homepage_name! > Izdanja > Broj 036 > Poslovna misao

Scott Fahlman

Poslovna misao

Scott Fahlman

Scott Fahlman je pre 26 godina poslao sledeću elektronsku poruku za oglasnu tablu odeljenja za informatiku, na Carnegie Mellon univerzitetu: Predlažem da sledeći karakter stoji kao oznaka za šalu: : – ) Falman kaže da je došao na ideju nakon što je pročitao na oglasnoj tabli „duge dijatribe“ od ljudi koji nisu shvatili šalu ili sarkazam iz neke poruke. Tom porukom, kojom je istakao da šaljivi mejlovi treba da budu na neki način obeleženi, Fahlman je postao priznati pronalazač „emotikona“, zasnovanih na ASCII. Danas, kombinacija emocije i ikonice (emotion+icon) je hiljade drugih ljudi naterala na razmišljanje, a retko kad se događa da se online konverzacija okonča bez jedne takve kombinacije.

Da, ja sam izmislio bočni „smajli“ (koji se ponekad zove „emotikon“) koji se obično koristi u imejlovima, ćaskanju (chat) i komentarima. Ili sam bar jedan od pronalazača.

Do ranih 1980-ih, informatička zajednica u Karnegi Melon je s teškom mukom koristila online „oglasne table“ ili „bboards“.

One su bile preteče današnjih grupa za diskusiju i predstavljale su važan društveni mehanizam u odeljenju – mesto gde su fakultet, zaposleni i studenti mogli da diskutuju o teškim svakodnevnim pitanjima potpuno ravnopravno.

Mnogi komentari su bili ozbiljni: oglasi, zahtevi za informacijama i stvari kao što su: „Upravo sam pronašao prsten u muškoj sobi na petom spratu. Kome pripada?“ U ostalim porukama se diskutovalo o opštim temama, od politike, preko abortusa, do parkiranja u kampu i izgleda tastature (rastućim redosledom zainteresovanosti). Čak i tada su „flame wars“ bili uobičajeni.

S obzirom na prirodu zajednice, mnogi komentari su bili duhoviti (ili je trebalo da budu duhoviti). Problem je bio što, ako neko da sarkastičnu primedbu, nekoliko čitalaca to ne bi shvatilo kao šalu i svako od njih bi ostavljao dugačku dijatribu kao odgovor. To bi izazvalo još veći broj ljudi i uskoro bi izvorna nit diskusije bila prekinuta.

Najmanje u jednom slučaju je neko protumačio duhovitu opasku kao ozbiljno bezbednosno upozorenje.

Ovaj problem je doveo do toga da neki od nas predlože (polovina ozbiljno) da bi možda bila dobra ideja da se konkretno obeleže komentari koji nisu uzeti ozbiljno.

Na kraju krajeva, kada se koristi tekstualna online komunikacija, nedostaje nam govor tela ili boja glasa da prenesu informaciju kada razgovaramo lično sa nekim ili preko telefona.

Različiti „markeri šala“ su predloženi, a usred diskusije, palo mi je na pamet da bi grupa karaktera :-) bila dobro rešenje – takvo da bi njime ASCII kompjuterski terminali mogli da manipulišu. Tako sam dao taj predlog. U istoj poruci, takođe sam predložio da se koristi i :-( da bi se dalo do znanja da poruku treba shvatiti ozbiljno, mada je taj simbol brzo evoluirao i u oznaku nezadovoljstva, frustracije ili ljutnje.

Ovo je veoma brzo prihvaćeno na Karnegi Melonu, a ubrzo se proširilo i na druge univerzitete i istraživačke laboratorije putem primitivne računarske mreže. (Neki CMU studenti, koji su se preselili, su nastavili da čitaju „bboards“ kao način da ostanu u kontaktu sa svojom starom zajednicom.

U roku od nekoliko meseci, videli smo spiskove sa desetinama „smajlića“: iznenađenje otvorenih usta, lik sa naočarima, Abraham Linkoln, Deda-Mraz, papa, itd.

Pravljenje tako dovitljivih kompilacija je postao nekim ljudima ozbiljan hobi. Ali, izgleda da su samo moja dva originalna „smajlija“, plus „namigivanje“ ;-) i varijante „bez nosa“ generalno u upotrebi u stvarnoj komunikaciji.

Zanimljivo je da Microsoft i AOL sad presreću veze ovih karaktera i pretvaraju ih u male slike. Lično, mislim da to uništava kapriciozni element originala.

Nažalost, nisam sačuvao primerak originalne poruke. U to vreme mi to nije izgledalo kao nešto važno. Kada sam shvatio da će ovaj fenomen nasmejanog lika biti dugovečan i proširiti se svetom kako se internet širio, bilo je suviše kasno da se jednostavno povrati poruka, a original je dugo bio zagubljen.

Nekoliko pokušaja da se pronađe poruka na starom backup-u su bili bez uspeha. Ali, 2001-2002, Majk Džons iz kompanije Microsoft je sponzorisao ozbiljnije „arheološko iskopavanje“ po prastarim backup-ovima. Džef Baird i zaposleni u CMU CS su uložili herojske napore, uz podršku i ohrabrivanje od strane Hauarda Vaktlara, Boba Kosgruva i Dejvida Livingstona.

Pronašli su prave trake sa backup-om, locirali čitače koji rade, koji bi mogli da čitaju te stare medije, dekodirali stare formate i puno istraživali kako bi pronašli prave poruke. Najviše sam zahvalan svima koji su učestvovali u ovoj uspešnoj potrazi, koju zovem „Digital Coelacanth Project.”

Dakle, sama poruka i nit koja je inicirala, su tu.

Poruka u kojoj sam ovo predložio je bila prilično kratka i uobičajena – samo deo tekuće diskusije u kojoj je učestvovalo mnogo ljudi. Očigledno da je nisam ponovo pročitao pre slanja, pošto su ispuštene reč ili dve.

Sećam se pisanja dugih poruka, u kojima sam objašnjavao potrebu za znacima za humor i predložio sam :-) simbol, zajedno sa :-( kako bi se naznačila ljutnja ili istinsko nezadovoljstvo.

Ali, te kraće poruke mora da su došle kasnije – možda kasnije „bboard“ poruke ili imejl poruke koje sam nekome slao. U svakom slučaju, te opširnije poruke nismo pronašli tokom naše pretrage.

Mnogo ljudi je osudilo samo ideju o smajliju, ističući da dobrim piscima nije potrebna izričita oznaka za humoristični komentar. Šekspir i Džonatan Svift i Mark Tven su se snašli sasvim dobro i bez toga. A obeležavanjem primedbi koje ne treba da budu uzete ozbiljno, kvarimo šalu.

U satiri, pola šale je baš u tome što niste nikada sigurni da li je autor ozbiljan ili nije.

U mnogome se slažem sa ovim kritikama. Možda je imejl smajli u mnogome degradirao našu pisanu komunikaciju, nego što je unapredio. Ali, u odbranu ideje, dozvolite mi da kažem dve stvari:

Prvo, svi ljudi koji postavljaju komentare nemaju književne veštine Šekspira ili Tvena, a čak su i oni imali loše dane. Ako bi Šekspir nabacio kratku belešku, žaleći se kako nema dovoljno parking mesta za zaposlene blizu Globe Theatre, možda bi proizveo istu vrstu trapave proze kao i mi ostali. Pored toga, Šekspirovo delo je puno klišea, a i pravopis mu je bio grozan. :-)

Drugo i još važnije, ti autori su objavljivali svoje reči na različitim medijima, različitim sredstvima. Ako je 100.000 primeraka romana ili eseja distribuirano u štampanoj formi, i ako 1% čitalaca nije shvatio šalu i zgrozilo se nad onim što su čuli, ti čitaoci ništa nisu mogli da urade i da pokvare uživanje za ostalih 99%. Ali, da je bilo moguće da 1000 onih čitalaca koji nisu ukapirali napišu dugački protivargument i da ih pošalju istim distributivnim kanalima kao originalno delo i kada bi i ostali zatim učinili sličnu stvar, možete da uvidite probleme koje bi to prouzrokovalo.

Ako razumno korišćenje nekoliko smajlija može smanjiti učestalost takvih „oluja“, tada to, možda, i nije tako loša ideja, na kraju krajeva. Naravno, govorimo ovde o svakodnevnoj prepisci na internetu, a ne o velikim delima koja se štampaju na jednostranom mediju, koji je relativno nepristupačan opštoj javnosti.

Na kraju: video sam različite zahteve za bočnim smajlijem, napravljenim od ASCII karaktera, koje je izmislio neko drugi. Verujem da sam ja samostalno izumeo ovaj konkretni simbol i princip „okreni glavu na jednu stranu“.

Ne sećam se da sam video bilo šta slično ovome pre moje poruke iz 1982, mada je nekoliko poruka bilo blizu.

Poruka Leonarda Hameja u kojoj je predloženo (#) za humor bi mogla biti uzeta kao primer za „okreni glavu na jednu stranu“ – nije sasvim jasno da li je to bila namera- i očigledno \__/ je korišćeno od strane jedne od naših grupa da se naznači osmeh.

Nekoliko ljudi me je reklo da :-) ili :-( je korišćeno od strane teletajp operatera ranije.

Možda je tako. Ostali su mi pisali i rekli da su njihovi stričevi ili ujaci imali običaj da kucaju ove simbole ili nešto slično tome, mnogo pre 1982.
Ja (još uvek) nisam video bilo kakav čvrst dokaz toga, ali nemam razloga da sumnjam u njihove navode.

Jednostavna je i očigledna ideja, na kraju krajeva, a nezavisni izum od strane više ljudi ne bi bilo neverovatno.

Dakle, ideja o smajliju se pojavljivala i nestajala nekoliko puta pre 1982. Verovatno nisam bio prva osoba koja je otkucala ova tri znaka jedan za drugim, verovatno i u značenju „Samo se šalim!“ i verovatno čak i online.

Ali, zaista verujem da je moj predlog iz 1982. bio onaj koji je imao primat, raširio se svetom i izazvao mnogo varijacija.

Moje kolege i ja smo bili u mogućnosti da gledamo kako se ideja širi svetskom računarskom mrežom iz izvorne poruke.

Dozvolite mi da završim citatom iz intervjua sa Vladimirom Nabokovim, autorom Lolite i drugih modernih klasika:

Q: Kako rangirate sebe u odnosu na pisce (koji su živi) i one iz neposredne prošlosti?

Nabokov: Često mislim da treba da postoji posebni tipografski znak za osmeh – neka vrsta konkavnog znaka, zagrade, koji bih sada voleo da stavim kao odgovor na vaše pitanje.

berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!