Ovo su neka od pitanja koja podjednako postavlja i laička i stručna javnost i zbog kojih je prevashodno važno objasniti lobiranje i stvoriti preduslove da delatnost lobiranja postane potrebna, prihvaćena i moguća. Svi smo bili u situacijama, kako privatnim tako i profesionalnim, da moramo da poštujemo, odnosno da primenjujemo zakonske odredbe ili odluke koje su proizašle iz tumačenja zakona, a da pri tome ne razumemo ni zašto takve odluke postoje, ni kako da ih primenjujemo, jer one postoje mimo svake logike, ne služe ničemu, usporavaju i nas i društvo u celini, a često proizvode i dugoročno štetne posledice.

S jedne strane, bez obzira da li stvari posmatramo iz perspektive pojedinačnog ili korporativnog interesa, želimo da budemo legalisti, da budemo ispravni i korisni članovi društva, da budemo uspešni u svom poslu, dok se sa druge strane često osećamo ugroženo jer moramo da ispunimo zakonsku obavezu kojoj ne prepoznajemo smisao i svrhu, a koja nam je oduzela vreme, novac i druge resurse. Kako nam obrazovanje, iskustvo, upoređivanje sa standardima razvijenog sveta, dobronamernost, etika i želja za prosperitetom nalažu da razmišljamo, u navedenim situacijama se suočavamo sa faktorima koji sve naše kvalitete pretvaraju u mane, a sve naše jake strane u slabosti. Postajemo nemoćni pred odsustvom logike i često nam ne preostaje ništa drugo nego da prihvatimo besmislene zakonske norme i odluke koje su proizašle iz tumačenja raznih službenika kojima je jedini motiv za uspostavljanje određenih pravila i normativa bio da sebe i instituciju u kojoj rade osiguraju od svake vrste odgovornosti i svakog mogućeg rizika, ne razmišljajući da li takvim normama otežavaju funkcionisanje ili čak nanose štetu onima koji stvaraju novu vrednost u društvu, koji treba da budu tretirani kao građani kojima je država servis i koja postoji da bi im olakšala i pojednostavila život i funkcionisanje, jer država, zapravo, funkcionišući u interesu građana i biznisa, najbolje funkcioniše i u svom interesu. Svedoci smo situacija u kojima mladi ljudi odustaju od preduzetništva, a iskusnim biznismenima entuzijazam, ali i psihička stabilnost, opadaju, pa odustaju od širenja posla jer ne poznaju ili ne prepoznaju legalne mehanizme kojima bi se izborili sa regulativom zbog koje bi otpočinjanje ili širenje biznisa podrazumevalo „veću daru nego meru“ i preveliki stres.

Isto tako, mnogi strani investitori dolazili su sa najboljim namerama da razviju biznis na našim prostorima, a onda odlazili, shvativši da ih očekuje mnogo više problema nego koristi. Oni strani investitori koji su ipak ostali i opstali na našim prostorima često negoduju zbog naše zakonske regulative, što u krugovima investitora, a što u susretu sa lokalnim donosiocima odluka, iako zakonsku regulativu, zbog svoje dobre reputacije i potrebe da budu zakonski ispravni, poštuju i primenjuju, često u većoj meri od domaćih investitora. Ovde se, s razlogom, nameću neka pitanja. Zašto uopšte postoje ili zašto se donose nelogične zakonske norme, odluke i druga akta? Ko je predložio takve zakone i zašto su usvojeni kad imaju nedostatke? Zašto se pojedinci bune protiv zakona, ako su zakon predložili i usvojili ljudi kojima je to posao i valjda znaju šta rade? Razloga je više, od toga da su se mnogi zakoni predložili i usvojili bez prisustva svih subjekata na koje se zakon odnosi ili se može odnositi, da su se predložili bez adekvatne i dovoljno dobro argumentovane rasprave, bez dovoljno kompetentnih faktora i ljudi iz prakse, preko prepisivanja tuđe zakonske regulative koja je neprimenljiva u domaćim uslovima, do toga da su tehnološki razvoj i edukacija građana postali brži procesi od opšteg društvenog razvoja, pa su tehnološki standardi i mnoge edukacijske metode u raskoraku sa zakonskom regulativom.

Državne institucije, baveći se svojim poslom, često ne znaju, ili ako znaju, ne saosećaju sa problemima koji se pojavljuju u realnom životu, gde se proizvode hleb i mleko, grade hoteli, uvodi nova tehnologija, otvaraju licencirane škole i franšizni biznisi, razvijaju privatni zdravstveni sistemi. Državni službenici najčešće ne razmišljaju o svrsishodnosti postojanja i primene nekih zakona ili odluka. Teško da mogu da se sažive sa onima na koje se neka regulativa odnosi, jer ih njihovo radno mesto, profesionalni angažman i egzistencija obavezuju isključivo na sprovođenje zakona. Na primedbe fizičkih i pravnih lica da neka odredba u zakonu nema nikakve veze sa realnošću najčešće odgovaraju sa: „U pravu ste...razumem ja Vas...ali, tako je u zakonu.....moram poštovati zakon“. Još češće su takve situacije u vezi sa odlukama i ostalim aktima proizašlim iz zakona, s tim što onda takve propise, osim državnih činovnika, moraju da sprovode i korporativni menadžeri u okviru svojih kompanija. Ali, to nije sve. U društvima koja su prošla tranzicioni period, državne institucije još uvek ne osećaju partnerstvo sa građanima i sa biznis sektorom i ne razumeju da one postoje zbog građana, a da biznis sektor obezbeđuje budžet iz kojeg se grade škole i putevi i obezbeđuju plate. Još uvek postoji otuđenje javnog i privatnog sektora ili ne postoji dovoljno razumevanje toga kako funkcioniše biznis sektor, te da je taj sektor partner, a ne neprijatelj države. I šta imamo za posledicu? Kao najtežu posledicu neadekvatnih, nelogičnih ili neprimenljivih zakonskih normi, odluka i drugih pravnih akata imamo korupciju. Uvek se nađu oni pojedinci ili grupe koji mogu da olakšaju stvari, pojednostave ih i, itekako, učine logičnim, ali tako što to postaje njihov „biznis“. Ti pojedinci ili grupe zloupotrebom svog položaja za sebe obezbeđuju neku finansijsku, materijalnu ili nematerijalnu korist, tako što ubrzavaju, olakšavaju i pojednostavljuju procedure, ali ne na transparentan način i za opštu korist i javni interes, već isključivo za sebe i onoga kome „čine uslugu“. Dakle, zakon, odluke i mnogi drugi akti, pravila i procedure i dalje postoje kao neadekvatni, nelogični i podložni manipulacijama, ali to većina ne zna i ne primećuje, a ona manjina koja zna, primećuje i želi da poboljša i promeni, nalazi se u nemilosti korupcijskih pravila. U ovakvim situacijama, lobiranje treba da stupi na scenu. Za razliku od advokature, koja deluje u okvirima zakona, lobiranje ima za cilj da zakon promeni. Za razliku od državnih činovnika, sudija, tužilaca i advokata koji deluju u okviru zakona, lobisti iniciraju njegovu promenu. Za razliku od NVO sektora i građanskih aktivista koji pokreću kampanje i peticije da bi inicirali promenu zakona, lobisti neuporedivo efikasnije, ciljano i racionalno, utiču na donosioce odluka. Lobisti kažu: „Zakon nije dobar. Objasnićemo zašto. Promenite zakon. Od te promene ćemo svi imati koristi.“ Ako nešto nije logično, nije pravedno, nije korisno, nije primenjivo ili nije u skladu sa tehnološkim razvojem, interesima pojedinih grupa ili javnosti u celini, to znači da treba promeniti zakon i pravila. Umesto da se sa jedne strane pojedinci i grupe mire sa lošim zakonskim rešenjima i odustaju od prosperiteta, odnosno da se s druge strane nekom pojedincu ili grupi čini usluga, čime se postaje deo korupcije, bez obzira da li dajete ili primate, pristupa se transparentnoj inicijativi da se promeni neka zakonska norma, neki akt, odluka ili procedura. Taj proces može da počne na inicijativu naručioca lobiranja, što mogu biti fizička, pravna lica, udruženja i bilo koje interesne grupe, domaće i strane, koje su uočile da bi nekom izmenom ostvarile korist, kako za sebe, tako i za druge, ili za društvo u celini. Dakle, lobiranje se inicira od strane naručioca lobiranja i odvija za njegov interes, ali ne sme da šteti javnom interesu. Potpisivanjem Ugovora o lobiranju između naručioca lobiranja i lobiste i prijavljivanjem tog lobističkog posla, sa svim ključnim informacijama, kod nadležne institucije (u slučaju Crne Gore to je Agencija za sprečavanje korupcije ), posao je počeo. Njegov pozitivan ishod se ne može obećati. Kada se lobista obrati lobiranom licu u instituciji koja je nadležna za zakon, akt ili odluku koja se želi promeniti, a koje je ta institucija kao zakonsku obavezu postavila kao kontakt osobu za poslove lobiranja, lobirano lice je dužno da o tome obavesti instituciju nadležnu za poslove lobiranja. Lobista u daljem postupku može koristiti sva dozvoljena sredstva da uverava donosioce odluka u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, na lokalnom i državnom nivou, da je određena zakonska izmena dobra i korisna za naručioca lobiranja, a nije u suprotnosti sa javnim interesom. Argumentacija je još bolja ako se interes naručioca lobiranja i javni interes u velikoj meri poklapaju. Lobista je spreman da javno debatuje i svoju argumentaciju iznosi kako pred stručnom i uticajnom javnošću, tako i u medijima pred opštom javnošću. Dakle, sve je transparentno. U Crnoj Gori su u pripremi i prvi lobistički predmeti. Lobiranje je delatnost timskog karaktera i segment strateških komunikacija. U praksi najčešće koreliraju „public relations“, kao odnosi s javnošću i „public affairs“, kao poslovi od javnog interesa, koji često ni ne idu jedni bez drugih. Osnovni razlog te korelacije jeste poznavanje i korišćenje komunikacije kao glavnog sredstva za uticaj. Lobiranje, kao termin, nastalo je od engleske reči „lobby“, što znači hol ili predvorje, a asocira na situacije u kojima su lobisti, upravo u tim neformalnim prostorijama institucija, razgovarali sa donosiocima odluka i uveravali ih u svoju argumentaciju. Lobiranje je u svetu profesija rezervisana za iskusne profesionalce, ljude sa velikim profesionalnim i ličnim kredibilitetom, koji su se već dokazali u svom društvenom delovanju i čiji su uticaj i jake društvene veze rezultat poštovanja etike i dugoročnog sticanja poverenja.