Početna > Izdanja > Broj 084 > Poslovna misao - William White

Vilijam Vajt

„Oduvek je bilo opasno oslanjati se na centralne banke da reše problem solventnosti... To je recept za izazivanje nereda, i sada smo došli do granice.“ Vilijam Vajt

Svet se suočava sa novom krizom izazvanom eksplozijom dugova. Na to upozorava Vilijam Vajt, bankar u centralnoj banci koji je poznat po tome što je predvideo krizu iz 2008. godine.

Svet se sada suočava sa krahom koji bi mogao da dovede do kolapsa cena nekretnina, nove globalne bankarske krize, potapanja industrijskih centara Zapada talasom jeftine robe, i potrebe za otpisivanjem dugova velikih razmera.

Umesto da se nalazi u boljem položaju da preživi, svet je zapravo u goroj situaciji nego što je bio 2008. godine, tvrdi on. Vajt u poslednje vreme upozorava da je globalni finansijski sistem postao opasno nestabilan i da se suočava sa lavinom bankrotstava koja će testirati društvenu i političku stabilnost.

„U svakoj fazi dešava se to da disbalansi u globalnoj ekonomiji postaju sve gori.“



Vajt je prvo upozorenje bankarima u centralnim bankama izdao 2003. godine na njihovom redovnom sastanku u Džekson Holu, u SAD. U to vreme, Vajt je bio ekonomski savetnik u Banci za međunarodna poravnanja, sa sedištem u Švajcarskoj, koju često nazivaju „centralnom bankom bankara u centralnim bankama“. Danas, Vajt pola radnog vremena radi u podjednako prestižnoj Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

„Dugovi su nastavili da se nagomilavaju tokom proteklih osam godina i dostigli su takav nivo u svakom delu sveta da su postali moćan uzrok štetnog ponašanja. U sledećoj recesiji, postaće očigledno da mnogi od ovih dugova nikada neće biti servisirani niti otplaćeni, i to će biti neprijatno mnogim ljudima koji misle da poseduju imovinu koja ima neku vrednost. Postavlja se samo pitanje da li smo sposobni da pogledamo stvarnosti u oči i da se suočimo sa onim što dolazi na miran način, ili će doći do nemira.“

Sledeći zadatak koji je pred globalnim organima vlasti je kako upravljati otpisivanjima dugova, a shodno tome i masivnim preuređenjem pobednika i gubitnika u društvu, bez izazivanja političke oluje. Evropske banke su već odobrile 1 bilion dolara u neprihodujućim kreditima: značajno su izložene tržištima u razvoju i skoro sigurno odlažu druge loše dugove koji nikada nisu bili obelodanjeni. Evropski bankarski sistem će možda morati da bude dokapitalizovan u do sada neslućenim razmerama, a nova „bail-in“ pravila znače da će svaki deponent iznad garancije od 100.000 evra morati da doprinese isplati.

Jeftin novac koji su uzimale vlade, domaćinstva i kompanije, doveo je do eksplozije dugova, i uprkos krizi iz 2008. godine koju je izazvalo previše dugovanja, nivo dugova je od tada porastao, ukazuje Vajt. „Ukupan dug je porastao sa 200% globalnog BDP-a u 2007. godini na trenutnih 250%. Nije došlo do smanjenja zaduženosti.“

„Smatram da su sva ova finansijska i stvarna sredstva ugrožena na ovom istorijski visokom nivou. Banke će reći da je ceo svet postao veoma rizičan. Imaće predrasude prema pozajmljivanju bilo kome ko nije kredit prve klase[BK1]. Potrošači će reći: „Danas imam posao, ali sutra ga možda neću imati“ i fokusiraće se na otplaćivanje duga. Svi pokušavaju da uštede istovremeno.“ upozorava Vajt.

Tržišta u razvoju

G. Vajt je rekao da se stimulus kvantitativnog popuštanja i nulte stope kod velikih centralnih banaka nakon krize kompanije Lejman proširio po celoj istočnoj Aziji i tržištima u razvoju podstičući stvaranje kreditnih mehura i talasa zajmova u dolarima koje je bilo teško kontrolisati u svetu slobodnog protoka kapitala. Rezultat je taj što su ove zemlje sada takođe uvučene u haos. Kombinovani javni i privatni dug dostigao je najveću stopu ikada od 185% BDP-a na tržištima u razvoju i od 265% BDP-a u klubu OECD-a. Oba su u porastu za 35% od vrhunca poslednjeg kreditnog ciklusa u 2007. godini. „Tržišta u razvoju bila su deo rešenja nakon krize kompanije Lejman. Sada su takođe deo problema.“

Devalvacija kineske valute očigledno ima potencijal da metastazira. „Sve velike zemlje nalaze se u ratu valutama, iako insistiraju da QE nemaju nikakve veze sa konkurentnom deprecijacijom. Svi igraju istu igru sa izuzetkom Kine - za sada - a to je igra sa nultom sumom. Kina bi stvarno mogla da podigne ulog.“ Skorašnje ekonomske brige i pad na berzama i u ceni robe kucaju na vrata Kine i ostalih zemalja u razvoju čiji vratolomni rast možda dolazi do konačnog usporenja. Prema Vajtu, deo pretnje predstavlja opet dug koji su ove ekonomije nagomilale – uglavnom u dolarima. „Ukupni iznos nebankarskih kredita u američkim dolarima na tržištima u razvoju je 3,3 biliona dolara (2,3 biliona funti). To je porast u odnosu na manje od 1 biliona dolara (690 miliona funti) koliko je iznosio početkom veka. Eksplodirao je od 2009. godine. U Brazilu i Kini taj dug se popeo sa 150% BDP-a na 200% BDP-a.“

Neki tvrde da, ukoliko se te ekonomije brzo razviju, možda će moći lako da plaćaju ta dugovanja, ali Vajt nije toliko siguran jer je vrednost valuta ovih ekonomija u razvoju opala, čime im je otežano otplaćivanje dugova. Vajt misli da vlade treba da investiraju u infrastrukturu, i da one vlade koje nemaju velike dugove moraju da troše. „Potrebno je više javnih investicija i investicija u infrastrukturu.“

Takođe ga brine talas deflacije iz Kine, i tvrdi da je svet suočen sa prekomernim snabdevanjem stvarima koje mu nisu potrebne. „Pogledajte Kinu u kojoj imaju preveliko prekoračenje kapaciteta čelika, stakla, keramike. Oni će to poslati ka nama, to već možete videti po zatvaranju železara.“, kaže Vajt.

Vajt je uveren da dolazi vreme za obračunavanje duga; ipak, nije toliko siguran kada će se to desiti. Priznaje da je često pomišljao da će do krize doći ranije, i da je nemoguće predvideti recesije. Nemoguće je znati šta će biti okidač za sledeću krizu jer je globalni sistem izgubio stabilnost i suštinski je sklon slomovima. „Može se reći da gde god čovek pogleda, vidi da se ekonomije muče sa sve većim poteškoćama. Mogu se videti potencijalni okidači, ali postoje realna ograničenja našeg razumevanja.”

Centralne banke

Vajt priznaje da je u prošlosti potcenio u kojoj meri centralne banke mogu da ponovo osnaže ekonomije uz dramatična smanjenja kamatne stope. Međutim, tvrdi da danas postoji razlog da se veruje da su centralne banke možda dostigle granicu svojih moći. Kako većina centralnih banaka ima kamatne stope koje su blizu nuli, malo je mesta za više akcije. Vajt ipak veruje da se stvari zapravo mogu pogoršati, ako bi stope bile negativne, na primer. Veruje da niske stope – a još više negativne stope – mogu bankarsku krizu učiniti verovatnijom, a ne manje verovatnom. Bankama će se naplaćivati ostavljanje gotovog novca kod centralnih banaka ali možda neće realno moći da naplate običnim klijentima polaganje gotovog novca na depozit. Profit bi morale da nadoknade negde drugde. „Time se iscrpljuju margine profita banaka, tako da će one možda naplaćivati više zajmoprimcima, čime bi se postiglo suprotno onome što se očekuje od niskih kamatnih stopa.“

U svom članku objavljenom u časopisu „OECD Observer“ u januaru 2016. godine, on ističe da:

„Centralne banke u najvećim naprednim ekonomijama godinama vode neuobičajeno ekspanzivnu monetarnu politiku. Štaviše, načini na koje one to rade postaju sve više eksperimentalni. Ove ekspanzive politike sa sobom nose rizik nesrećnog kraja. Velikim delom, ovo jednoumno vođenje politike oslikava političku realnost da je monetarna politika postala „jedina zabava u gradu“. Ipak, u velikoj meri, takođe oslikava neka dugotrajna, ali netačna uverenja o tome kako ekonomija zapravo funkcioniše. Štaviše, bez ikakve discipline koju nameće međunarodni monetarni sistem, skoro svaka centralna banka u svetu postala je uključena u proces monetarnog popuštanja bez presedana – u takozvane „ratove valuta“. Kao rezultat, globalna ekonomija bi sada mogla biti čak osetljivija nego što je bila 2007. godine.

Osnovni problem je taj što je moderna makroekonomija zasnovana na pogrešnom uverenju: konkretno, da se funkcionisanje ekonomije može razumeti i shodno tome pažljivo kontrolisati, kao da je mašina u sposobnim rukama rukovaoca. Filozofi bi rekli da smo počinili duboku ontološku grešku. Nismo uspeli da shvatimo da ono što čovek može da zna o jednom sistemu zavisi od same prirode sistema. A priroda naše ekonomije je jednostavno previše kompleksna da bi se mogla razumeti, a još manje kontrolisati.

Razmotrimo to što analitički okviri, generalno prihvaćeni od strane centralnih banaka, uopšte nisu uspeli da predvide dolazak krize ili, uprkos zajedničkim i upornim akcijama, slabost naknadnog oporavka. Samo to trebalo je da bude dovoljno da se postave neka fundamentalna analitička pitanja. Štaviše, podršku skepticizmu pruža revizija monetarne politike u stvarnoj praksi tokom prethodnih 50 godina. Svaki njen aspekt – uključujući ciljeve, instrumente i indikatore – bio je podvrgnut čestim promenama. Uopšteno gledano, ove promene bile su odgovor na to što prethodne politike nisu uspele da donesu očekivane rezultate, ili što su proizvele nenameravane i neželjene nuspojave. Ukratko, monetarna politika je sistematično pogrešila. Stoga, ne bi bilo ničeg nepoželjnog u još jednom fundamentalnom ponovljenom razmatranju kao odgovoru na nedavne događaje.

Od 2003. godine, mnogi ekonomisti opovrgavaju Vajtov pogled da je katastrofa na pomolu. Međutim, on je uveren da će disbalansi u svetskoj ekonomiji dovesti do nove krize. „Kada je nešto neodrživo, to će se završiti u određenom trenutku“, kaže on. Potom dodaje: „Međutim, može trajati i duže nego što je očekivano.“

Ne postoji lak izlazak iz ove situacije, ali g. Vajt veruje da bi bilo dobro kada bi, za početak, vlade prestale da se oslanjaju na centralne banke da obavljaju njihov prljavi posao. Treba da se vrate fiskalnom primatu i pokrenu kampanju investicija u infrastrukturu koja se sama otplaćuje putem višeg rasta.

Biografija

Vilijam R. Vajt je kanadski ekonomista, rođen u gradu Kenora u Ontariju, 1943. godine. G. Vajt je stekao obrazovanje na univerzitetu Vindzor i doktorirao na univerzitetu u Mančesteru 1969. godine. Poznat je po tome što je skrenuo pažnju na divlje ponašanje tržišta dugova pre udara globalne oluje 2008. godine.

1969. godine, započeo je karijeru kao ekonomista u Banci Engleske, centralnoj banci Ujedinjenog Kraljevstva. 1972. prešao je u Banku Kanade, centralnu banku Kanade, gde je proveo 22 godine. Prvih šest godina u Banci Kanade proveo je u Odeljenju za bankarstvo i finansijsku analizu, prvo kao ekonomista, a na kraju kao zamenik načelnika. 1978. godine, Vajt je postao zamenik načelnika Istražnog odeljenja a postavljen je za načelnika odeljenja 1979. godine. Postavljen je za savetnika guvernera 1984. godine i zamenika guvernera Banke Kanade u septembru 1988. godine.

1994. godine, prešao je u Banku za međunarodna poravnanja (BIS), banku centralnih banaka sa sedištem u Švajcarskoj, kao rukovodilac Monetarnog i ekonomskog odeljenja. Od maja 1995. godine do juna 2008. godine, radio je kao ekonomski savetnik i načelnik Monetarnog i ekonomskog odeljenja.

Predvideo je finansijsku krizu 2007–2010. godine pre kraha drugorazrednih hipotekarnih kredita 2007. godine (Kriza drugorazrednih hipotekarnih kredita). Bio je jedan od kritičara teorije Alana Grinspena o ulozi monetarne politike, još 1996. godine. Osporio je pogled bivšeg predsednika Federalnih rezervi da bankari u centralnim bankama ne mogu efektno usporiti uzroke imovinskih mehura. 2003. godine, Vajt je svoj argument izneo direktno Grinspenu, na godišnjem sastanku Banke federalnih rezervi Kanzas Sitija u Džekson Holu, u Vajomingu. Vajt je preporučio da se „podignu kamatne stope kada dođe do prebrze ekspanzije kredita i da se banke primoraju da izgrade rezerve gotovog novca u dobrim vremenima koje bi koristile u lošim godinama.“ Grinspen nije bio uveren u delotvornost ovoga i rekao je: „koliko ja znam, ne postoji primer uspešno sprovedene kontra-ciklične politike.“

Povukao se iz BIS-a 30. juna 2008. godine. U oktobru 2009. godine postavljen je za predsednika Odbora za ekonomski razvoj i reviziju pri Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u Parizu. Ovaj odbor sprovodi redovne procene politika kako zemalja članica, tako i zemalja koje teže članstvu u OECD. U ulozi predsednika, takođe doprinosi sastancima WP1 i Odbora za ekonomsku politiku OECD-a. Bio je član Isingovog odbora koji savetuje nemačkog kancelara o pitanjima G-20.

Vilijam Vajt je objavio članke o temama koje su u vezi sa monetarnom i fiskalnom stabilnošću kao i sa procesom međunarodne saradnje u ovim oblastima.


[BK1]Ova rečenica je prevedena onako kako piše, međutim na engleskom je nepotpuna!!! Promeniti


Berza

investicioni fondovi

kursna lista