broj rečenica. Hedi su ove uloge u kojima nije bilo izazova postale dosadne. Navodno je počela da se bavi pronalazaštvom kako bi prekratila vreme.

Ponovo se sa Vilijamom Pauelom pojavila u komediji The Heavenly Body (Nebesko telo) iz 1944. godine, a zatim ju je kompanija Warner Bros angažovala za film The Conspirators (Zaverenici) 1944. godine. Ovo je bio pokušaj da se ponovi uspeh filma Kazablanka (1943. godine), a kompanija ju je angažovala za melodramu Experiment Perilous (Rizičan eksperiment) iz 1944. godine.

Po povratku pod okrilje kompanije MGM, Hedi je zajedno sa Robertom Vokerom glumila u romantičnoj komediji Her Highness and the Bellboy (Njeno visočanstvo i portir) iz 1945. godine, u kom je igrala princezu koja se zaljubljuje u Njujorčanina. Film je bio veoma popularan, ali je to ujedno bio i poslednji film koji je snimila pod ugovorom sa kompanijom MGM.

Njen privatni život i karakter tokom tih godina umnogome se razlikovao od likova koje je tumačila u filmovima. Često se osećala usamljeno i nostalgično. Provodila je vreme plivajući u bazenu svog agenta, ali se klonila plaža i ljudi koji bi je neprestano posmatrali. Kada bi joj zatražili autogram, pitala se zašto bi iko to želeo. Pisac Hauard Šarp ju je intervjuisao jednom prilikom i preneo svoj utisak:

Hedi je tako neverovatno sofisticirana. Ona poseduje onu specifičnu evropsku ženstvenost; ona zna šta muškarci žele od prelepih žena, šta ih privlači i prisiljava sebe da bude upravo to. Ona je privlačna, a u isto vreme odiše nekom toplinom, što je nešto što ni Marlen Ditrih ni Greta Garbo nisu uspele da postignu.

S druge strane, autor Ričard Rouds opisuje njeno stapanje sa američkom kulturom:

Od svih evropskih imigranata koji su pobegli iz nacističke Nemačke i Austrije, ona je jedna od retkih koji su uspeli da se integrišu u drugu kulturu, a uspela je i da i sama postane prava zvezda. Tako ih je malo bilo koji su mogli da premoste te razlike, kako jezičke tako i kulturološke. Ona je zaista bila dovitljiva ličnost – mislim da je to zbog velikog očevog uticaja u detinjstvu.

Kasnija filmska ostvarenja

Najveći uspeh Hedi Lamar bila je uloga Dalile zajedno sa Viktorom Matjurom u ulozi biblijskog snagatora u filmu Samson i Delila režisera Sesila B. Demila, što je ujedno i film koji je 1949. godine imao najveću zaradu. Film je takođe osvojio dva Oskara.

Hedi je obnovila saradnju sa kompanijom MGM za film noar sa Džonom Hodiakom A Lady Without Passport (Dama bez pasoša) iz 1950. godine. Međutim, film nije bio uspešan. Popularnija su bila dva filma koje je snimila pod okriljem kompanije Paramount, vestern sa Rejom Milandom, Copper Canyon (Bakarni kanjon) 1950. godine, i špijunski film sa Bobom Houpom, My Favorite Spy (Moj omiljeni špijun) 1951. godine. Nakon filma A Lady Without Passport sa Džonom Hodiakom 1950. godine, njena karijera krenula je silaznom putanjom. U Italiji je odigrala nekoliko uloga u filmu Loves of Three Queens (Ljubavi tri kraljice) iz 1954. godine, u kome se takođe našla i u ulozi producenta.

Igrala je i ulogu Jovanke Orleanke u filmu The Story of Mankind (Priča o čovečanstvu) Irvina Alena iz 1957. godine koji je dobio oštre kritike, a glumila je i u epizodama serija Zane Grey Theatre (Pozorište Zejna Greja („Proud Woman“ – „Ponosna žena“)) i Shower of Stars (Kiša zvezda („Cloak and Dagger“ – „Ogrtač i bodež“)). Njen poslednji film bio je triler The Female Animal (Ženka) 1958. godine.

Pronalazač

Iako Hedi Lamar nije imala formalno obrazovanje i bila je prvenstveno samouka, u slobodno vreme se bavila različitim hobijima i pronalazaštvom, uključujući poboljšane semafore i tabletu koja se rastapa u vodi stvarajući gazirano piće. Ovaj napitak nije bio uspešan, a ona je sama rekla da je imao ukus kao rastvor aspirina.

Tokom Drugog svetskog rata, Hedi je otkrila da se torpeda koja se kontrolišu preko radija, što je bila nova tehnologija u pomorskom ratu, lako mogu ometati i skrenuti sa smera kretanja. Dosetila se da napravi signal proširenog spektra koji se ne bi mogao ometati ili pratiti. Obratila se za pomoć svom prijatelju, kompozitoru i pijanisti Džordžu Antajlu, kako bi razvili uređaj koji bi to mogao da uradi i on je to i uspeo putem sinhronizacije minijaturne pijanole i radio signala. Kreirali su nacrte dizajna za sistem proširenog spektra, koji su potom patentirali.

Njihov pronalazak je patentiran 11. avgusta 1942. godine (pod njenim imenom nakon udaje Hedi Kisler Marki). Međutim, tehnološki je bilo teško primeniti ovaj pronalazak, a Američka ratna mornarica u to vreme nije bila otvorena za pronalaske koji ne potiču od same vojske.

U vreme Kubanske raketne krize 1962. godine, ažurirana verzija njihovog dizajna konačno se pojavila na brodovima američke mornarice. Dostignuća Hedi Lamar i Džordža Antajla u oblasti tehnologije proširenog spektra doprinela su razvoju Bluetooth i Wi-Fi tehnologije.

Oni su 1997. godine dobili nagradu za pionire Fondacije za elektronske granice, kao i bronzanu nagradu BULBIE Gnass Spirit of Achievement, koja se dodeljuje pojedincima čija su kreativna životna dostignuća na poljima umetnosti, nauke, poslovanja ili pronalazaštva značajno doprinela društvu. Hedi Lamar se pojavljivala i u emisijama na televizijskim kanalima Science Channel i Discovery Channel. Zajedno sa Džordžom Antajlom, 2014. godine posthumno je uvrštena u Nacionalnu dvoranu slavnih pronalazača.

Kasnije godine

Hedi Lamar je zvanično dobila državljanstvo Sjedinjenih Američkih Država 10. aprila 1953. godine kada je imala 38 godina. Njena autobiografija, Ekstaza i ja, objavljena je 1966. godine, iako je u jednoj televizijskoj emisiji izjavila da ona nije autor te knjige i da je veliki deo priče fikcija. Kasnije je čak i tužila izdavača, tvrdeći da je veliki broj detalja izmislio „pisac iz senke“, odnosno pravi pisac knjige, Leo Gild. Sa druge strane, Džin Ringold je tužio Hedi tvrdeći da knjiga sadrži plagirani materijal iz njegovog članka koji je 1965. godine napisao za časopis Screen Facts.

Hedi Lamar je 1966. godine uhapšena u Los Anđelesu zbog krađe u prodavnici. Tužba je kasnije odbačena. Na Floridi je 1991. godine uhapšena zbog istog prestupa, ovaj put zbog krađe laksativa i kapi za oči u vrednosti od 21,48 dolara. Odlučila je da se ne izjasni o svojoj krivici kako bi izbegla suđenje, tužba je odbačena, a ona je zauzvrat obećala da godinu dana neće kršiti zakon. Tužbe za krađu dogodile su se u isto vreme kada je pokušala da se vrati na filmsko platno, ali bez uspeha.

Velika slika Hedi Lamar izrađena u programu Corel pobedila je 1996. godine na godišnjem takmičenju za dizajn slike na softverskom paketu kompanije CorelDRAW. Nekoliko godina, od 1997. godine, ta slika se nalazila na kutijama za softverski program. Ona je zatim tužila kompaniju za korišćenje njene slike bez njene dozvole. Kompanija Corel tvrdila je da ona nije vlasnik prava na tu sliku. Strane su se 1998. godine nagodile, ali detalji nisu bili objavljeni u javnosti.

Hedi Lamar dobila je svoju zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih na adresi Hollywood Boulevard br. 6247, na uglu sa ulicom Vine, na sredini staze.

U poznijim godinama, Hedi je strahovala od toga da izgubi svoj izgled, pa se opredelila za estetske operacije kako bi ga sačuvala, ali su rezultati bili katastrofalni.

Od svog sina Džejmsa Lamara Lodera udaljila se kada je on imao 12 godina. Njihov odnos je naglo prekinut, a on je život nastavio u drugoj porodici. Posle toga nisu razgovarali gotovo 50 godina. Hedi je Džejmsa izostavila iz testamenta, a on je 2000. godine podneo tužbu kako bi uspostavio kontrolu nad imanjem u vrednosti od 3,3 miliona dolara koje je ona ostavila iza sebe. Na kraju je pristao na nagodbu u kojoj je dobio 50.000 dolara.

Otuđenost

U poslednjim decenijama života, telefon je postao jedini vid komunikacije između Hedi Lamar i ostatka sveta, čak i kada se radilo o njenoj deci i bliskim prijateljima. Često je provodila šest do sedam sati dnevno telefonirajući, ali tokom poslednjih godina života gotovo uopšte nije provodila vreme ni sa kim uživo. Dokumentarac Calling Hedy Lamarr (Pozivajući Hedi Lamar) objavljen je 2004. godine i u njemu su se pojavila njena deca Entoni Loder i Deniz Loder-Deluka.

Smrt

Hedi Lamar umrla je u 85. godini života u Kaselberiju, na Floridi, 19. januara 2000. godine, od srčane bolesti. Njen sin Entoni Loder rasuo je njen pepeo na planini Vinervald u Austriji u skladu sa njenom poslednjom željom.

Počasni grob Hedi Lamar postavljen je 2014. godine na Centralnom groblju u Beču.