Ljudi su još u praistoriji propisivali pravila ponašanja tako što su prirodno pravo normirali u materijalne obaveze. Da pojasnimo, pravne norme su propisali ljudi kako bi sprečili anarhiju, tj. kako bi se izdvojili od životinja i zakona džungle. Danas prečesto srećemo ljude koji svoje ponašanje suprotno materijalnim propisima pripisuju lošim propisima i nepravdi. Prečesto čujemo da je pauk nepravedno odneo određeno vozilo, te da vozač nije kriv za to. Prečesto je i Bog kriv za mnoge pojave. Krivica za stanje nezaposlenosti u društvu je krivica cele zajednice, a ni najmanje nezaposlenog lica. Nikada se u pitanje ne dovodi lična nezainteresovanost za napredovanje i usavršavanje. Vlast zna da bude krivac za prokišnjavanje, za to što ne radi sijalica, što sudovi nisu oprani, što je ulica zatvorena zbog radova, što neko nije položio ispit, što večiti studenti studiraju više od decenije, pa sada moraju da polažu dodatne ispite, što nema martovskog roka, što je neko dobio otkaz... Nepravda je i to što je neko rešio da izgradi neku zgradu, da uredi jedan deo grada, da napravi novu putnu infrastrukturu. Posebna i ogromna nepravda jeste kada Poreska uprava nekome naplati porez, kada sud nekome odredi kaznu, kada sud nekoga obaveže da nešto učini (nekoga ko je povredio nečije pravo).

Valdorfa i Staltera je na svakom balkonu. (Sećate se ona dva čangrizava starca iz Mapeta koji sede na balkonu, zajedljivo komentarišu i smeju se na račun ostalih?) Srbija je postala zemlja stručnjaka, analitičara, kritičara, nevladinih udruženja, profesionalnih mreža. Ukoliko je suština bitisanja u jednoj zajednici da zajednica prosperira, onda je logično da svi u zajednici budu posvećeni tom cilju. Ukoliko neko pokušava da izgradi jedan deo grada, zgradu, put, most, vrtić, rekonstruiše razorene objekte, sasvim je prirodno i logično da svi ostali to treba da podrže, jer tim malim koracima možemo učiniti da okolina u kojoj živimo bude vredna ljudskog života. Često to nije slučaj, već razvojni projekti, bilo da su u pitanju projekti vlasti ili pojedinaca, budu predmet zajedljivih komentara interesnih grupa kojima su lični ciljevi iznad ciljeva zajednice. Takvih je bilo i biće, strašno je samo kada deo javnosti koji nema lične interese poveruje u te teze i konstrukcije. Razvoj društva prečesto blokiraju i birokrate sa širokim diskrecionim ovlašćenjima. Danas je, naime, mnogo lakše sagraditi stambenu zgradu (i pored pretnje krivičnom odgovornošću), pa tu istu stambenu zgradu legalizovati, nego legalno izvršiti rekonstrukciju postojećeg razorenog objekta.

Ozbiljna je nepravda pravna nesigurnost koju ulivaju državni organi. Da li ste danas u obavezi da platite neku fiskalnu ili parafiskalnu obavezu, kolika se fiskalna stopa za neki pravni posao primenjuje, te da li se obračunava jedan ili drugi porez, da li ste nešto radili u skladu sa zakonom ili ne, jesu pitanja na koja službenici imaju različite odgovore. Ovako široko rasprostranjena diskreciona ovlašćenja jesu izvor nepravednih rešenja i odluka.

Nepravda je kada određeni poreski obveznici redovno plaćaju porez i za to budu „nagrađeni” plaćanjem duplih poreza jer određene uplate nisu proknjižene ili poreski službenici ne znaju kako da nešto proknjiže, a sa druge strane neredovni poreski obveznici budu nagrađeni otpisom kamata, ili čak i glavnice.

Dakle, nepravde i Mapetovaca na sve strane, svi smo mi pomalo Kalimero, bitno je samo odvojiti zrno od kukolja, tj. napraviti jasnu razliku između prave i imaginarne nepravde.