Iz NBS je rečeno da neće gurati inflaciju u ciljani okvir, tako što će dozvoliti veće oscilacije kursa. Odgovarajući na pitanje da li će dinar da klizi, jer će se inflacija pogurati na ovaj način, NBS ne planira da postigne ciljanu inflaciju na takav način. Centralna banka, kako kaže, sprovodi režim rukovođenog plivajućeg deviznog kursa, a intervenisaće na deviznom tržištu radi „smanjenja prekomernih dnevnih oscilacija kursa“ ili stimulisanja obima prometa sa ciljem nesmetanog funkcionisanja deviznog tržišta, kao i radi očuvanja stabilnosti finansijskog sistema i cena na domaćem tržištu.

U praksi je primena ma­njih kursnih osci­la­ci­ja­ ili „re­la­tiv­no fik­sni de­vi­zni kurs“, pa bi trebalo da NBS proširi margine fluktuacija kursa dinara. Ovde je MMF u pravu što predlaže veću dnevnu fleksibilnost kursa dinara, što bi moglo da znači da treba smanjiti vrednost domaće valute u situaciji kada je inflacija (oko 2%) ispod ciljanog nivoa (4% plus-minus 1,5), sa smanjenjem plata i penzija i pada tražnje.

Od 2010. do početka 2016. godine dinar je oslabio za 21%. U prošloj godini izgubio je na vrednosti 0,8%. Za prva tri meseca ove godine NBS je prodala čak preko 550 miliona evra, a kupila 10 miliona. Ovo trošenje monetarnih rezervi bilo bi znatno manje da su veće granice dozvoljenih dnevnih varijacija kursa.

Izbor valutnog režima zavisi od stanja date privrede, njene konkurentnosti i izvozne sposobnosti, stanja platnog bilansa, visine spoljne zaduženosti, inflacije i drugih makroekonomskih parametara u određenom vremenskom periodu.

Režim kontrolisano fleksibilnog kursa dinara, kao najmanje loš u odnosu na moguće alternative, za sada je ipak najbolja opcija za Srbiju. Ovakav režim kao kompromis između fiksnih i fluktuirajućih kurseva, kojeg neki ekonomisti nazivaju „prljavo plivajućim“, trebalo bi da uzme u obzir prednosti discipline fiksnog kursa i veće delovanje tržišta kod fluktuirajućeg kursa. Iako je fleksibilni kurs kao tržišno rešenje bolji od fiksnog, bez obzira na izbor valutnog režima, potrebna je koordinacija monetarne i fiskalne politike za stabilnost deviznog kursa.

Rukovođeno fleksibilni kurs dinara, odnosno „monetarna politika ciljane inflacije“, je bolje rešenje za Srbiju od fiksiranja kursa, jer daje više elastičnosti finansijskom sistemu. Zato je za Srbiju bolje da se kroz promenu kursa, slabljenje dinara, obavi deo prilagođavanja, jer u slučaju valutnog odbora (fiksnog kursa), prilagođavanje je jedino moguće kroz smanjenje plata i cena što vodi u recesiju.

Režim fleksibilnog kursa dinara NBS je utvrdila u saglasnosti sa vladom i MMF-om, kao najmanje rizičan model za privredu Srbije i prati njegovo kretanje, jer je on u vezi sa ostvarivanjem osnovnih ciljeva Centralne banke, kao što su očuvanje stabilnosti cena i održavanje finansijske stabilnosti.

Kurs dinara treba da se formira na tržištu, kao i svake druge robe, a intervencije NBS da budu veoma diskretne, samo onda kada dođe do većeg odstupanja kursa. Zato je potreban određeni blagi trend depresijacije kod fleksibilnog kursa, da bi se poboljšala konkurentnost domaće privrede.

Fleksibilan kurs izabran je sa namerom, jer po pravilu smanjuje potencijalnu cenu koju zemlja mora da plati pod uticajem eksternih nestabilnosti. U svakom slučajufleksibilan devizni kurs manje je loše rešenje od fiksnog kursa ili uvođenja evra u monetarni sistem zemlje.

Neki naši ekonomski stručnjaci zalažu se za primenu potpuno fleksibilnog kursa, bez ikakvih intervencija NBS-a, pa da realna kretanja dinara na tržištu pokažu njegovu pravu vrednost.

Pristalice slobodnog kursa koji bi određivao tržište smatraju da u sadašnjoj fazi nije moguće fiksirati kurs iz više razloga. Bilo je nekoliko pokušaja u prošlosti, što je trajalo nekoliko meseci i sistem se raspao, jer je došlo do „velikog slabljenja standarda stanovništva i potrošnje“. Kažu da cena domaće valute mora da zavisi samo od stranja tekućeg platnog bilansa i ne može se održavati nikakvim zaduženjem države. Zato treba „još depresirati dinar i ići na plivajući kurs, a ne da se država zaduži da bi ga branila“. Kažu da je „najmoćniji deo privrede baziran na uvozu, pa sada želi da društvo plati njihove dugove“. Pritisak da se fiksira kurs dinara dolazi od „dela privrede koji se zadužio, pa hoće da im NBS proda devize po ceni koja im odgovara“. Kurs može da se uravnoteži samo kroz tržište i nikakav monetarni odbor „ne može da zna cenu deviza“.

Zato, kako kažu njegovi zagovornici, treba pustiti da dinar pliva i da se formira realan kurs bez intervencija NBS. Srbija ima dvovalutni sistem, i „ne sme se učiniti da redak resurs-novac, kratko traje i da se sistem slomi“. Po njima je valutni odbor „model preraspodele, mehanizam koji pokazuje kako se novac čuva i kako se država zadužuje da ga odbrani“. Vođenje monetarne politike sa stranim novcem u maloj zemlji nema nikakve izglede da opstane „osim da država upadne u dug“. Zato je, kako navode, najbolji slobodni plivajuću kurs koji pokazuje da „ima smisla izvoziti, a da nema smisla uvoziti“.

Treba reći da je osnovna prednost fleksibilnih kurseva mogućnost veće slobode u vođenju ekonomske i monetarne politike i olakšano platnobilansno uravnoteženje, gde su potrebne manje devizne rezerve. U slučaju recesije ovakav kurs pomaže da se ona ublaži, odnosno omogućava manji pad proizvodnje, a kod inflacije daje veću mogućnost da se ona obuzda. Smanjuje udar na plate, jer kod fiksnog kursa smanjenje potrošnje mora da se obavi preko sniženja plata i zaposlenosti. Daju mogućnost za potrebna prilagođavanja prema spoljnim promenama, čime se olakšava ekonomska saradnja sa inostranstvom. Manje su mogućnosti da dođe do potcenjenosti i precenjenosti domaće valute, nego kod fiksnih kurseva. Smanjuju se potrebe uvođenja dodatnih mera za usklađivanje domaćih cena sa cenama inostrane konkurencije.

Fleksibilni kursevi su generalno bolje rešenje od fiksnih kurseva za privrede koje su izložene spoljnim šokovima, dok fiksni kursevi imaju prednosti, ako se radi o unutrašnjim poremećajima u nacionalnoj privredi. Kao jedan od glavnih argumenata za primenu slobodno fluktuirajućeg kursa njegovi zagovornici navode da taj režim destimuliše spoljno zaduživanje zemlje i on jedini može u kriznim vremenima da obezbedi stabilnost.

Fleksibilni kursevi su vrlo rasprostranjen devizni režim u svetu, kod kojeg se vrednost valute određuje ponudom i potražnjom na deviznom tržištu, odnosno gde se dozvoljava da tržište određuje vrednost valute. Međutim, treba reći da nema valute u svetu čija je vrednost određena samo ponudom i potražnjom na deviznom tržištu, odnosno nema potpuno slobodnog fluktuiranja kursa. Ako dođe do ekstremnog povećanja vrednosti (apresijacije) ili obezvređivanja (depresijacije), centralna banka će da interveniše na tržištu kako bi stabilizovala valutu. Prema tome, ovaj režim može tehnički biti poznat i kao nadzirani devizni kurs.

Kod nadziranog kursa vrednost se određuje na tržištu, ali je variranje vrednosti valute utvrđeno u određenim granicama. Postoje tri tipa ovog kursa. U prvom slučaju vrednost valute varira u određenim granicama koje se povremeno prilagođavaju u zavisnosti od odgovarajućih ekonomskih pokazatelja i predviđanja. U drugom slučaju vrednost valute je fiksirana, a menja se periodično u zavisnosti od stanja na tržištu. U trećem slučaju vrednost valute može da varira u određenom fiksnom opsegu.

Generalno, ekonomisti smatraju da je fleksibilni kurs u mnogim okolnostima bolji od fiksnog kursa, pošto može da reaguje na promenu situacije na deviznom tržištu. Zapravo, ne postoji univerzalno pravilo prema kojem je jedan režim deviznog kursa recept za više zemalja, pošto se i u istoj zemlji mogu primenjivati različiti kursevi u zavisnosti od toga da li se ona nalazu u tranzicionom procesu ili u fazi uzlaznog ciklusa, odnosno u ekonomskoj krizi.

dr Dejan Jovović, naučni savetnik, redovni član NDES-a