Postoje dva osnovna oblika ove bolesti: dijabetes tipa 1 i tipa 2.

Dijabetes tipa 1 nastaje kod mlađih osoba, najčešće u periodu puberteta, i karakteriše se naglom pojavom visokog nivoa šećera u krvi zbog imunološki posredovanog razaranja ćelija pankreasa koje luče insulin. Stoga, lečenje podrazumeva doživotnu nadoknadu insulina.

Dijabetes tipa 2 je značajno češći i preko 90% obolelih ima ovaj oblik šećerne bolesti. Najčešće se javlja posle 40. godine života, a većina obolelih je gojazna. Smatra se da je pojava dijabetesa tipa 2 usko povezana sa neadekvatnim načinom života, stresom, lošim životnim navikama i pogrešnom ishranom, što često rezultira gojaznošću. U takvim uslovima dolazi do poremećaja u vidu pojačanog lučenja insulina koji ne može da ostvari svoju osnovnu biološku ulogu na nivou ćelija, odnosno stanja koje se naziva „insulinska rezistencija“. Insulin je inače izuzetno važan hormon u metabolizmu koji obezbeđuje da svaka ćelija dobije energiju u vidu glukoze, a u uslovima insulinske rezistencije nema adekvatnog metabolisanja glukoze u ćelijama, te ona ostaje u krvi. Pojava povišenog šećera u krvi koja karakteriše dijabetes tipa 2 ne nastaje naglo. To je postepen proces koji može trajati i godinama, a vrlo često prolazi kroz fazu tzv „predijabetesa“, što podrazumeva blago povišenje nivoa šećera koje ne daje nikakve tegobe, a može se otkriti samo biohemijskim analizama. Ukoliko se otkrije u ovoj fazi, dijabetes se može prevenirati, pre svega promenom životnih navika, redukcijom telesne težine uz povećanje fizičke aktivnosti, a nekada i lekovima. Stoga se poslednjih godina ulažu veliki napori da se u opštoj populaciji sprovede program rane detekcije dijabetesa i skrene pažnja na važnost sistematskih pregleda i kontrole nivoa šećera u krvi. Mere prevencije dijabetesa nisu komplikovane, podrazumevaju redukciju telesne težine od oko 5% postojeće težine za godinu dana, smanjenje unosa masti i prostih šećera u ishrani, povećanje unosa vlaknaste hrane i oko 30 minuta fizičke aktivnosti dnevno (brzi hod, šetnja, vožnja bicikla i sl.).

Savremena terapija dijabetesa je usmerena ka sprečavanju razvoja komplikacija, a zasnovana je pre svega na individualnom pristupu, tj. na sagledavanju stanja bolesti, ali i individualnih stavova, navika i uslova u kojima pacijent živi. Za uspešno lečenje dijabetesa, koje podrazumeva održavanje nivoa šećera u krvi u vrednostima blizu normalnih, neophodna je promena životnih navika i načina ishrane, povećanje fizičke aktivnosti i redukcija telesne težine ukoliko postoji i gojaznost. Međutim, ovo često nije dovoljno za uspešno lečenje dijabetesa, te je neophodna i primena lekova. Poslednjih godina pojavilo se mnogo novih lekova pomoću kojih se ostvaruje značajan napredak u terapiji ove bolesti.

Insulinska terapija, koja se primenjuje kod pacijenata obolelih od dijabetesa tipa 1, ali i kod pacijenata sa dijabetesom tipa 2 kada se drugim terapijskim opcijama bolest ne može kontrolisati, takođe je poslednjih godina zabeležila veliki napredak. U tom smislu, sada su dostupni novi sintetski molekuli insulina (analozi) koji omogućavaju da se pravovremeno i mnogo preciznije otkloni povišenje šećera u krvi. Takođe, usavršena je i primena insulinskih pumpi sa senzorima za očitavanje glikemije, koje programirano daju insulin i kod vrlo nestabilnih pacijenata omogućavaju stabilizaciju glikemije, a ova vrsta terapije dostupna je i u našoj zemlji.

Imajući u vidu da dijabetes danas predstavlja jednu od najčešćih bolesti savremenog doba koja je usko povezana sa lošim životnim navikama i stresom, posebno je važno bar jednom godišnje kontrolisati nivo šećera u krvi kod svih osoba starijih od 40 godina. Ovakav pristup omogućava rano otkrivanje i adekvatno lečenje u cilju prevencije komplikacija uz postizanje zadovoljavajućeg kvaliteta života.

Profesor dr Katarina Lalić

Klinika za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Kliničkog centra Srbije

Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu