homepage_name! > Izdanja > Broj 079 > Poslovna misao - Sherry Turkle

Šeri Terkl

„Međuljudski odnosi su složeni, zamršeni i zahtevni, a mi ih prečišćavamo tehnologijom. SMS-ovi, elektronska pošta, objave na blogovima i društvenim mrežama – sve su to servisi koji nam omogućavaju da se predstavimo onakvima kakvi bismo želeli da budemo. Dopuštaju nam da uređujemo, kao i da brišemo, odnosno da ulepšavamo – lice, glas, telo – ni premalo, ni previše, već taman koliko treba.” – Šeri Terkl

Da li ste nekada poslali SMS nekome ko je bio u istoj prostoriji ili poslali elektronsku poštu kolegama iz kancelarije umesto da ste s njima razgovarali oči u oči? Iako nam naši novi uređaji čine živote efikasnijim i zabavnijim, može li biti da nas oni ipak razdvajaju više nego što nas spajaju? Terklova smatra da je upravo to slučaj. Šeri Terkl se u svom istraživačkom radu i u svojim knjigama usredsređuje na ljudsko društvo i tehnologiju, te na digitalnu eru i međuljudske odnose u njoj. Ona već više od tri decenije proučava interakciju između ljudi i mašina i sve je više zabrinjava količina međuljudske interakcije koju rado prepuštamo robotima ili radije obavljamo posredstvom telefona i računara. Profesorka Šeri Terkl ukazuje na to da smo se udaljili jedni od drugih te da koristimo tehnologiju i društvene mreže kao štit koji nam onemogućava da se istinski povežemo s drugim ljudima. Premda ovu sajber-divu ponekad nazivaju tehnofobom, ona nije protiv tehnologije, naprotiv, ona je samo za povezanost među ljudima.

Nedugo pošto je završila svoju prvu knjigu – o francuskoj psihoanalizi – 1978. godine, Šeri Terkl dobija posao na Masačusetskom tehnološkom institutu, sa zadatkom da proučava sociologiju kognitivnih nauka. „Počela sam da primećujem kako studenti govore o svom umu kao o mašini, praveći analogije sa svojim ličnim računarima.” Koristili bi izraze kao što je „debagovanje” ili bi rekli: „Ne razgovaraj sa mnom dok ne ispraznim bafer.” „To je bio prvi put da sam čula da neko tako govori.” Tako je Terklova počela da izučava načine na koje je veštačka inteligencija počinjala uzimati maha u našim svakodnevnim životima i to u periodu kada su takve interakcije između ljudi i mašina bile na svom samom začetku; takoreći, bila je bukvalno „na pravom mestu u pravo vreme”.

Sami zajedno – zašto očekujemo više od tehnologije nego jedni od drugih

Terklova se ovom temom bavila trideset godina. Isprva je bila nazivana sajber-divom. „Ljudi su mislili da sam veliki pobornik računara – bila sam čak i na naslovnoj stranici časopisa Vajerd.” Onda su stvari počele da se menjaju. Prisećajući se ranih osamdesetih, ona kaže: „Bili smo očarani tom tehnologijom koju smo tek upoznali, kao mladi na početku veze”, ali ta je veza danas postala nezdrava. U svojoj knjizi „Sami zajedno – zašto očekujemo više od tehnologije nego jedni od drugih”, Terklova tvrdi da smo došli do takozvanog robotskog momenta – trenutka u kojem robotima prepuštamo bitne međuljudske odnose, a pogotovo interakcije tokom „najranjivijih perioda naših života” – detinjstva i starosti. „Toliko brinemo o Aspergerovom sindromu i o tome kako komuniciramo oči u oči. Iako sam neko ko voli tehnologiju, ako mene pitate, to je igranje vatrom.”

„Sami zajedno” jedna je od najpoučnijih knjiga o etičkim i društvenim posledicama tehnologije, a sastoji se iz dva dela. Prvi deo knjige posvećuje pažnju njenoj raspravi o upotrebi robota kao pomagača. Terklova se u ovoj raspravi najviše bavi time kako roboti kućni ljubimci i roboti bebe mogu ublažiti osećanje usamljenosti kod starijih osoba smeštenih u domove. Ovo je, svakako, pokušaj odgovora na osećanje napuštenosti koje osećaju ti ljudi koje sada posmatraju kao teret mlađim generacijama. Terklova opisuje razne eksperimente u kojima se starima i deci (dvema emotivno najranjivijim grupama) daju roboti programirani da reaguju na ljudski glas i dodir. Ona u tim eksperimentima beleži reči i doživljaje pojedinih ispitanika kojima se iskazuje emotivna veza koju bi oni – i stari i mladi – stvarali s tim, suštinski govoreći, predmetima. Teško je ne osetiti neku vrstu kolektivne sramote pri spoznaji da pripadamo društvu koje bi uopšte zamislilo potrebu za takvim uređajima. Ipak, Terklova ne osuđuje toliko koliko nas podseća da su ljudske potrebe kompleksne te da je način na koji posmatramo naše etičke i društvene izazove od jednake suštinske važnosti kao i razmatranje njihovih mogućih rešenja.

Terklova često odgovara na novinarske zahteve za komentarima na najnoviju priču o robotima u staračkim domovima, robotima-nastavnicima ili robotima-dadiljama koji brinu o deci. Ona primećuje supružnike koji više vole da se svađaju preko interneta. „Moje studije o sahranama su urnebesne”, kaže ona. „Svi šalju SMS-ove, a kad ih pitam o tome, oni mi odgovaraju: ’Da, šaljem poruke tokom dosadnih delova.’ I u tome je upravo poenta: Šta znači nama kao društvu da budemo prisutni tokom tih dosadnih delova?”

Ona je posebno zabrinuta uticajem ovog stila života na decu. „Ja sam samohrana majka. Sama sam odgajala svoju kćerku i ona je uvek imala svu moju pažnju.” Danas su nam telefoni stalno uključeni i stalno su uz nas. Ona dalje upozorava kako danas roditelji vode više računa o porukama nego o svojoj deci, što je prouzrokovalo nagli porast nezgoda na igralištima. „Ta deca su izuzetno usamljena, a mi ostavljamo utisak kao da i nismo zaista tu za njih. Takvo stanje je nezdravo.” To je upravo ono o čemu ona govori kada kaže da smo „sami zajedno” – naša sposobnost da budemo prisutni u stvarnom svetu ugrožena je „svim tim drugim stvarima” kojima želimo da se bavimo posredstvom tehnologije.

U drugom delu svoje knjige bavi se prvenstveno uticajem društvenih mreža, igara i virtuelnih svetova na naše živote i međuljudske odnose. Iako u ovom delu ima mnogo toga o čemu sam i sama razmišljala u više navrata, izlaganje Terklove posebno upečatljivim čini to što svoje stavove vrlo slikovito prikazuje. Ona intervjuiše srednjoškolce, programere, mlade profesionalce, kao i ljude „predinternetske” generacije, i razgovara s njima o tome kako koriste tehnologiju u svom svakodnevnom životu. Ono što oni imaju da kažu o hroničnoj zahtevnosti tehnologije, kao i o tome kako im tehnologija navodi život na put usamljenosti i izolacije, jeste uznemirujuće, ali ne i iznenađujuće. Od kada smo stalno na vezi, više ne možemo podneti ni samu zamisao toga da budemo sami – da nemamo nikoga ko bi prokomentarisao naše reči ili misli. Ironija, naravno, leži u tome što nas sav značaj koji pridajemo toj predstavi za javnost zapravo socijalno unazađuje u smislu međuljudskih odnosa (ako uopšte i dalje možemo misliti o svetu na taj način). Mi „zaboravljamo” da mir i samoća mogu biti osvežavajući, da mogu našim životima pružiti svrhu i značenje, da mogu ojačati naše odnose s drugima. Umesto toga, mi od samoće strepimo. Terklova ulazi u srž kada kaže: „Usamljenost je promašena samoća.”

Ono što ona na kraju predlaže jeste preispitivanje našeg sistema vrednosti i načina na koji postavljamo kako društvene, tako i životne probleme jer su i jedni i drugi suštinski za zdravije razumevanje nas samih u vremenu nasrtljive tehnologije: „Ono što ja zovem realna tehnologija predlaže da zastanemo i pokušamo da ponovo procenimo situaciju kad god čujemo trijumfalističke ili apokaliptične priče koje nam govore kako da živimo s tehnologijom. Realna tehnologija je skeptična po pitanju linearnog progresa. Ona navodi na skromnost, na stanje uma u kojem smo najspremniji da se otvoreno suočimo s problemima i dobro promislimo pre delovanja.” Mreža je i dalje mlada, ona dodaje, ali ljudi koji su zamišljali tehnologiju koju danas poznajemo više nisu.

Tvrdnje koje Terklova iznosi su za mnoge škakljive i mnogi je smatraju pesimistom, pa čak i tehnofobom. Ona ne samo da više nije na naslovnoj stranici Vajerda već u njemu nema ni recenzije knjige „Sami zajedno”. Štaviše, prvobitne recenzije ove knjige, kako Terklova ističe, mogu biti sažete kao „svi vole Fejsbuk – u čemu je njen problem?” A to je, dodaje ona, nepošteno prema petnaest godina istraživanja koje stoji iza te knjige. „Priznajte mi bar toliko – ja ovde ne iznosim samo svoje mišljenje već izveštavam. Bila sam zaprepašćena kad su mi ljudi rekli kako bi želeli da im Siri (virtuelni lični asistent na ajfonu) bude najbolja prijateljica. Takve stvari se ne mogu izmisliti.”

U svojoj najnovijoj knjizi, objavljenoj oktobra 2015. godine, ova renomirana spisateljica i istraživač ispituje na koje načine beg od razgovora podriva kako naše međuljudske odnose, tako i našu kreativnost i produktivnost, te kako nam povratak razgovoru oči u oči može pomoći da vratimo izgubljeno. Ona istražuje zabrinjavajuću posledicu tog bega – kako privučeni mogućnostima SMS-ova ili elektronske pošte, to jest nedostatkom obaveze da gledamo i slušamo sagovornika ili pak razotkrivamo sebe, pronalazimo načine da razgovor zaobiđemo – na poslu, kod kuće, u politici, pa i u ljubavi.

Sve više smo skloni čarima umreženosti. Trpezarijski sto utihnjava dok roditelji pokušavaju da se izbore s telefonima u borbi za pažnju svoje dece. Prijatelji pribegavaju raznim strategijama ne bi li održali razgovor živim u trenucima kada samo nekolicina njih uopšte podiže pogled sa svojih mobilnih telefona. Na poslu utočište nalazimo iza naših ekrana iako razgovor s kolegama na pauzi povećava ne samo produktivnost već i posvećenost poslu. Na mreži objavljujemo samo stavove za koje znamo da će naići na odobravanje onih koji prate naše objave, bežeći kako od istinske javne rasprave, tako i od rešenja koja iz takve rasprave mogu proisteći.

Danas – uvek na vezi – u usamljenosti vidimo problem koji bi tehnologija trebalo da reši. Strepeći od samoće, oslanjamo se na druge da nam pomognu u razumevanju nas samih, dok nam sposobnost za empatiju i međuljudske odnose trpi. Cenu bega od razgovora možemo videti svuda – razgovor je kamen temeljac demokratije, a i u poslovanju se pozitivno odražava na krajnji zbir. U privatnom životu razgovor pospešuje empatiju, prijateljstvo, ljubav, učenje i produktivnost.

Dok u svojoj knjizi „Sami zajedno” Terklova istražuje kako to postajemo društveno sve izolovaniji premda smo društveno sve povezaniji, istražuje i kako, iako možda naizgled sve više „pričamo” i „delimo”, mi to zapravo činimo bez svrhe, razmišljanja ili adekvatnog doživljaja intimnosti i drugih prilika koje nam razgovor nudi. Umesto da dozvolimo sebi rizik pružanja neograničenog vremena drugom ljudskom biću, međuljudskim odnosima pristupamo s aspekta efikasnosti kao kakvim transakcijama, sa čisto instrumentalističkim stavom. Ona se plaši da gubimo veštinu vođenja otvorenih razgovora bez granica, a s njima i mogućnost razvijanja veština empatije i saosećanja. Ona nas takođe podseća da je razgovor bitan upravo zato što nije samo sredstvo za postizanje cilja, otkrivanja podataka o sagovorniku ili poboljšanja verovatnoće dobrog ishoda. Razgovor je bitan zbog toga što je on to što nas čini ljudima, što nam dopušta da prihvatimo i razumemo ono što tehnologija pokušava da umanji i suzbije – dvosmislenosti, nijanse i nepravilnosti, drugim rečima – karakteristike naše ljudskosti. Jedini način da se istinski suprotstavimo ovom problemu jeste da razgovaramo, prihvatajući pritom oberučke opasnost i ranjivost koje iz toga proizilaze.

Terklova, s jedne strane, govori o poslodavcima i posrednicima u zapošljavanju koji obučavaju neku novu generaciju koja ne zna niti da započne niti da vodi razgovor, dajući prvenstvo komunikaciji posredstvom poruka i elektronske pošte, pitajući se pritom u čemu je tu problem. Međutim, pisci, umetnici i naučnici otvoreno govore o onesposobljavanju svog bežičnog interneta ne bi li se tako mogli usredsrediti na svoje radove.

Iako kritikuje otvoreno i strogo, ona to ipak čini graciozno i s razumevanjem ranjivosti i krhkosti karakterističnim za ljudski duh. Štaviše, upravo su ta ranjivost i krhkost ono što nas ona poziva da slavimo i potvrdimo jer je uverena da su upravo to karakteristike kojih se sve više bojimo i ka čijem izbegavanju težimo u našim međusobnim interakcijama. Razgovor je ono što nas čini ljudima, a njegovim izbegavanjem gubimo sposobnost prihvatanja i uvažavanja naše ljudskosti. Zasnivajući svoje tvrdnje na petogodišnjem istraživanju i mnoštvu intervjua u domovima, školama i na radnim mestima, Terklova tvrdi da smo došli do boljih spoznaja o tome šta tehnologija može, a šta ne može učiniti za nas, te da je vreme za povratak razgovoru – najljudskijoj aktivnosti, odnosno aktivnosti koja nas čini čovekom.

Terklova je na kraju svega optimistična – ona veruje da ćemo poželeti da povratimo svoju privatnost i da se vratimo odnosima sa stvarnim ljudima. Ipak, priznaje i da je zov tehnologije jak te da povratak neće biti lak. „Na mreži se možete predstaviti onakvim kakvi želite da budete.” Ali ima li takvo predstavljanje mane? Mana je da gubimo onaj „najiskreniji, najljudskiji deo” međuljudskih odnosa.

„... dok god nam tehnologija pruža zamenu za neposredni kontakt oči u oči, mi ćemo se sve više menjati. Na umreženim uređajima nam se nude roboti i uopšte cela lepeza mašinski posredovanih odnosa. Dok mi komuniciramo instant porukama, elektronskom poštom, SMS-ovima i tvitovima, tehnologija prekraja granice između intimnosti i samoće. Govorimo da želimo da se ’otarasimo’ naših elektronskih poruka kao da su te poruke neki nepotrebni i preteški tovar. Tinejdžeri izbegavaju telefonske razgovore u strahu da će ’otkriti previše’. Radije bi slali poruke nego što bi pričali. Odrasli se takođe više drže tastature nego ljudskog glasa. Kažu, efikasnije je – stvari koje se odigravaju u ’realnom vremenu’ predugo traju. Svezani za tehnologiju, potresemo se u tom ’nekonektovanom’ svetu koji nema tu bitnost, nije zadovoljavajući. Posle večeri obeležene razgovorom ’avatarom u avatar’ u nekoj mrežnoj igri, u jednom se trenutku – u krhkom saučesništvu s neznancima – osećamo kako posedujemo ispunjen društveni život, dok se već u sledećem osećamo neobično izolovano. Gradimo mreže pratilaca na Fejsbuku ili Majspejsu i pitamo se u kojoj su nam meri ti pratioci zapravo prijatelji. Svoje virtuelno prisustvo stvaramo od nule, dodeljujući sebi nova tela, domove, poslove i emotivne veze. A onda se, iznenada i u polumraku virtuelne zajednice, ipak možemo osetiti u potpunosti sami. Dok širimo sami sebe po mreži, možda ipak sebe toj mreži i prepuštamo. Ponekad se, čak i posle sati provedenih u mrežnoj komunikaciji, ljudi uopšte ne osećaju kao da su komunicirali. Dok, s druge strane, nekad osećaju bliskost i kad ne obraćaju mnogo pažnje na to. Iz svega ovoga se nameće pitanje: Da li nam virtuelna intimnost degradira iskustva druge vrste, odnosno, da li nam, štaviše, degradira iskustvenu spoznaju bilo koje vrste?”

„Ukoliko iza popularnih fascinacija Frojdovom teorijom zaista postoji, često grešna, obuzetost sobom kao seksualnim bićem na nervnoj bazi, iza rastućeg interesovanja za matematičkim tumačenjima uma je jednaka obuzetost sobom kao mašinom.”

„Tehnologija je postala slična fantomskom udu – toliko je bitan deo mladih. Štaviše, ovi mladi ljudi su među prvima koji odrastaju uz očekivanja neprekidne povezanosti – sa tehnologijom koja je uvek uključena i uvek s njima. Oni su takođe među prvima koji odrastaju, ne misleći obavezno da simulaciji nešto nedostaje, da postoji nešto bolje. Oni će, s jedne strane, vladati tehnologijom, ali će, s druge, biti opterećeni nekim novim nesigurnostima.”

„Tehnologija je zavodljiva kad nam nudi ono što ispunjava prohteve naše ljudske ranjivosti, a kako se ispostavlja, veoma smo ranjivi. Usamljeni smo, ali se plašimo intimnosti. Digitalne veze i druželjubivi roboti nam nude iluziju drugarstva bez obaveza koje nosi pravo prijateljstvo. Naš umreženi život nam dopušta da se skrivamo jedni od drugih, čak i dok smo vezani jedni za druge. Radije ćemo se dopisivati nego što ćemo popričati.”

„Ali kada intimnost izgrađujemo posredstvom tehnologije, međuljudski odnosi se svode na povezivanje, a lako povezivanje se onda redefiniše kao intimnost. Drugim rečima, sajber-intimnost neprimetno postaje sajber-samoća jer s neprekidnom povezanošću dolaze i novi strahovi, strahovi od veza u prekidu.”

Biografija

Šeri Terkl je rođena u Bruklinu 18. juna 1948. godine. Profesor je sociologije nauke i tehnologije na Masačusetskom tehnološkom institutu, kao i osnivač i trenutni direktor Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta (osnovanog 2001. godine). Profesorka Šeri Terkl je doktorirala sociologiju i psihologiju ličnosti na Univerzitetu Harvard i licencirani je klinički psiholog.

Terklova u svom istraživanju najviše pažnje posvećuje psihoanalizi i interakciji između čoveka i tehnologije. Napisala je više knjiga o psihologiji odnosa ljudi i mašina, posebno se interesujući za to kako ljudi razumeju računarske objekte i kako se prema njima odnose. Neke od tih knjiga su „Drugo ja – računari i ljudski duh” (1984), „Život na ekranu – identitet u doba interneta” (1995), „Sami zajedno – zašto očekujemo više od tehnologije nego jedni od drugih” (2011), kao i njena najnovija knjiga – „Povratak razgovoru – moć razgovora u digitalnom dobu” (2015).

Profesorka Šeri Terkl piše o „subjektivnoj strani” čovekovog odnosa s tehnologijom, a posebno s računarima. Ona je stručnjak u oblasti mobilnih tehnologija, društvenih mreža i društvene robotike. Članci o profesorki Šeri Terkl pojavljivali su se u publikacijama kao što su Njujork tajms, Sajentifik ameriken i magazin Vajerd. Dobitnica je Gugenhajmove stipendije za naučni rad, kao i Rokfelerove stipendije za društvene nauke. Član je Američke akademije nauka i

berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!