Početna > Izdanja > Broj 082 > Poslovna misao - Evan Osnos

Evan Osnos

Doba ambicije

Gledajući spolja, Kina nam često izgleda kao karikatura: kao kakva nacija pragmatičnih plutokrata i nemilosrdno posvećenih studenata kojima je suđeno da vladaju globalnom ekonomijom ili pak kao smeteni Golijat – prožeta korupcijom i na ivici stagnacije. Ono što gledajući spolja ne vidimo jeste kako i moćni i obični ljudi iznova izgrađuju svoje živote u zemlji koja prolazi kroz dramatične promene. Evan Osnos je, kao dugogodišnji dopisnik magazina Njujorker iz Pekinga, bio svedok temeljnih političkih, ekonomskih i kulturnih prevrata u Kini. U svojoj knjizi „Doba ambicije“, on opisuje najveći konflikt koji se odvija u Kini – sukob između uzdizanja pojedinca i napora Komunističke partije da zadrži kontrolu. On takođe postavlja istraživačka pitanja kao što su: zbog čega vlast koja je imala više uspeha u izdizanju naroda iz siromaštva nego bilo koja druga civilizacija u istoriji bira da postavlja tako stroga ograničenja na slobodu izražavanja? Zbog čega milioni mladih kineskih stručnjaka koji tečno govore engleski i koji su posvećeni zapadnjačkoj popularnoj kulturi istovremeno sebe smatraju „gnevnom omladinom“ privrženom odupiranju od zapadnih uticaja? Kako Kinezi iz svih slojeva društva pronalaze smisao u svojim životima nakon dve decenije nemilosrdne jurnjave za bogatstvom?

Evan Osnos (rođen 1976. godine) je američki novinar i pisac koji je živeo u Kini, odnosno u Pekingu, od 2008. do 2013. godine. Tokom tog perioda za magazin Njujorker je izveštavao kako o ogromnim promenama u toj državi kroz koje je prolazila dok je usvajala sopstvenu verziju kapitalizma, tako i o ogromnim (lokalnim i globalnim) posledicama tih promena. Pre toga je proveo tri godine kao dopisnik dnevnog lista Čikago tribjun gde je bio deo tima koji je osvojio Pulicerovu nagradu za istraživačko novinarstvo.

Njegova knjiga „Doba ambicije: u poteri za bogatstvom, istinom i verom u novoj Kini“, objavljena 2014. godine, istražuje napetosti između brzog razvitka i ekonomskih mogućnosti Kine s jedne strane i njene neprekinute predanosti autokratskom sistemu vladavine s druge. Njegova knjiga je puna obelodanjujućih ličnih priča kao i značajnih statističkih podataka poput ovih. U 2005. godini je samo 65 kineskih učenika pohađalo privatne američke srednje škole. Pet godina kasnije, kad su bogati Kinezi prihvatili američki obrazovni sistem kao sredstvo za stvaranje boljih prilika za svoju decu, bilo ih je preko 7000.

Osnosovo delo nam pomaže da razumemo čudnu dihotomiju velikog državnog aparata i tržišnog kapitalizma koja postoji u Kini – nešto što ogromna većina zapadnjaka u suštini ne uspeva da razume. To nije tema koju je lako sažeti, ali je autor predstavlja ne kao krutu istorijsku pozadinu, već kao mešavinu priča i biografija veoma fascinantnih ljudi iz Kine. Ova knjiga ne objašnjava samo kako je državni aparat dospeo u svoje trenutno stanje već i zbog čega se to stanje neće skoro promeniti.

On celu priču sagledava iz tri ugla: iz ugla izuzetnog rasta Kine, zatim iz ugla korupcije i zastrašivanja kojim se koristi državni aparat, kao i trećeg ugla – ugla koji autor naziva verom, misleći time na verovanje u tradiciju i neverovanje da sistem može funkcionisati pošteno u korist individue.

Osnos obuhvata niz tema te strpljivo i uporno, tokom višegodišnjeg perioda, ide tragom velikih pitanja kako o tome šta kineska kultura jeste tako i o tome šta ona postaje. Njegovo delo nam dopušta da izvučemo zaključke o tome šta promene u Kini znače za nas iz ostatka sveta. Razmišljanje o razvoju Kine može biti iscrpljujuće usled njenih stanovišta enormne veličine, brojnosti i neobuzdanosti. Jedna stvar je ipak sigurna: obični Kinezi imaju neku vrstu preduzetničkog mentaliteta koji ih stalno vodi korak unapred, mentaliteta koji je preplavljujući u odnosu na vitalnost običnog zapadnjačkog života. Udaljenost njihove i naše početne tačke u životu je toliko velika da će njihova očajnička energija biti pogon društvima širom sveta.

Osnos se koristi razumevanjem koje dolazi samo sa dugogodišnjim iskustvom i sposobnošću sporazumevanja u stranoj kulturi, razumevanjem koje nijedan čitalac ne bi mogao steći samo prateći vesti, bez obzira na to koliko te vesti bile detaljne. On se usredsređuje na desetak središnjih ličnosti čije se priče s vremena na vreme nastavljaju kroz stranice ovog veličanstvenog pregleda savremene Kine. Hrabri kapetan tajvanske kopnene vojske koji prebegne u Kontinentalnu Kinu i kasnije, mnogo kasnije, postaje jedan od vodećih ekonomista u zemlji a potom i glavni ekonomista Svetske banke. Samoreklamirajući nastavnik engleskog jezika koji izgrađuje pravo obrazovno carstvo za učenje odraslih po principu vikanja na engleskom iz sveg glasa. Doktorand filozofije na vodećem univerzitetu koji predvodi ultranacionalističku kampanju putem interneta. Tužna priča motivisanog železničkog radnika koji se uzdiže do mesta predsedavajućeg jednog od najkorumpiranijih ministarstava u zemlji čuvenoj po korupciji te usput izgrađuje kinesku mrežu brzih vozova i gotovo biva pogubljen zbog svojih dostignuća.

Na dvadesetpetogodišnjicu protesta na Tjenanmenu, pisac Evan Osnos u emisiji „Svež vazduh“ („Fresh Air“) razgovara sa Dejvom Dejvisom o svojoj knjizi „Doba ambicije“. (Transkript objavljen 3. juna 2014. godine na sajtu www.npr.org).

Dočarajte nam malo razmeru i brzinu kineskog rasta i recite nam koliko su se stvari promenile od vaše prve posete 1996. godine.

Kako bih vam pomogao da lakše sagledate stvari, moglo bi se reći da je Kineska transformacija, odnosno njen izuzetni ekonomski rast, sto puta veća i deset puta brža od prve industrijske revolucije koja je transformisala Britaniju. Praktično govoreći, to izgleda tako što je, na primer, 1978. godine prosečan Kinez zarađivao oko 200 dolara godišnje, dok je prošle godine zarada prosečnog Kineza bila oko 6.000 dolara godišnje. Životi ta dva prosečna Kineza se razlikuju u najosnovnijim stvarima – u odnosu na Kineza iz sredine sedamdesetih godina, današnji Kinez pojede šest puta veću količinu mesa. Od svih oblakodera koji se danas grade u celom svetu, četrdeset posto ih se nalazi u Kini.

Naravno, ona je ostala jednopartijska država s autokratskim sistemom vladavine. Podsetite nas na promenu u državnoj politici koja je pokrenula sve ovo devedesetih godina.

Ključni momenat za razumevanje toga kako je Kina postala ovaj, u neku ruku, hibrid autokratije i tržišne ekonomije desio se 1979. godine, posle trideset godina socijalizma. Partija se još od Kineske komunističke revolucije 1949. godine u osnovi pridržavala principa ortodoksne marksističko-lenjinističke ekonomije. Rezultati su bili pogubni – do 1979. godine, kineski narod je, u proseku, postao siromašniji od severnokorejskog. Štaviše, prosečan dohodak po glavi stanovnika u Kini je te godine bio jednak trećini onoga u podsaharskoj Africi. I tako su Deng Sjaoping, tadašnji vođa Kine, i ljudi oko njega došli do zaključka da će, ukoliko žele politički opstati, morati da raskrste sa socijalističkom ekonomijom – i to je upravo ono što su učinili.

I tako su otpočeli s ovom korenitom transformacijom. Oni su u osnovi, takoreći, ostavili po strani socijalističko Sveto pismo ali su zadržali socijalističke svece, kao što je Sekretar Mao, na primer, čiji portret i dalje stoji na Trgu Tjenanmen. Ali za obične ljude, posledice su dovele do promena. Kolektivna gazdinstva i fabrike su se odjednom počele razgrađivati, a ljudima je, u osnovi, rečeno da krenu svojim putem te da počnu sami tražiti posao za sebe kao i da sami počnu odlučivati šta im je činiti s to malo novca što su počeli skupljati. Za narod je cela ta situacija bila toliko iskonska da reč na kineskom koju su koristili da tu situaciju opišu bukvalno znači odrešiti zatvorenika ili životinju. Ljudi su se odjednom osetili kao da su veze kojima ih je sistem vezivao razvezane te da su pušteni da sami biraju put koji će da prate.

U svojoj knjizi prenosite neke zanimljive priče koje govore o toj promeni. Hteo bih da razgovaramo o jednoj od tih priča, o priči Gong Haijan, žene koja je odrasla u selu u pokrajini Hunan. Ona je, pre svega, pokazala rane znake preduzetničkog duha – radila je u fabrici, vremenom se odškolovala, a na kraju se počela baviti provodadžisanjem.

Ona se suočavala s problemom s kakvim se suočavalo mnogo njenih vršnjaka – njeni roditelji sa sela su poznavali samo druge ljude sa sela s kojima bi je mogli upoznati. Ona je na to rekla – ne, ja živim u gradu i obrazovana sam, živim potpuno drugačijim načinom života od tih ljudi i moram pronaći ljude slične sebi. Zatim se prijavila na jedan od prvih servisa za upoznavanje za koji se ispostavilo da je prevara. Data joj je lista sa fotografijama, imenima i kontakt podacima za koju se ispostavilo da je bila u potpunosti lažna. Lista je jednostavno bila sklepana sa raznih strana, a kad je kontaktirala firmu koja joj je listu dala i pitala ih zbog čega su je tako prevarili, odgovorili su joj da tako i treba – rekli su joj da se dobro pogleda, da ona nije dovoljno lepa da se upoznaje s muškarcima kakve je ona želela upoznati. Ovo ju je povredilo, i to na način na koji mislim da prethodne generacije nikad ne bi bile povređene. Međutim, ona je zaključila da zaslužuje bolje i zbog toga je odlučila da osnuje svoju firmu. Tek pošto je završila postdiplomske studije, iz svog majušnog jednosobnog stana u Pekingu je osnovala kineski ekvivalent sajta match.com. Ubrzo se ustanovilo da je postojalo ogromno tržište za posao kojim je počela da se bavi. Bilo je mnogo ljudi sličnih njoj, ljudi koji su čak, jer nisu imali računare, poštom slali svoje slike i podatke o sebi. Ispostavilo se da je mnogo ljudi bilo suočeno sa sličnim problemom, a ona je svoju firmu stavila u javnu ponudu na američkoj deoničkoj berzi NASDAQ i zaradila 77 miliona dolara.

Koliko novonastalog bogatstva je povezano sa moći i privilegijama koje proističu iz veza sa Komunističkom partijom?

U teoriji je plan bio da će oni Kinezi koji budi najbrži i iskoriste najviše prilika biti svojevrsni pioniri. I to je neko vreme bila zvanična mitologija i ono što se svakako svakodnevno moglo videti na naslovnim stranama novina – priče o ljudima koji bi od tezgi s knedlama dolazili do lanaca restorana. Ipak, mislim da je u pozadini, ispod površine svega, od početka postojalo neko rastuće osećanje, u poslednjih par godina sve jače, da put do napretka u Kini zapravo započinje rođenjem u pravoj porodici, imanjem pravih veza ili plaćanjem mita pravoj osobi. I to je zapravo postao osnovni izazov toj pogodbi koja je u centru kineskog života, pogodbi koja kaže – mi ćemo vas pustiti da se obogatite ako vi nas pustite da ostanemo na vlasti.

U svojoj knjizi dosta prostora posvećujete protivrečnosti državne vlasti koja s jedne strane podstiče inovacije i mobilnost, a s druge potiskuje slobode govora i udruživanja. Takođe pišete o neidentifikovanoj zgradi u Pekingu koja je u neku ruku u centru cenzure i gušenja sloboda.

Ta zgrada me je veoma zainteresovala. Hoću reći, u samom je centru Pekinga, na širokom Džong-ansja bulevaru koji prolazi kroz sred grada. Ta ogromna kancelarijska zgrada sa krovom u obliku pagode je locirana odmah pored kineskog ekvivalenta Bele kuće. Kada sam prvi put upitao stražara ispred nje šta je ta zgrada, on mi je odgovorio da mi to ne može reći. I nije samo to bilo čudno u vezi s njom – na njoj nije bilo ni broja niti kakvog drugog znaka. Ispostavilo se da je u pitanju zgrada Centralnog ureda za propagandu, najviše instance zadužene za cenzuru u Kini koja kontroliše sve od postavljanja novinskih urednika do univerzitetskih profesora te produkcije i distribucije filmova. Gotovo je nemoguće preuveličati moć ovog ureda u životu ljudi.

Partija je vrlo svesna svog odnosa prema upotrebi propagande jer, s jedne strane, veruje da je propaganda od suštinske važnosti za zadržavanje moći i održavanje političke stabilnosti. S druge strane, partija pak shvata da postoji nešto u potpunosti zastarelo kad je u pitanju postojanje takvog ureda u 2014. godini. Štaviše, pre par godina, ured je preimenovan u Centralno odeljenje za odnose s javnošću.

Zanimljivo je kako pišete o meri do koje je vođstvo Komunističke partije Kine uvereno da će zadržati svoju ulogu. Partija je i dalje organizacija s visokim stepenom hijerarhije, a pišete i o tome kako je Predsednik Si Đinping započeo kampanju protiv korupcije.

Kada je Si Đinping stupio na dužnost krajem 2012. godine, shvatio je da se partija suočava s talasom korupcije. Korupcija je polako ali sigurno rasla tokom perioda prethodne generacije, otkako je zemlja započela s tržišnim reformama. Ali onda su se odjednom pojavili ljudi koji su krišom nagomilavali ogromna bogatstva. Jedan primer sa kojim sam se susreo je primer regionalnog funkcionera železnice koji je odlučio prisvojiti za sebe delić svake prodate karte u svom regionu. Novac se počeo nagomilavati toliko brzo da je uskoro imao toliko gotovine u svojoj kući da se ona počela pretvarati u prah jer nije mogao stići dovoljno brzo da je potroši. Ovakve priče su se počele javljati širom zemlje. Iako te priče uglavnom nisu bile ovoliko ekstremne, u životima običnih ljudi su takve priče postale dominantan prikaz pravog stanja stvari u zemlji.

Korumpirani železnički funkcioner je izveden pred sud gde je, uz suze, sve priznao. A onda je vlada započela sa kampanjom „I Made A Bribe“ („I ja sam davao mito“) – pokušajem da se utiče na ljude da prijave korupciju gde god bi se susreli s njom, zar ne? Šta je na kraju bilo s tom kampanjom?

Pa, ljudi su poverovali vladi na reč, oduševljeno prihvatajući mogućnost da prijave korupciju po prvi put u životu i da, u neku ruku, doprinesu ovoj novoj vladinoj kampanji. Problem je nastao zbog toga što ljudi ne samo da su prihvatili ovu kampanju – na primer, advokati su počeli prijavljivati slučajeve korupcije – već su i počeli predlagati zakonske reforme, kao što su na primer prijave koje bi zahtevale od lokalnih zvaničnika da prijave koliko novca zarađuju. Što su se takve stvari više dešavale, to je partija počinjala više da shvata kako zapravo počinje gubiti kontrolu te je osetila potrebu da zauzda kampanju protiv korupcije koju je sama pokrenula. I tako se desilo da je partija, koja je tako ushićeno gurnula zemlju u kampanju protiv korupcije, odjednom krenula da hapsi neke od ljudi koji su pokušavali da tu istu korupciju iskorene. Odjednom je odlučeno da nije na običnom svetu da se bori protiv korupcije, odnosno da partija želi da se sama time bavi i to pod uslovima koje sama odredi.

Tako je, jer ako napadnu na privilegije onih koji su u partiji, zapravo podrivaju bazu sopstvene političke podrške koju čini 80 miliona članova Komunističke partije Kine.

To je zapravo zavrzlama s kojim se partija susreće – ako krenu na privilegije i prilike stvorene za članove partije, šta će onda preostati? Znate, pošto je raščistila sa socijalističkom ekonomijom, partija danas postoji gotovo kao kakva esnafska organizacija – korisna za umrežavanje, vrbovanje i tome slično. Ali pitanje koje se nameće jeste koliko privilegija partija može zauzdati bez potpunog podrivanja sopstvenog legitimiteta?

Dakle, imamo situaciju u Kini u kojoj su desetine, možda i stotine miliona ljudi uvećale svoja primanja u ogromnoj meri i u boljoj su situaciji nego generacije pre njih. Ali istovremeno imamo i gušenje sloboda na svakom koraku, nedostatak predstavničke demokratije, kao i manje-više nekontrolisanu korupciju. Da li znamo nešto o tome kako ljudi gledaju na socijalizam i jednopartijski sistem? To jest, zanima me postoje li dostupni rezultati anketa o ovim pitanjima?

Postoje. I ako pogledate neke od dostupnih rezultata – na primer, postoji anketa u kojoj su ljudi pitani da li podržavaju vladu – otkrićete da su te brojke vrlo visoke. Pod time mislim da se u većini slučajeva preko 80 procenata ljudi koji odgovore na telefonsku anketu izjašnjava kako podržava vladu. Te brojke su često veće nego bilo gde drugde u svetu.

Ipak mislim da ima razloga zbog kojih treba biti bar malo skeptičan po pitanju nekih od tih rezultata. Kao prvo, ako živite u autokratskoj zemlji i neko vas pozove telefonom da vas pita da li podržavate svoju vladu, to nije pitanje na koje bi bilo teško doći do očekivanog odgovora.

Takođe mislim da je važno prepoznati činjenicu da postoje razlike među stanovništvom. Tako na primer postoje stariji ljudi koji su odrasli tokom, kako ih oni pamte, najgorih dana Kulturne revolucije, političkog meteža kao i pratećeg siromaštva; za njih je recimo Kina danas nemerljivo bolja u odnosu na Kinu u kojoj su živeli, čisto u pogledu kvaliteta života. S druge strane, mlađi ljudi su mnogo manje zadovoljni jer se oni ne sećaju starih, loših dana. I tako mladi ljudi u Kini danas odrastaju u ovoj okolini koja ih odgaja uz verovanje da će im prihodi rasti iz godine u godinu, da će, ako prihvate sistem, dobiti univerzitetsko obrazovanje te da će ih potom čekati posao. Ali to postaje sve teže i teže. Samo tokom poslednjih nekoliko godina je postalo mnogo teže, a samo će nastaviti da bude sve teže. To je populacija za koju mislim da je nezadovoljna ali mislim i da je vlast zapravo veoma svesna tog nezadovoljstva.

Pišete kako je tokom Kulturne revolucije tokom šezdesetih i sedamdesetih godina Mao Cedung izveo silovit i izuzetno uspešan napad na tradicionalne kineske duhovne vrednosti ali i da je, kada taj novi etos napretka i samoobogaćenja nije zapravo popunio tu duhovnu prazninu, ta potreba za nečim duhovnim ostala neispunjena, te da je stav prema religiji u Kini sada mnogo popustljiviji. Takođe pišete kako ste želeli da razumete potragu kineskih građana za značenjem u svojim životima. Šta ste pronašli?

Pa, mislim da je lako zaboraviti da su ljudi koliko prethodne generacije živeli u jednom gotovo religioznom iskustvu kad je reč o njihovoj privrženosti Sekretaru Mau, da su visoko držali njegovu knjigu, mahali njome nad svojim glavama i bukvalno ispovedali svoje grehe pod nogama njegovih statua. Sve to je gotovo preko noći nestalo. Sa socijalističkom ekonomijom je bilo završeno i ljudi su ostavljeni da sami pronađu odgovore na takva pitanja kao što su: šta želim da uradim od života? Zbog čega sam ovde? Čega sam deo? Šta je osnova javnog morala? Tako da je buđenje koje su doživeli tokom prethodnih par godina bilo zaista izuzetno. To je period u kojem su ljudi krenuli u potragu za životnim filozofijama i religijama u tolikoj meri da danas u Kini ima otprilike isto toliko hrišćana koliko i članova Komunističke partije.

A vlast sve to toleriše dok god ne misli da je u pitanju neka sekta, zar ne?

Da, toleriše, ali veoma, veoma oprezno. Takoreći, konstantno se „nadvlači konopac“ oko toga ko će kontrolisati granice vere u Kini. Samo nedavno ste mogli videti kako su ugašene neke nezvanične crkve koje nisu odobrene od strane vlasti. Tako da, vidite, stalno možemo pratiti taj proces kojim se zemlja otvara te potom ponovo zatvara. U suštini, vlast prepoznaje da više ne može sprečiti ljude da svoje duhovne živote posvete čemu žele, da mora dopustiti narodu neku vrstu duhovne satisfakcije te da stoga, u neku ruku, samo pokušava da usmeri tu reku energije. Znate, često pomislim kako je od tvrdnje da vlast dozvoljava narodu da se bavi verom, možda tačnija tvrdnja da vlast po tom pitanju samo pokušava da drži korak s narodom.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista