Mi svakako nismo jedna od strateških zona uticaja ali smo zbog svog geostrateškog položaja jako zanimljivi za najmanje dve zone uticaja.

Konačno smo mi u prednosti za razliku od svih zemalja u okruženju. Naime, dok su zemlje u okruženju članice Evropske unije, mi smo u mogućnosti (igrom prilika) da sačekamo rasplet događaja na svetskoj pozornici.

Naš pristup sinhronizaciji propisa sa propisima Evropske unije i nastavak pregovora sa Evropskom unijom jeste optimalan i očekivan. Naime, normativi i vrednosti Evropske unije jesu imperativ svake zemlje koja teži da postane član zajednice razvijenih zemalja, a sama sinhronizacija propisa jeste samo jedan korak ka toj težnji. Nisam optimista, a još manje utopista, da će Evropska unija zadržati formu koju danas poznajemo. Brexit je samo prvi korak ka dezintegracijama. Suština je, međutim, u tome da će se vremenom konstituisati zajednice koje će biti vezane teritorijalno, ekonomski itd. Naime, realno je očekivati da će u narednojdecenijibiti formirana unija veoma razvijenih zemalja Evrope poput Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije, Španije, te da će se zbog jedinstvenog tržišta kroz određene forme konfederacije ili ekonomske federacije ujediniti regionalne države kroz npr. Balkanski savez i slično.

Stepen razvoja privrede, tehnologija i slično, dovele su do toga da se do finalnog proizvoda dolazi sa maksimalnim uštedama. Do maksimalnih ušteda dolazi zbog ukrupnjavanja kapitala. Krupan kapital, dalje, zahteva veće tržište. Dakle, iluzorno je očekivati dalja cepanja i dezintegracije, a realno je očekivati integracije. Zemlje bivše Jugoslavije danas defakto imaju jedinstveno tržište. Nije iluzorno očekivati da će vremenom bilateralni i multilateralni sporazumi regulisati više oblasti u svakodnevnom poslovanju nego materijalno pravo bilo koje zemlje. S druge strane, upravo će ekonomija biti razlog za dezintegracije današnjih zajednica kakva je Ekonomska unija. Naime Britanci su glasali sa izlazak iz Evropske unije jer je većina sredstava iz zajedničkih fondova odlazila za „pokrivanje rupa“ nekih manje razvijenih zemalja Evropske unije. Ovaj princip jedinstvene monetarne unije i zajedničke ekonomske politike jeste par ekselans primer solidarnosti i ravnomernog razvoja. Neke zemlje, članice unije, ne pokazuju isti odnos prema poslu i proklamovanim principima tj. vrednostima, a to dalje negativno utiče na one zemlje koje redovno, sredstvima svojih poreskih obveznika, pokrivaju budžetske nedostatke. Nemačka kao nesumnjivo i opravdano vodeća članica Evropske unije, sigurno nije srećna što donacijama iz sredstava svojih poreskih obveznika pokriva budžetske deficite ali sa druge strane jeste svesna da Evropa samo ozbiljnom integracijom može da parira američko-rusko-azijskoj zoni uticaja.

Dakle, ideja o nesvrstanosti nije logična imajući u vidu stepen razvoja sveta i činjenice da je termin nezavisnost samo mrtvo slovo na papiru, i sledi da bi kao zemlja trebalo da „poboljšamo svoje performanse“ i tako postanemo rado viđeni član bilo koje sada prisutne unije ili budućih unija najrazvijenijih zemalja.