Prolazilo je vreme i lagano sam se uveravala da je taj neprijatelj mnogo moćan i da se davnih dana uselio kod mene, na veoma prefrigan način, mnogo teži za prepoznavanje od onog nadmenog, kakvom sam se nadala. Zapravo, shvatila sam da je svaka zamerka svetu da ne valja а da bih ja, da sam ga stvarala, stvorila mnogo bolji svet – svet u kome ne bi postojali ovakvi i onakvi ljudi – izraz arogancije. I svaki put kada bih branila sebe kako sam ja dobra i bolja od drugih, to bi značilo da me drma sujeta – ali sve nekako nežno i uspavljujuće. Jednom sam morala i da se probudim. Jer, nailazila sam na probleme, ponavljajuće, gotovo iste – i u odnosima sa ljudima i u neželjenim situacijama i okolnostima, što to je bio siguran signal da nešto moram da promenim. Neće biti da svi drugi ne valjaju i svakako ne bih bila toliko zabavljena temom, da ona nema veze sa mnom. Ispostavilo se – duboke.

Najpre sam se saplela o sopstvenu težnju da budem savršena. Analizirajući taj program perfekcije, uvidela sam da je to zamka u koju su mnogi upali, pa i ja. Umesto da mi cilj bude da danas budem bolja nego juče, proglasila sam sebe perfekcionistom za pojedine stvari. Tako sam, kada nisam bila u top formi, izbegavala odlaske na neka druženja. Kada nisam imala dovoljno da platim svima piće, izmišljala sam druge razloge da ni ne odem. Kad nisam znala za deset, odustajala od polaganja ispita. Kad hrana nije bila vrhunska, uopšte je ne bih iznosila pred goste. I štošta još. I dosta dugo.

A zapravo je to bio program koji sam usvojila da bih izbegla grešku i kritiku, da bih sačuvala lažnu sliku o sebi i da ne bih morala da se nosim sa neprijatnim osećajima neuspeha.

Morala sam poći od početka, kao da iznova vaspitavam sebe i pažljivo pričam sa sobom. Dobro, da li mora da bude vrhunsko? Ne mora. Da li imam pravo da pogrešim? Imam. Šta će se desiti ako me budu kritikovali i ogovarali? Jesam li umela bolje? Nisam. Dobro, jesam li namerno pogrešila? Nisam.

Mnogo mi je značila tvrdnja Tijane Mandić da je za nju najveće zlo dvadesetog veka to što nam je ukinuto pravo na grešku; da za nas reklame, mediji, filmovi, drugi ljudi izmaštavaju slike savršenstva i da se mi, čim se u te slike ne uklapamo, osećamo loše i kao da smo greška.

I ne sećam se koji je autor rekao: „Neuspeh je događaj, a ne čovek.“ Uverena sam da gotovo svako od nas ima ili je imao ovakve unutrašnje dijaloge. I mnogi su završeni na pravi način – dozvolili smo sebi pravo na grešku, malko smo se opustili, pregrmeli kritiku i ogovaranja i polako postajali bolji i uspešniji u savladavanju životnih izazova. Pa niko nije savršen – sigurno ste mnogo puta i pomislili i rekli.

Međutim, i dalje je previše onih koji insistiraju na savršenosti, koji ne mogu da podnesu kritiku ili sopstvenu grešku, koji imaju osećaj da će se čitav svet srušiti ukoliko pogreše. Zato i imamo mnoštvo rečenica tipa: ma nije kraj sveta, neka se baci kamenom ko nije grešio, nije svaki dan badnji dan, drugi put će biti bolje... I šta se desi? Kad čujemo da nas neko tako teši, naša teskoba poraste. Jer sve dok sami sebi to ne kažemo, objasnimo, uverimo se u to, zadržimo polet i entuzijazam, probamo iznova na drugi način da postignemo uspeh, tuđe reči imaju moć da nas zapeku, povrede i definišu kao luzera.

A ko je luzer? Samo onaj koji nikada nije ni pokušao!

Na upravo završenoj konferenciji, Brajan Trejsi je pričao o kulturološkom razlikama između Amerikanaca i Evropljana kada je uspeh u pitanju. Iako su oni definisani kao ovisnici o uspehu i pobedi, reče kako tamo čoveka koji je bankrotirao pitaju šta je naučio iz toga i smatraju uspešnim onoga koji je spreman da krene iznova. Ovde, kad neko propadne u nekom poslu, čak i porodica ga se stidi. Američki uspešan poslovni čovek je, u proseku, propao u prethodna 2 do 3 posla, preciznije 2,7 poslova je bilo neuspešno, pre nego je došlo do uspeha.

I u Japanu vlada izreka da je uspešan onaj koji je sedam puta pao i osmi put ustao.

Najveći otrov koji truje naš život jeste griža savesti – osećaj krivice ili okrivljavanja. Bez obzira na to da li krivimo sebe ili druge, otrov je u nama, teret je na našim plećima. Tako je i oslobađanje od tog tereta, čišćenje od trovanja u našoj moći. Najsigurniji i najbrži put je kroz razumevanje – šta sebi radimo ukoliko dugo ostajemo u kritikovanju i optuživanju sebe ili drugih, opraštanje – sebi ili nekom drugom – učenje kako je nas je ovo iskustvo obogatilo i šta smo naučili i ponovno nastojanje da budemo bolji.

Stoga, verujem da nam je jedan od važnijih zadataka u poslovnom i privatnom životu, da ponovo osvojimo pravo na grešku. To nam je prirođeno, ali smo od toga odustali, kao da smo se odrodili od svoje ljudske prirode koja nam je ugradila učenje kroz greške. Ne da grešimo neobavezno, olako i po navici, već da učinimo sve da do greške ne dođe. Međutim, ako smo sve brižljivo isplanirali, raspitali se, naučili, uradili i uložili svoje vreme, pažnju i energiju a do neuspeha je ipak došlo, nakon prepoznate greške, kratkotrajne analize, usvojenog znanja i iskustva, s novim informacijama i strategijom, naoružani voljom i energijom, treba da krenemo iznova. Do uspeha – ili onog što za nas taj uspeh znači, i ka savršenstvu – onakvog kakvim ga svako od nas definiše ili zamišlja za sebe.

Jer, kako nas je podučio (i ohrabrio) gospodin Trejsi, a on to dobro zna: ’’Zemlje u kojima nije sramota ne uspeti – to su zemlje koje imaju napredak.’’